Evropa i Mileševa

Piše Dragiša Milosavljević

U traganju za povešću o vekovnim vezama evropskih misionara i mileševskog bratstva sve više smo upućeni na literarne izvore i arhive Venecije, Beča, Graca, Pešte… Na nesreću, naših gotovo da i nema, odavno su završile na zgarištima svetilišta i biblioteka…

Odlukom Mileševske eparhije, protekle 2012. godine, obeležavano je osam vekova Mileševe. Ovu minulu svetkovinu smatramo dobrim povodom za još jedno podsećanje na osamsto prohujalih godina, na dosegnute i osporene vrednosti srpske duhovnosti, na zapise evropskih putopisaca o Mileševi, na tragične nesporazume i seobe, otkrića evropske estetike u freskama obnovljenog manastira, na sudare istih ili sličnih kulturnih vrednosti.
Pri tome, imamo na umu krucijalne postulate na kojima je utemeljena evropska kultura, kao i novu epohu projektovanu prema kulturnom obrascu ,,progresa i prosperiteta“ tzv. evroatlantske integracije. Malo se zna da je više pisaca, kao i političara predvidelo nadolazeće vreme. Razume se svako na svoj način, i u većoj ili manjoj meri. U književnoj formi najdalje je otišao Džordž Orvel u njegovim sada već klasičnim delima, koji je implicite i doslovce predvideo budućnost bez metafizike i utopije. Blizu je i Oldos Haksli u čijem se ,,Vrlom novom svetu“ ,,ne predaje istorija jer se od nje i nema više šta naučiti“. Ipak se zaboravlja da je sliku budućnosti sasvim precizno predstavio i jedan od tvoraca izraelske države Ben Gurion u časopisu ,,Look“, davnog 1962. leta. U tekstu objavljenom 16. januara iste godine, on daje sasvim realnu viziju budućeg svetskog poretka u kojem je profit jedina izvesna kategorija budućnosti, odbacujući pri tome sve suvišne ,,metafizičke komponente“.
Na sreću, Evropa nije samo to. Ona poseduje ideje kritičke samosvesti koje se ponekad prikrivaju i svesno umanjuju. Ona je produkovala i nadamo se da će i u budućnosti, bez obzira na privid ovog vremena, ideju vodilju o ,,drugom kao uslovu moga postojanja“. Ostala je takođe, i nada savremenika da Evropa nije iscrpela kreativne resurse, niti potencijale ,,malih kultura“ što joj je odavno prorekao Španac Hoze Ortega i Gaset. U tu malu kulturu spada i srpska, čija prošlost mnogo više zbunjuje neke naše političare i kvaziteoretičare koji joj bez stida uskraćuju podršku verujući da joj je ,,mesto na smetlištu istorije“. Najzad, ovaj tekst nema pretenzije ka komparaciji drevnog srpskog manastira i evropske kulturne baštine. U pitanju je samo podsećanje na odnose koji su bili davno uspostavljeni, dugo održavani, povremeno nestajali, ali i produbljivani…

A danas?

Danas, sa dubokom iskustvom od osam stoleća, Mileševa živi jednim odavno uhodanim načinom. Postala je sedište Mileševske eparhije, a u poslednjim godinama mnogo toga ovde je obnovljeno. Na starim temeljima ponovljeni su konaci i prostorije za goste, za zvane i nezvane. Formirana je nova biblioteka, otvorena manastirska riznica, pripremaju se novi sadržaji. I danas, kao i pre više stoleća Mileševa ne ugrožava nikoga, posebno ne susede i pripadnike druge veroispovesti. Istina, Mileševa nije zaštićena UNESKO-vom Poveljom zaštite (da bi joj se u budućnosti možda mogle ponoviti konjušnice i berbernice), jer oficijelna kulturna politika države kojoj pripada to nije smatrala važnim, niti potrebnim. Na kraju, Mileševa će živeti i trajati onoliko dugo koliko i etnos kojem je stolećima služila i pripadala… 

[restrictedarea]

MESTO SUSRETA RAZJEDINJENE EVROPE U dugim vekovima mileševskog trajanja ovo svetilište preuzimalo je ulogu ne samo duhovnog, već i diplomatskog sedišta u kojem su donošene sudbonosne odluke, najčešće izvan arhivske građe. Zahvaljujući geografskom položaju, i činjenici da se manastir nalazio na zapadnom delu srpske države i na značajnom putu koji je povezivao Istok i Zapad, odnosno putu koji je iz Primorja vodio u unutrašnjost Balkana i dalje za Sofiju, Solun i Carigrad, Mileševa je vekovima vršila ulogu posrednika – u njoj su se stapale i sukobljavale obe polovine razjedinjene Evrope, na polju religije, ekonomije, umetnosti i politike. Ali Evropa – hrišćanska Evropa u dugim vremenskim razdobljima pokazivala je interesovanje prema ovom duhovnom centru u unutrašnjosti osmanske imperije, o čijim su svetiteljskim kultovima i bogatstvu širene pripovesti upućenih. Bilo je to vreme kada je obrazovana evropska javnost sve više pažnje usmeravala prema zagonetnom Istoku, osmanskoj državi, njenim podanicima, kulturi, veri i običajima. Knjige diplomata i avanturista sa Zapada, kao i onih koji su putovali balkanskim područjima i o tim putovanjima ostavili dnevničke beleške bile su – rečeno današnjim jezikom – bestseleri; štampane ne samo u ogromnim tiražima već više puta ponovljenim izdanjima.
Privilegija koju je u prošlosti imala Mileševa (bliska kulturnim vrednostima Evrope), nisu imali drugi. U njoj su baštinjene i više vekova čuvane mošti najvećeg srpskog svetitelja – Svetog Save. Vremenom, harizma srpskog svetitelja nadvisila je mnoge druge i prerasla u sveopšti balkanski mit. Njemu se dolazilo na hodočašće, traganje za duhovnim mirom, za pomoć u lečenju od opakih bolesti. Dolazilo se sa svih strana i u svim vremenskim periodima. Dolazilo i prilagalo, poklanjalo, zaveštavalo. Tako je u Mileševi na moštima najvećeg srpskog svetitelja stvorena veličanstvena riznica sakralnih i liturgijskih vrednosti, rukopisnih i štampanih knjiga, svetiteljskih moštiju. Jedan učeni Nemac Volfgang Mincer iz Bamberga, na povratku iz Carigrada 1559. godine, prošao je našim krajevima i o tome ostavio pisanu hroniku. Iznenađen izgledom Mileševe, posebno razlikom između unutrašnjosti i spoljašnjosti, on ističe srebrne i zlatne relikvijare za svetiteljske mošti, velelepne ikone, sasude, predmete ručne izrade. Razume se, na njega je, kao i na druge, najveći utisak ostavio kovčeg Svetoga Save, prekriven srebrnim i zlatnim pločicama, sa više okovanih ikona. Još je eksplicitniji njegov zemljak Melhior Sajdlic koji je Mileševu posetio sledeće 1560. godine, i napisao da tako bogate ukrase on nije video u mnogo hrišćanskih crkava.
Kao takva Mileševa nije mogla ostati nezapažena i bezbedna. Ali time je u još većoj meri povećana odgovornost onih koji su gazdovali manastirom i širili misiju Svetosavlja iz Mileševe. Tradiciju za koju se verovalo da je podsticala na ustanke i bune, i bila remetilački faktor u dugom vremenu osmanske vladavine.

ONI KOJI SU PRAVDU SEJALI MAČEM… O vekovnim vezama evropskih misionara i mileševskog bratstva sve više smo upućeni na literarne izvore i bogate arhive Venecije, Beča, Graca, Pešte i drugih. Na nesreću, naših gotovo da i nema. Podaci koji bi danas bili dragocena svedočanstva srpske prošlosti i možda menjali (balkanski) status koji stolećima nosimo – odavno su završili na zgarištima svetilišta, u spaljenim i opljačkanim bibliotekama. Međutim, na balkanskim prostorima njih nema dovoljno ni u novijem dobu. Šta tek reći za epsko vreme u kojem je pisana reč bila privilegija malobrojnih, koji nisu stizali ni da pribeleže sva značajnija događanja. Ili su, što je izvesnije, njihove beleške nestajale u kasnijim usudima. Čitava istorija jednog naroda građena je na sačuvanim zapisima sa rukopisnih i štampanih knjiga, na beleškama onih kojima moramo verovati, a o kojima nemamo drugih svedočanstava. Nažalost, sudionici zbivanja nestajali su i iz legendi, kao i oni koji su o tim događajima kasnije nastavljali pripovedanje. Dokazi o zbivanjima važnim za stvaranje istinske slike o nama samima možda negde i postoje, na njih se kao što je rečeno, najčešće nailazi u tuđim arhivama i sekundarnim dokumentima. Ali, može li se sa većim stepenom pouzdanosti njima verovati? Jer, pisali su ih oni kojima su dokumenta služila za utemeljenje čvrste i verodostojne državnosti. Preciznije, oni koji su pravdu sejali ognjem i mačem, a svoje pobunjene balkanske podanike imenovali varvarima i razbojnicima, hajducima i otpadnicima. Zato se njihovi dokumenti moraju razmatrati sa krajnjom ozbiljnošću. Samo se iza određenih vremenskih razdoblja obeleženih angažovanjem divljih balkanskih plemena u svrhu vlastite odbrane, nailazi na malo probranije reči za njihovu suludu hrabrost ili vitešku smrt. Ponekad, ali samo ponekad, iza hladne rečenice progovorio bi upućeni pisar možda i sa našeg podneblja, koji bi jednom jedinom uzgrednom rečju bolje osvetljavao događaj. Sve drugo bilo je na nivou krute administrativne interpretacije ili je ostajalo prekriveno velom vekovnog zaborava.

MLEČANI I MANASTIR SVETOG SAVE Paradigma Evrope na Balkanu bila je vekovima Venecija, kao što je i najveći broj zvaničnih lica neke državne delegacije u poseti mileševskom svetilištu bio upravo iz mletačke države. Svi dostupni podaci o posetama mletačkih ambasadora manastiru Svetog Save u Mileševi potiču iz XVI stoleća. To svakako nije slučajnost, jer se ova epoha smatra cvetnim periodom mletačke države, kao i mileševskog svetilišta. Daleko smo od pomisli da se time mogu uspostaviti bilo kakve paralele, a proteći će mnogo vremena kada će Mileševa svojom umetničkom strukturom postati deo evropske kulturne baštine. Sa druge strane, ambicije Mletačke države u sferi religije i kulture bile su mnogo veće i sezale su do ideje o Veneciji kao središtu, svojevrsnom centru hrišćanstva na širokim prostorima Istoka i Zapada. To pokazuju brojni oblici umetničkog izražavanja zatim, mnogi venecijanski hramovi podignuti u ranim epohama, i konačno ogroman riznički mobilijar u njima, prenet sa raznih strana hrišćanskog sveta. Često su dragocenosti, kao i svetiteljske mošti pribavljane sumnjivim načinima, a nije se prezalo ni od upotrebe vojne sile. Italijanski izvori pišu o velikom broju predmeta odnetih (čitaj opljačkanih) 1204. godine iz hramova Konstantinopolja, a posebno iz crkve Sv. Apostola. Govori se, istina nešto blažim tonom, o stotinama naprsnih krstova, o svetiteljskim moštima i carskim krunama za koje se opravdano sumnja da su skinute iz grobnica sa samih tela vizantijskih vladara. Vaze od jaspisa i ametista, zatim ikone, statue i reljefi, čiji nazivi nisu precizno navedeni, deo su ogromnog blaga situiranog u Veneciji čije je poreklo iz vizantijske prestonice. Konačno, najveća zbirka vizantijskih dela crkvene umetnosti čuva se danas u riznici Sv. Marka u Veneciji.

NERAZJAŠNJENE TAJNE Istorijski izvori upućuju da su veze između mileševskog bratstva i Venecije imale čvrsto uporište u nekim, još uvek nedovoljno objašnjenim odnosima. Ovi dobri odnosi bili su presudni da u trećoj deceniji XVI veka, mileševski iguman Danilo pošalje svoju bratiju u tuđe strane italske po iskustvo, pribor i materijal, a samo nekoliko godina kasnije u Mileševi će biti osnovana prva štamparija. Njeno kratko trajanje usloviće pojavu i druge mileševske štamparije, a ukupan broj knjiga štampanih u Mileševi nije u srazmeri sa duhovnom i kulturnom ulogom mileševskih štampara. Mileševske štamparije koje još uvek izazivaju pažnju naučne i šire javnosti, potvrda su upućenosti mileševskih monaha u tehnička dostignuća epohe. U vremenu kada je prepisivanje liturgijskih knjiga bila obaveza monaških zajednica, a Gutembergov izum otiskivanja i štampanja knjiga – privilegija bogatih i obrazovanih, Venecija je bila najbliže, ali i jedino mesto, gde je uz ogromna sredstva bilo moguće doći do štamparske opreme i znanja. Toga su bili duboko svesni mileševski kaluđeri, kao i Starac Božidar Goraždanin koji sa pijetetom piše da je živeo u manastiru Sv. Save u Mileševi. Upravo je on poslao u Veneciju svoje sinove Teodora i Đurđa na učenje štamparskog zanata.
Mnogo je venecijanskih karavana i državnih poslanstava prolazilo pokraj Mileševe, a da njihovo prisustvo nije zabeleženo. Ali mnoga jesu. Jedna od najiscrpnijih pripovesti mletačkih putnika po Balkanu bio je putopis ambasadora Benedikta Rambertija iz 1534. godine. Njegovo svedočenje o putovanju od Venecije do Carigrada preko Balkanskog poluostrva i zbivanja na osmanskom dvoru bila je bestseler svoga vremena. O poseti mileševskom svetilištu Ramberti kaže da je u pitanju: „…manastir Sv. Save, jako veliki i dobar, gdje žive srpski kaluđeri i odjevaju se na grčki način i govore slovenački. Putnicima pokazuju tijelo sv. Save koje je još cijelo i lijepo, a veću milostinju daju Turci i Jevreji nego li hrišćani…“
Znatno su iscrpniji dnevnici drugih mletačkog ambasadora, na primer, Katarina Zena vođen samo jednu deceniju kasnije, i Paola Kontarinija u osmoj deceniji XVI stoleća. Njihove knjige doživele su više izdanja i smatrane su značajnim dokumentima i verodostojnim izvorima o životu i stanju naših naroda u krajevima pod osmanskom vlašću. Iscrpni opisi Carigrada, dvora Sulejmana II Veličanstvenog kao i turskog upravnog aparata, bili su svojevrsni rariteti i izazvali su veliko interesovanje italijanske javnosti. Veliku radoznalost pobuđivali su i opisi manastira Svetog Save u Mileševi, o kojem su ovi obrazovani Mlečani imali dovoljno starijih podataka. Oni opisuju unutrašnjost manastira, svakodnevni život monaha, obrede, radne obaveze. Svima je zajedničko interesovanje za svetiteljske kultove, a posebno za kult srpskog svetitelja, Svetoga Savu, o kome su takođe znali mnogo više nego što bi se moglo pretpostaviti.
Daleko bi nas odvelo nabrajanje svih onih evropskih putnika i diplomata koji su Mileševu posećivali i o tim posetama ostavili pisane tragove. Među njima bilo je Nemaca, Engleza, Dubrovčana, Talijana, Holanđana, ali i mnogih drugih. Razlike njihovih interpretacija o pojedinostima i detaljima viđenim ili doživljenim u Mileševi bliske su kulturnim obrascima njihove epohe ili sredinama iz kojih su stizali.

KONTAKTI SA RIMOM Mileševci nisu samo primali evropske putnike, već su povremeno odlazili u diplomatske ili uzvratne posete. Nesreće koje su se s kraja XVII veka nadvijale nad mileševskim bratstvom bile su očekivane. Ovaj manastir bio je već odavno centar nacionalnih pokreta, mesto gde su donošene sudbonosne i dalekosežne odluke. Toga su pre svih bile svesne starešine crkve i mileševski igumani. Možda su zbog toga 1672. godine u Rim poslata dva mileševska monaha Jerazmo i Mojsije, kao izaslanici i misionari. Želeli su da saznaju nešto više o večnom gradu, da se poklone rimskim svetinjama, i najzad što više da saznaju o duhovnim vrednostima zapadne crkve. Bio je to i posredan uticaj jednog istinskog prijatelja Mileševe, inače poverenika za kongregaciju katoličke vere, nadbiskupa barskog i primusa srpskog Andrije Zmajevića. Verovao je kao i Mileševci da će pomoć rimskog pape imati težinu kod osmanske administracije i njihove sve izvesnije kaznene ekspedicije. Kada su događaji velikom brzinom preticali prethodne, a usudi se približavali Mileševi, monasi su se hvatali za poslednje slamke spasa. Diplomatskim vezama poslali su 6. 12. 1676. godine, pismo rimskom papi Klimentu X. Bio je to očajnički korak, molba upućena svetom ocu da on pomogne i druge hrišćane, a ne samo one na zapadnoj strani. Aluzija na preveliku dobrotu papinu nije bila samo znak konvencionalnosti, već pre svega nade na mogući uticaj rimskog svetog oca. Bez obzira na to što je pismo pisano u vreme kada je nažalost papa već bio upokojen – odgovor nije stigao, niti je mogao stići. Nesreća koja se na Mileševu sručila posle 1688. godine, nikada se više nije mogla ublažiti. Sve vrednosti koje je ova lavra vekovima baštinila rasute su širom hrišćanskog sveta; od Savine kod Herceg Novog, Venecije, Dubrovnika, Tvrdoša, Fruške Gore i Slavonije do Sent Andreje na severu Ugarske. Mnogo vremena iza toga ostajala je samo nada pretočena u ep.

RODNO MESTO RENESANSE Mesto Mileševe u evropskoj kulturnoj baštini postavio je poznati arheolog ser Artur Evans, s kraja XIX veka. Ovaj radoznali istraživač, kome se sa pravom pripisuju otkrića praistorijskih kultura Krita i Mikene, bio je u jednom vremenu novinar engleskog lista „Mančester gardijana“, sa sedištem u Dubrovniku. Kada je 1. septembra 1883. godine, u ovom časopisu osvanuo tekst o mileševskim freskama bio je to i svojevrsni šok za evropsku javnost. Evans je u opisu ovog monumentalnog zidnog slikarstva postavio tezu da počeci evropske renesanse nisu bili u Italiji sa Đotom i njegovim nastavljačima, već u jednom udaljenom srpskom manastiru – Mileševi. Bio je to početak naučnog interesovanja za mileševske freske koje su samo nekoliko decenija kasnije publikovane i reprodukovane u više evropskih časopisa i monografskih izdanja. Više od jednog veka iza Artur Evansa, tačnije početkom trećeg milenijuma, jedan drugi naučnik svetskog glasa, vizantolog Tanja Velmans, redefinisala je već zaboravljenu tezu o mileševskim freskama kao počecima evropske renesanse. Nije to učinila slučajno već u jednoj konstelaciji zaboravljenih kulturnih vrednosti koje nisu ranije bile svojstvene evropskim kriterijumima. Šta se to u međuvremenu događalo i čime je Velmansova bila podsticana da saopšti sada već modernim ljubiteljima evropske kulture o zaboravljenim vrednostima zidnih slika iz Mileševe? Ova kao i neka druga pitanja izmiču formi eseja ove vrste. Ostaje dakle da se samo u fragmentima sagleda usud jednog srpskog manastira kroz prizmu naroda kojem je pripadao i čiju je sudbinu delio.

ZLOČIN S PREDUMIŠLJAJEM Kada je oktobra 1941. godine, u vihoru ratnih zbivanja od strane ateističke (čitaj komunističke) vojske ubijen iguman manastira Mileševe Nestor Trkulja, verovalo se da je tome kumovao nesrećan sled zbivanja i nesporazum, tragični nesporazum. Međutim, pokazalo se da je to učinjeno sa dubokim predumišljajem i svesno. U pitanju je bio izvanredni i crkvi posvećeni monah, graditelj i obnovitelj manastirskih dobara. Dakle, neko ko je vaskrsnuo Mileševu posle teških nedaća s kraja XIX stoleća. Tragika igumana Trkulje nije bila jedina, već je postala svojevrsna karika u dugom lancu nesreća koje su pratile manastir Svetoga Save. Ubistvo monaha Nestora bio je znak da i drugim kaluđerima više nije siguran život u manastiru. Od starog bratstva u svetilištu ostao je, i sveće ispred oltara palio samo jedan monah, koji za takav život više i nije strahovao. Kada je tokom ratne 1943. godine mileševsko svetilište pretvoreno u okupatorsku bolnicu izbegli kaluđeri i vernici verovali su da i to nije najveće zlo. Ali je već sledeće, 1944. godine, manastirska crkva pretvorena u nemačku konjušnicu, a u oltaru improvizovana je berbernica za vojnike i oficire Rajha.
Nije poznato da li su uopšte sačuvani dokumenti o Mileševi iz perioda Drugog svetskog rata, preciznije iz vremena kada je postala bolnica i kasnije konjušnica. Kao da se obistinila Orvelova vizija da su postojeće crkve (razume se, one u Londonu) ,,zaboravljene i da se sada koriste u neke nove svrhe“. Izgleda da se i nova komunistička vlast povodom toga nije oglašavala, što budi sumnje na uzornost nekih novih članova partije, koji su se sa gubitničke, veoma brzo prekomponovali u njene redove. Sva je prilika da je mnogo toga prekrivano tišinom i svesnim zaboravom (ili su pisani tragovi uništeni), kao što su skrivana zbivanja koja su prethodila ubistvu igumana Nestora Trkulje. Pretvaranje Vaznesenjske crkve sa galerijom fresaka neprocenjive vrednosti u konjušnicu, bio je samo znak da bi crkvu, kao i narod kojem pripada trebalo do kraja poniziti. Mileševa je, kao i mnogo puta pre toga, i ova poniženja preživela. Početkom 1946. godine, Komitet za kulturu pri vladi FNRJ organizovao je obilazak spomenika kulture u Srbiji, na Kosmetu i u Crnoj Gori, sa namerom da se evidentira njihovo stanje i eventualna ratna oštećenja. Na čelu komisije bio je arhitekta Đurđe Bošković, provereni znalac srpske srednjovekovne baštine. U možda jedinom poznatom izveštaju objavljenom u časopisu „Muzeji“, 1948. godine, Bošković je o Mileševi napisao sledeće: ,,Crkvu manastira Mileševa znamenitu građevinu iz tridesetih godina XIII veka, za vreme rata Nemci su pretvorili prvo u bolnicu, a zatim u štalu. Posle oslobođenja iz nje su izvučene četiri mrtve mazge i oko 70 kola đubreta. Srećom dragocene freske koje se u crkvi nalaze nisu oštećene. Ipak jedna od najznačajnijih među njima na kojoj je predstavljen lik Save Nemanjića počela je vidno da propada. Bojena površina na nimbu, na levom ramenu i gornjoj i desnoj površini knjige koju drži u rukama, počela je da se ljuspa u sitne krte ljuspe, koje postepeno otpadaju“. Dalje, Bošković završava da:,,spolja građevina je pogođena zrnima šrapnela i mecima, ali ozlede nisu teške.“
Nije poznato da li se povodom pretvaranja mileševskog hrama u konjušnicu, oglasio neko iz evropske kulturne javnosti? One javnosti koja je s kraja XIX i u prvim decenijama XX veka ostala ushićena monumentalnim freskama iz jednog drevnog srpskog manastira.

[/restrictedarea]