КАД МОЋНИ УЦЕЊУЈУ

НИС И САНКЦИЈЕ

Врхунац западног лицемерја био је када је ЕУ одлучила да казни све оне који послују с руским енергетским фирмама, али је изузела себе. Србија се нашла у небраном грожђу, јер је пословно испреплетана с обема странама

Уводећи неодмерене санкције због руске војне операције у Украјини, уз бес и хистерију, Запад је и себи нанео огромну штету. ЕУ сада панично, рекло би се узалудно, тражи замену за руске енергенте, јер је наступио вртоглав скок глобалних цена и поприлични пад поверења потрошача (немачки канцелар Шолц већ је извиждан на једном јавном скупу). Србија се за сада енергетски добро држи мада се проблеми и овде наслућују, али не од Русије као произвођача нафте и гаса већ од ЕУ која се руководи максимом „ко није с нама, тај је против нас“ и притиска Србију да прати њену политику санкција. У противном, санкције следе и њој. Да је ситуација и те како озбиљна, показао је и председник Србије 31. марта изјавом да „ако се ништа не промени, Србија од 15. маја неће моћи да увози нафту“, јер је Јадрански нафтовод (ЈАНАФ) саопштио да неће реализовати транспорт нафте до Нафтне индустрије Србије (НИС) од 15. маја 2022, отварајући питање како ће се нафта допремати до Србије и да ли ће доћи до несташице овог енергента.

[restrict]

Савет ЕУ је 15. марта усвојио четврти пакет економских санкција против Русије који укључује и забрану трансакција с руским државним предузећима, одређивање кредитних рејтинга било којим руским предузећима, или нове инвестиције у руски енергетски сектор. Ове мере погађају руске нафтне компаније Росњефт, Трансњефт и Газпромњефт. НИС, са седиштем у Србији, јесте енергетски гигант у већинском власништву руског Газпромњефта, у чијој је надлежности и главнина увоза сирове нафте у Србију.

 

ГАЗПРОМ У СРБИЈИ Русија постаје главни играч у српској индустрији нафте и гаса 2009. године, када је Газпромњефт, ћерка-фирма Газпрома, преузела већинско власништво над Нафтном индустријом Србије, тада највећом нафтном компанијом у земљи. Продаји је претходио међудржавни споразум Србије и Русије из децембра 2008, склопљен у години када је Косово једнострано прогласило независност од Србије.

Због руске политике према Украјини, Газпром има проблеме с финансирањем од 2014. године, када се, после референдума, Крим прикључио Русији. ЕУ и САД су ставиле руског гиганта и с њим повезане фирме ван Русије на црну листу, а то је погодило и НИС–Газпромњефт. Отежано им је позајмљивање новца из европских и америчких банака, због чега су се окренули руским, арапским и српским банкама. НИС је један од највећих буџетских обвезника у Србији. Само по основу пореза и других јавних прихода у 2021. години, буџетска давања износе 190,4 милијарде динара, што је 18 одсто више него 2020, наводе у компанији. Када је крајем фебруара почео рат у Украјини, на постојеће проблеме надовезали су се нови – акције Газпрома забележиле су велики пад на берзама, да би до 1. марта изгубио на вредности чак 54 процента.

Ако се вратимо проблему транспорта сирове нафте у Србију, он се обавља пре свега цевоводним путем, тј. нафтоводом ЈАНАФ, који повезује луку Омишаљ у Хрватској с транспортним системом Јавног предузећа Транснафта, одакле се отпрема до рафинерија у Новом Саду и Панчеву. Одлука ЕУ значи да НИС не може да увози руску нафту од европских компанија, а то је уобичајена пракса ове фирме, јер увози руску нафту од великих европских трговаца, као што су Гленкор и Витол.

Јадрански нафтовод не послује директно на руском тржишту, али је Уредбом Савета Европе од 15. марта ове године о санкцијама због деловања Русије у Украјини обухваћен и уговор о транспорту сирове нафте који је ЈАНАФ склопио с НИС-ом за период 1. 1. до 31. 12. ове године. Уговорених 3,2 милиона тона сирове нафте за Србију преко ЈАНАФ-а је 16 до 17 одсто ЈАНАФ-ових капацитета, што значи да би и та компанија осетила приличну штету, нарочито њени деоничари, јер је ЈАНАФ излистан на загребачкој берзи.

Иначе, нове санкције дозвољавају чланицама ЕУ да увозе руску нафту, па тако долази до својеврсног парадокса. Њима је остављена могућност да се на њиховој територији увози и извози из Русије, али треће земље не могу да увозе нафту ако су компаније или рафинерије у већинском власништву Русије. Нису казнили Русе, нису казнили себе, али јесу нас. Уколико би се санкције примењивале на овај начин, не само да би, на пример, неке нафтне компаније из региона, мађарски МОЛ или аустријски ОМВ, могле несметано да увезу нафту из Русије него би то могла и руска компанија Лукоил у Бугарској, али не и НИС.

Није НИС ни до сада нафту увозио директно из Русије. Два пута годишње расписиван је тендер на који се јављају трговци, а то су често и компаније као што су Гленкор или Витол, које су регистроване у другим земљама, рецимо Швајцарској. Преко њих се увози нафта типа „урал“, углавном руска и казахстанска, зато што је рафинерија баждарена на тај тип нафте. Али ту нафту увозе и мађарска, хрватска, аустријска, румунска нафтна компанија, цео регион.

Интересантно је да у увозу нафте то више није у питању руска нафта већ махом она из Ирака. До 2016. руска нафта јесте била доминантна у увозу, али од тада је њен удео пао само на десетак процената и поред тога што је укупан ниво увоза значајно порастао. Експерти већ истичу да би забраном дотока нафте до Србије могла бити угрожена Рафинерија нафте Панчево и да је то „убијање једног конкурента на тржишту без посебног разлога“. Осим тога поред нафте у питању су и хемикалије које се користе за рад рафинерије. Ово није први пут да се овако нешто дешава. Рецимо 2014. године су донете санкције против Сбербанке, али су се на лобирање из Аустрије те мере примењивале само на Сбербанку ван ЕУ, дакле у БиХ и Србији.

 

МОГУЋИ ИЗЛАЗИ Србији није остало ништа друго него да крене у разговоре с представницима ЕУ о проблему увоза нафте, мада је очигледно да овом одлуком Унија, у ствари, присиљава нашу земљу да уведе санкције Русији. Уколико ЕУ не изузме Србију из одлуке, у Београду се већ помињу три сценарија, а један од њих би био да држава Србија преузме већински пакет НИС-а, премда је питање да ли ће руска страна пристати на то. Експерти наводе да, технички, такве санкције могу да се заобиђу моделом примењеним на Ер Србију, где због правила „отвореног неба“ већински власник авио-компаније није могао бити Етихад (земља ван Европе), па је држава задржала номинално већинско власништво, а управљање и профит је препустила Етихаду. Тек, председник Србије Александар Вучић искључује ту могућност, наглашавајући да су национализација и конфискација најгоре ствари које нека држава може да уради. Ако и дође до већег поремећаја на енергетском тржишту, тражиће се најбоље, фер решење у којем ни на који начин не би били повређени интереси руских партнера.

Друго решење би могло бити увоз нафте преко Црне Горе и Луке Бар, одакле би се до Панчева транспортовала возом, уколико Црна Гора то дозволи и ако ЕУ дозволи Црној Гори да то дозволи. У току су и разговори с партнерима с Блиског истока о могућности да Србија од њих увози нафту, као и да би она могла да се допрема нашој земљи преко албанске луке Драч у оквиру пројекта „Отворени Балкан“. Треће решење могло би бити да нека српска компанија, на пример Транснафта, увезе нафту, а онда прода НИС-у, наравно опет уколико би ЕУ зажмурила на то.

Када је реч о увозу природног гаса, извесно је да тренутно нису угрожене испоруке из Русије. Ситуација с гасом би могла да се промени ако ЕУ забрани увоз и транзит руског гаса, али засад планира само смањење увоза. Србија до маја 2022. године има уговор да од Газпрома купује гас по цени од 270 долара за 1.000 метара кубних, док цена овог енергента на светској берзи поставља нове историјске рекорде. Убедљив рекорд забележен је 7. марта, када је гас у Европи коштао 3.600 евра за 1.000 метара кубних.

Духове у сектору природног гаса узнемириле су изјаве из Бугарске да ће ова земља прекинути транзит гаса за Србију, БиХ и Мађарску, мада енергетски стручњаци кажу да је то мало вероватно, а министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић тврди да постоји алтернатива за снабдевање преко Украјине јер преко ове земље ЕУ и сада добија гас. Србија се гасом снабдева из два правца – кроз гасовод који из Русије, преко Украјине и Мађарске води до Србије, и кроз Турски ток, који од Русије води преко Турске и Балкана, па све до Аустрије – стоји у извештају Министарства енергетике за 2021. годину.

У Софији је, наиме, амбасадорка Русије Елеонора Митрофанова изјавила да је Бугарска међу 48 земаља на листи непријатељских земаља Москве, па би уместо у доларима Русија плаћања Бугарској могла да спроведе у рубљама. А онда је Мартин Владимиров, из невладине организације Центар за проучавање демократије, изјавио да Бугарска има право да обустави транзит гаса Балканским током ако Русија своје обавезе исплати у рубљама. На крају, потпредседник владе Асен Василев рекао је да десетогодишњи уговор Бугарске о снабдевању с Газпромом истиче крајем 2022. године. Софија ће тражити друге добављаче гаса након истека уговора, додао је он.

Говорећи о најавама из Бугарске, министарка Зорана Михајловић изјавила је да је прекид снабдевања Бугарске руским гасом једно, и то ће свакако погодити ту земљу, а друго је питање транзита. То не мора да значи да ће транзит бити обустављен и то није питање само Србије већ и Мађарске, која је крајем прошле године потписала уговор с Газпромом на 15 година. Зависност Србије од Русије у енергетском сектору толико је велика да се на кратак рок ту не може ништа променити. Међутим, то не значи да не треба предузимати неке мере већ сада, иначе нам следе речи светски познатог економисте Џона Мејнарда Кејнса „на дуги рок сви смо мртви“.    

[/restrict]