KAD MOĆNI UCENJUJU

NIS I SANKCIJE

Vrhunac zapadnog licemerja bio je kada je EU odlučila da kazni sve one koji posluju s ruskim energetskim firmama, ali je izuzela sebe. Srbija se našla u nebranom grožđu, jer je poslovno isprepletana s obema stranama

Uvodeći neodmerene sankcije zbog ruske vojne operacije u Ukrajini, uz bes i histeriju, Zapad je i sebi naneo ogromnu štetu. EU sada panično, reklo bi se uzaludno, traži zamenu za ruske energente, jer je nastupio vrtoglav skok globalnih cena i poprilični pad poverenja potrošača (nemački kancelar Šolc već je izviždan na jednom javnom skupu). Srbija se za sada energetski dobro drži mada se problemi i ovde naslućuju, ali ne od Rusije kao proizvođača nafte i gasa već od EU koja se rukovodi maksimom „ko nije s nama, taj je protiv nas“ i pritiska Srbiju da prati njenu politiku sankcija. U protivnom, sankcije slede i njoj. Da je situacija i te kako ozbiljna, pokazao je i predsednik Srbije 31. marta izjavom da „ako se ništa ne promeni, Srbija od 15. maja neće moći da uvozi naftu“, jer je Jadranski naftovod (JANAF) saopštio da neće realizovati transport nafte do Naftne industrije Srbije (NIS) od 15. maja 2022, otvarajući pitanje kako će se nafta dopremati do Srbije i da li će doći do nestašice ovog energenta. [restrict]

Savet EU je 15. marta usvojio četvrti paket ekonomskih sankcija protiv Rusije koji uključuje i zabranu transakcija s ruskim državnim preduzećima, određivanje kreditnih rejtinga bilo kojim ruskim preduzećima, ili nove investicije u ruski energetski sektor. Ove mere pogađaju ruske naftne kompanije Rosnjeft, Transnjeft i Gazpromnjeft. NIS, sa sedištem u Srbiji, jeste energetski gigant u većinskom vlasništvu ruskog Gazpromnjefta, u čijoj je nadležnosti i glavnina uvoza sirove nafte u Srbiju.

 

GAZPROM U SRBIJI Rusija postaje glavni igrač u srpskoj industriji nafte i gasa 2009. godine, kada je Gazpromnjeft, ćerka-firma Gazproma, preuzela većinsko vlasništvo nad Naftnom industrijom Srbije, tada najvećom naftnom kompanijom u zemlji. Prodaji je prethodio međudržavni sporazum Srbije i Rusije iz decembra 2008, sklopljen u godini kada je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost od Srbije.

Zbog ruske politike prema Ukrajini, Gazprom ima probleme s finansiranjem od 2014. godine, kada se, posle referenduma, Krim priključio Rusiji. EU i SAD su stavile ruskog giganta i s njim povezane firme van Rusije na crnu listu, a to je pogodilo i NIS–Gazpromnjeft. Otežano im je pozajmljivanje novca iz evropskih i američkih banaka, zbog čega su se okrenuli ruskim, arapskim i srpskim bankama. NIS je jedan od najvećih budžetskih obveznika u Srbiji. Samo po osnovu poreza i drugih javnih prihoda u 2021. godini, budžetska davanja iznose 190,4 milijarde dinara, što je 18 odsto više nego 2020, navode u kompaniji. Kada je krajem februara počeo rat u Ukrajini, na postojeće probleme nadovezali su se novi – akcije Gazproma zabeležile su veliki pad na berzama, da bi do 1. marta izgubio na vrednosti čak 54 procenta.

Ako se vratimo problemu transporta sirove nafte u Srbiju, on se obavlja pre svega cevovodnim putem, tj. naftovodom JANAF, koji povezuje luku Omišalj u Hrvatskoj s transportnim sistemom Javnog preduzeća Transnafta, odakle se otprema do rafinerija u Novom Sadu i Pančevu. Odluka EU znači da NIS ne može da uvozi rusku naftu od evropskih kompanija, a to je uobičajena praksa ove firme, jer uvozi rusku naftu od velikih evropskih trgovaca, kao što su Glenkor i Vitol.

Jadranski naftovod ne posluje direktno na ruskom tržištu, ali je Uredbom Saveta Evrope od 15. marta ove godine o sankcijama zbog delovanja Rusije u Ukrajini obuhvaćen i ugovor o transportu sirove nafte koji je JANAF sklopio s NIS-om za period 1. 1. do 31. 12. ove godine. Ugovorenih 3,2 miliona tona sirove nafte za Srbiju preko JANAF-a je 16 do 17 odsto JANAF-ovih kapaciteta, što znači da bi i ta kompanija osetila priličnu štetu, naročito njeni deoničari, jer je JANAF izlistan na zagrebačkoj berzi.

Inače, nove sankcije dozvoljavaju članicama EU da uvoze rusku naftu, pa tako dolazi do svojevrsnog paradoksa. Njima je ostavljena mogućnost da se na njihovoj teritoriji uvozi i izvozi iz Rusije, ali treće zemlje ne mogu da uvoze naftu ako su kompanije ili rafinerije u većinskom vlasništvu Rusije. Nisu kaznili Ruse, nisu kaznili sebe, ali jesu nas. Ukoliko bi se sankcije primenjivale na ovaj način, ne samo da bi, na primer, neke naftne kompanije iz regiona, mađarski MOL ili austrijski OMV, mogle nesmetano da uvezu naftu iz Rusije nego bi to mogla i ruska kompanija Lukoil u Bugarskoj, ali ne i NIS.

Nije NIS ni do sada naftu uvozio direktno iz Rusije. Dva puta godišnje raspisivan je tender na koji se javljaju trgovci, a to su često i kompanije kao što su Glenkor ili Vitol, koje su registrovane u drugim zemljama, recimo Švajcarskoj. Preko njih se uvozi nafta tipa „ural“, uglavnom ruska i kazahstanska, zato što je rafinerija baždarena na taj tip nafte. Ali tu naftu uvoze i mađarska, hrvatska, austrijska, rumunska naftna kompanija, ceo region.

Interesantno je da u uvozu nafte to više nije u pitanju ruska nafta već mahom ona iz Iraka. Do 2016. ruska nafta jeste bila dominantna u uvozu, ali od tada je njen udeo pao samo na desetak procenata i pored toga što je ukupan nivo uvoza značajno porastao. Eksperti već ističu da bi zabranom dotoka nafte do Srbije mogla biti ugrožena Rafinerija nafte Pančevo i da je to „ubijanje jednog konkurenta na tržištu bez posebnog razloga“. Osim toga pored nafte u pitanju su i hemikalije koje se koriste za rad rafinerije. Ovo nije prvi put da se ovako nešto dešava. Recimo 2014. godine su donete sankcije protiv Sberbanke, ali su se na lobiranje iz Austrije te mere primenjivale samo na Sberbanku van EU, dakle u BiH i Srbiji.

 

MOGUĆI IZLAZI Srbiji nije ostalo ništa drugo nego da krene u razgovore s predstavnicima EU o problemu uvoza nafte, mada je očigledno da ovom odlukom Unija, u stvari, prisiljava našu zemlju da uvede sankcije Rusiji. Ukoliko EU ne izuzme Srbiju iz odluke, u Beogradu se već pominju tri scenarija, a jedan od njih bi bio da država Srbija preuzme većinski paket NIS-a, premda je pitanje da li će ruska strana pristati na to. Eksperti navode da, tehnički, takve sankcije mogu da se zaobiđu modelom primenjenim na Er Srbiju, gde zbog pravila „otvorenog neba“ većinski vlasnik avio-kompanije nije mogao biti Etihad (zemlja van Evrope), pa je država zadržala nominalno većinsko vlasništvo, a upravljanje i profit je prepustila Etihadu. Tek, predsednik Srbije Aleksandar Vučić isključuje tu mogućnost, naglašavajući da su nacionalizacija i konfiskacija najgore stvari koje neka država može da uradi. Ako i dođe do većeg poremećaja na energetskom tržištu, tražiće se najbolje, fer rešenje u kojem ni na koji način ne bi bili povređeni interesi ruskih partnera.

Drugo rešenje bi moglo biti uvoz nafte preko Crne Gore i Luke Bar, odakle bi se do Pančeva transportovala vozom, ukoliko Crna Gora to dozvoli i ako EU dozvoli Crnoj Gori da to dozvoli. U toku su i razgovori s partnerima s Bliskog istoka o mogućnosti da Srbija od njih uvozi naftu, kao i da bi ona mogla da se doprema našoj zemlji preko albanske luke Drač u okviru projekta „Otvoreni Balkan“. Treće rešenje moglo bi biti da neka srpska kompanija, na primer Transnafta, uveze naftu, a onda proda NIS-u, naravno opet ukoliko bi EU zažmurila na to.

Kada je reč o uvozu prirodnog gasa, izvesno je da trenutno nisu ugrožene isporuke iz Rusije. Situacija s gasom bi mogla da se promeni ako EU zabrani uvoz i tranzit ruskog gasa, ali zasad planira samo smanjenje uvoza. Srbija do maja 2022. godine ima ugovor da od Gazproma kupuje gas po ceni od 270 dolara za 1.000 metara kubnih, dok cena ovog energenta na svetskoj berzi postavlja nove istorijske rekorde. Ubedljiv rekord zabeležen je 7. marta, kada je gas u Evropi koštao 3.600 evra za 1.000 metara kubnih.

Duhove u sektoru prirodnog gasa uznemirile su izjave iz Bugarske da će ova zemlja prekinuti tranzit gasa za Srbiju, BiH i Mađarsku, mada energetski stručnjaci kažu da je to malo verovatno, a ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović tvrdi da postoji alternativa za snabdevanje preko Ukrajine jer preko ove zemlje EU i sada dobija gas. Srbija se gasom snabdeva iz dva pravca – kroz gasovod koji iz Rusije, preko Ukrajine i Mađarske vodi do Srbije, i kroz Turski tok, koji od Rusije vodi preko Turske i Balkana, pa sve do Austrije – stoji u izveštaju Ministarstva energetike za 2021. godinu.

U Sofiji je, naime, ambasadorka Rusije Eleonora Mitrofanova izjavila da je Bugarska među 48 zemalja na listi neprijateljskih zemalja Moskve, pa bi umesto u dolarima Rusija plaćanja Bugarskoj mogla da sprovede u rubljama. A onda je Martin Vladimirov, iz nevladine organizacije Centar za proučavanje demokratije, izjavio da Bugarska ima pravo da obustavi tranzit gasa Balkanskim tokom ako Rusija svoje obaveze isplati u rubljama. Na kraju, potpredsednik vlade Asen Vasilev rekao je da desetogodišnji ugovor Bugarske o snabdevanju s Gazpromom ističe krajem 2022. godine. Sofija će tražiti druge dobavljače gasa nakon isteka ugovora, dodao je on.

Govoreći o najavama iz Bugarske, ministarka Zorana Mihajlović izjavila je da je prekid snabdevanja Bugarske ruskim gasom jedno, i to će svakako pogoditi tu zemlju, a drugo je pitanje tranzita. To ne mora da znači da će tranzit biti obustavljen i to nije pitanje samo Srbije već i Mađarske, koja je krajem prošle godine potpisala ugovor s Gazpromom na 15 godina. Zavisnost Srbije od Rusije u energetskom sektoru toliko je velika da se na kratak rok tu ne može ništa promeniti. Međutim, to ne znači da ne treba preduzimati neke mere već sada, inače nam slede reči svetski poznatog ekonomiste Džona Mejnarda Kejnsa „na dugi rok svi smo mrtvi“.    

[/restrict]