CIVILIZOVANO VARVARSTVO: ČAK TREĆINA SVETSKE EKONOMIJE I ČETVRTINA ZEMALJA SVETA POD SANKCIJAMA EU i SAD

Centar za ekonomska i politička istraživanja nedavno je objavio komparativnu studiju o posledicama različitih međunarodnih ekonomskih sankcija i rezultati su zapanjujući – sankcije se koriste „preširoko“, gotovo nikada ne služe svojoj navodnoj (prvobitnoj) svrsi, niti uspevaju da ostvare zacrtane ciljeve

Poslednjih godina retko prođe dan a da nema vesti o uvođenju ovih ili onih sankcija određenim državama. Javnost širom sveta (ona koja nije i sama iskusila sankcije) je davno oguglala, uverena da su one nešto skoro pa normalno, čak i preko potrebna mera kako bi se održao „međunarodni red“. Povrh svega, često se zaboravlja na posledice rečenih sankcija koje su namerno usmerene protiv civilnog stanovništva, i stoga i nezakonite, a pre svega izuzetno štetne za njihove mete, ali i države koje ih uvode, a koje su, po pravilu, bogate zapadne zemlje.
Centar za ekonomska i politička istraživanja (CEPR) nedavno je objavio studiju o posledicama ekonomskih sankcija. To je zapravo komparativna studija izrađena na osnovu 32 studije koje su analizirale različite aspekte međunarodnih ekonomskih sankcija. Rezultati su zapanjujući, a neki od glavnih zaključaka analize glase da se sankcije koriste „preširoko“, da gotovo nikada ne služe svojoj navodnoj (prvobitnoj) svrsi, niti uspevaju da ostvare zacrtane ciljeve. Takođe, više pogađaju život i egzistenciju siromašnijeg dela populacije, nego na navodno ciljane lidere sankcijama napadnute države.

POGUBNE POSLEDICE PO CEO SVET Iznenađuje upozorenje da sankcije nose pogubne posledice po ceo svet i štete napretku svih, a ne samo državi i stanovništvu koji su im podvrgnuti. Posebno je naglašeno i da zemlje Zapada prednjače kada je reč o uvođenju sankcija drugim državama, najčešće zemljama Trećeg sveta, ili političkom i ekonomskom rivalu, kao što su Rusija i Kina. Tokom proteklih šest decenija zapadne sile i međunarodne organizacije značajno su povećale pritisak na pojedine države uvođenjem ekonomskih sankcija. Početkom 1960-ih godina manje od četiri procenta zemalja bilo je izloženo sankcijama koje su uvele Sjedinjene Američke Države, Evropska unija ili Ujedinjene nacije, da bi se tokom narednih decenija taj trend povećao za čak sedam puta; danas je udeo država koje su pod sankcijama prevashodno SAD i EU narastao na neverovatnih 27 odsto.
Odnosi su slični kada se uzme u obzir uticaj sankcija na globalnu ekonomiju: udeo svetskog BDP-a proizvedenog u zemljama pod sankcijama porastao je sa manje od četiri odsto na 29 posto u istom periodu. Drugim rečima, više od četvrtine zemalja i skoro trećina globalne ekonomije grca pod sankcijama UN ili Zapada. Treba napomenuti da su po međunarodnom pravu pravno valjane samo sankcije koje je uveo Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, što znači da se sankcije koje su brojnim državama nametnule Amerika i/ili Evropska unija smatraju nezakonitom upotrebom državnih instrumenata.
Vašington stalno koristi sankcije da primora druge države da se povinuju prohtevima Bele kuće. Uoči početka rata u Ukrajini tehnokratija u Briselu je u ime EU koristila sankcije uglavnom da bi „naoko nešto uradila“ kada bi joj ponestalo ideja ili diplomatskih veština da pronađe druga, optimalnija rešenja. A onda je EU nedavno preuzela od Amerike „štafetu“ u uvođenju sankcija, posebno protiv Rusije. Nizao se paket za paketom sankcija, više im se ni broja ne zna, ali je veći od 10. I sve to uprkos činjenicama koje pokazuju da Rusiji uvedene sankcije mnogo manje pogađaju Ruse nego stanovništvo Evropske unije koje je gubitak jeftinijih ruskih energenata gurnuo u energetsko siromaštvo, lanac poskupljenja, inflaciju, stagflaciju, strah pred sutrašnjicom…
Ispostavilo se da su sankcije kao metod pritiska i iznude, preuzet od Amerikanaca, katastrofalna greška lidera EU. Posledice u vidu bumerang efekta, očigledno, nisu očekivali. Što se tiče same uloge sankcija, tu postoje oprečna mišljenja. Jedna struja njihovih protivnika vidi ih kao kolektivno kažnjavanje civila, a samim tim i kršenje međunarodnog prava, slično primeni opsada u svrhu iscrpljivanja civilnog stanovništva, što se trenutno smatra ratnim zločinom.
Drugi pak tvrde da međunarodna zajednica ne treba da se usteže od uvođenja dobro ciljanih sankcija, pravilno osmišljenih kako bi se zaštitilo ugroženo stanovništvo. Neki čak vide sankcije kao neophodnu „kolateralnu štetu“ nametnutu ciljnoj populaciji kako bi se postigli željeni ciljevi. Ali kada se podvuče crta, činjenica je da sankcije najčešće štete, a u nekim slučajevima i desetkuju stanovništvo koje nije imalo pravo glasa prilikom donošenja odluka o njihovom uvođenju…

USMERENO PROTIV ČITAVIH NARODA Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava doneo je 2014. rezoluciju u kojoj je naveo da je „duboko uznemiren negativnim uticajem jednostranih prinudnih mera“ i „zabrinut nesrazmernim i neselektivnim ljudskim gubicima usled jednostranih sankcija i njihovih negativnih posledica po civilno stanovništvo“. Sve to izgleda još gore u svetlu saznanja da su neke ekonomske i humanitarne posledice sankcija usmerene protiv čitavih naroda. O čemu svedoči, na primer, izjava britanske vlade nakon zamrzavanja imovine Ruske centralne banke u februaru 2022, kada su objavili da će „ove sankcije uništiti rusku ekonomiju“. Slično je februara 2019. izjavio tadašnji američki državni sekretar Majk Pompeo povodom posledica sankcija uvedenih Iranu: „Stvari su sada mnogo gore za iranski narod i uvereni smo da će to navesti Irance da ustanu i promene ponašanje režima.“ Pompeo je slične izjave sejao i kada je propagirao američke sankcije Venecueli.
Nasuprot Pompeu, predsednik Komiteta za trezor SAD, kongresmen Jim Makgovern pisao je maja 2021. američkom predsedniku DŽou Bajdenu i zatražio da „ukloni sve sekundarne i sektorske sankcije koje je Venecueli uvela Trampova administracija“. Makgovern je Bajdena u pismu upozorio da je „uticaj sektorskih i sekundarnih sankcija nediskriminatoran, i to namerno. Iako američki zvaničnici redovno tvrde da su sankcije usmerene na vladu Nikolasa Madura, a ne na narod Venecuele, suština kampanje ‘maksimalnog pritiska‘ jeste da se poveća ekonomska cena za Venecuelu… ‘Ekonomski bol‘ je sredstvo kojim bi sankcije trebalo da funkcionišu… Ali nisu venecuelanski zvaničnici oni, koji snose brutalnu cenu (sankcija). To je venecuelanski narod. Kredibilni izvori dosledno upozoravaju da su sankcije pogoršale humanitarnu krizu u zemlji“.
Kada je bezmalo trećina svetske ekonomije pod sankcijama, druge dve trećine su takođe na gubitku. Zato bi bilo logično da svi ukinu sve sankcije koje nije odobrio Savet bezbednosti UN. Čak bi i sankcije SB UN trebalo pokrenuti retko i usko ciljano. Ali mnogi vodeći svetski mediji, pre svega oni sa sedištem u nekoj od metropola na zapadnoj hemisferi, smatraju i uveravaju domaću javnost da je potpuno prihvatljivo što Zapad sankcijama pokušava da izgladni čitave narode zemalja koje smatraju neprijateljskim. Nadaleko je čuven primer bivše američke državne sekretarke Madlen Olbrajt, koja je bez trunke griže savesti rekla da je smrt miliona iračkih mališana usled sankcija – „cena koju vredi platiti“ u cilju svrgavanja režima u Bagdadu. Zato studija s početka teksta nudi humano i jednostavno rešenje – sankcije koje utiču na celokupnu ekonomiju neke zemlje jesu nehumane i treba ih zabraniti, umesto što se u njima učestvuje i čak prisiljavaju treće zemlje da im se pridruže. Kao što to čini Amerika, a sada i Evropska unija.