ЗЕЧЕВИЗИЈА – ИДЕНТИТЕТ СРПСКОГ СВЕТА

Пантеон српски у Хрватској – од Павла Соларића, преко Матавуља до Владана Деснице, од Руђера Бошковића до ректора Univeristas Zagrabiensis Натка Нодила и Ђура Курепе и до Милоша Ђурића и његове „Видовданске етике“, са све филозофима Гајом Петровићем и Бранком Бошњаком, од председника Хрватског сабора Богдана и његовог унука Дејана Медаковића с њиховом гласовитом палатом на Зрињевцу 15, од Пашка Вучетића до Аралице и Игњата Јоба, oд Марка Цара до Драга Кекановића, са „Загребачком школом филма“, стрипа и карикатуре на врхунцу ове громаде… ама немогуће их је ни beispielweise набројати а да се негде не огрешиш о једну високу, дапаче еуропску и свјетску културу

Недавном одласку Боривоја Довниковића Борда (1930–2022) у царство вечите светлости претходило је једно животно откриће: по повратку из егзила у Бечу после Туђманове страховладе, одлучио је да се окрене својим српским коренима и сам себи одговори на питања идентитета, којима се до тада, као уметник-космополит и грађанин света, мање бавио. Попут Душана Вукотића, Недељка Драгића, Бранка Ранитовића и других Срба који су учествовали у стварању уметничког зенита „Загребачке школе анимираног филма“ – и то оног најужег њеног језгра! – и он је тих година радије бежао у окриље тада још привидно безопасног и спасоносног југословенства, које је, као нека врста етномимикрије Срба у „банској“ Хрватској служило као сурогат националног идентитета и заштита од укорењене и службено прикриване србомржње. Али када је ова назор стављана маска (као што је се сада свуда с олакшањем отресамо) коначно пала и нестала бестрага с почетком верског и етничког погрома, који у Хрватској и другде хара од 1990. и још се не завршава, то југословенство показало се као скупо плаћена и страћена илузија. Судбина главног међу њима, челника „Загребачке школе“ и оскаровца, коме је деценијама метанисала цела загребачка, хрватска и југословенска политичка и културна врхушка, Душана Вукотића била је више него поучна и за Борда и за целу српску мањину, дотле конститутиван и угледан народ. „По осамостаљењу Хрватске, Вукотићу је нова управа студија забранила улазак у Загреб филм. 

[restrict]

Ми смо то сазнали тек након његове смрти 1998, јер се он срамио тога, крио је то од јавности, па и од нас, својих пријатеља“, говори Нади Берош, новинарки мањинског листа Срба „Новости“ у Загребу Бордо, који је једног јутра са ужасом сазнао да је мањина у рођеној земљи, тачније припадник некаквог „гркоисточног пучанства“, како је Србе перверзно називао Туђман. Бордо у овом интервјуу није дорекао даљу судбину „првог југословенског оскаровца“. Она је застрашујућа: Вукотић је умро у кућном притвору у Загребу после покушаја да се склони, да побегне од свакодневног шиканирања, прогона и насилног бројања крвних зрнаца. Није му помогло ни југословенство нити Сурогат, за кога је 1962. добио награду Америчке филмске академије. Напротив. Као да је тек сада откривено значење сурогатне епохе у којој је настало ово ремек-дело, у времену опсене, обмане и илузије, дакле једне монументалне лажи оличене у надуваном монструму који је засео на њеном врху. У седмој деценији живота Бордо је, као и друга његова преварена браћа, лупио главом о зид. Вратио се у Загреб и придружио преосталим Србима као кочоперни пензионер, повремени уредник, али и стални политички карикатурист српског тједника „Новости“. Карикатура је поново постала његово оружје живота, његов моћни аргумент, његов српски одговор и отпор. Бордо се није дао учинити жртвом, као Вуд.

ЗАКАСНЕЛО ПРИЗНАЊЕ Тако је настајао албум политичке карикатуре, али је Борду било сасвим јасно да се мало шта може изменити ако култура Срба поново не постане део интегралног српског света, српске баштине, у коју је спадало и све што је стварао и он и нараштаји умова, Пантеон српски од Павла Соларића, преко Матавуља до Владана Деснице, од Руђера Бошковића до ректора Univeristas Zagrabiensis Натка Нодила и Ђура Курепе и до Милоша Ђурића и његове „Видовданске етике“, са све филозофима Гајом Петровићем и Бранком Бошњаком, од председника Хрватског сабора Богдана и његовог унука Дејана Медаковића с њиховом гласовитом палатом на Зрињевцу 15, од Пашка Вучетића до Аралице и Игњата Јоба, oд Марка Цара до Драга Кекановића, са „Загребачком школом филма“, стрипа и карикатуре на врхунцу ове громаде… ама немогуће их је ни beispielweise набројати а да се негде не огрешиш о једну високу, дапаче еуропску и свјетску културу. Њу је службени Загреб, из ирационалне мржње, бацио под ноге. Бордов и Вудов пример довољни су, као уосталом и Драгићев, који се тихо иселио у Немачку. Ово се намерно и суставно чини и данас. Од сијасет светских и домаћих награда, које је Бордо примио у животу, никада није добио награду града Загреба само зато што је био отворени и декларисани Србин – каква неопростива срамота за град који је прославио на филмским меридијанима света! „Морам признати да ме, посебно у овим позним годинама, то дубоко вријеђа“, жалио се, пред смрт, Нади Берош. „Ове сам године опет био кандидат за ту награду мога града, али опет ништа. И поред свих међународних и домаћих признања, једино ми град Загреб није дао своје признање!“

Тек после Бордове смрти, на комеморацији у кину „Тушканац“ 18. фебруара ове године, Паола Орлић, у име Хрватске удруге ликовних уметника примењених уметности, рекла је: „Мада награде, као што је он то знао иронијски дометнути, нису мјерило нечије истинске вриједности, искрено се надам да ће град Загреб ту грешку моћи ускоро исправити именујући једну од улица његовим именом“, после чега је редитељ Винко Брешан, актуелни равнатељ „Загреб филма“, истакао: „Био је један од великана који су промијенили повијест свјетске анимације и створили нови правац у умјетности назван Загребачка школа цртаног филма и тко год буде писао повијест свјетске анимације писат ће о Борди. Бордо је један од највећих хрватских умјетника икада, од ренесансе до данас. Он је био Загреб филм и то још увијек јест.“ Касно. За живота је Бордо схватио да му оваква обележја више нису потребна, нити му пуца лајбек за хрватску умјетност, већ да му је место у крилу друге једне модерне културе, коју је утемељио „ча-Доситије“, Карађорђев попечитељ и српски просветитељ.

ЈА САМ ДОСИТЕЈЕВАЦ! Дуго себе нисам успио дефинирати до краја. Ја сам доситејевац, увијек желим да људи праведније, боље, културније и сигурније живе, да буду праведније третирани у животу. Па је испало да сам комунист. Нисам комунист. Знам да сам се дивио Француској револуцији. Био сам скојевац, био сам касније и члан Партије. Током година нестало је оно што је било за мене најпрогресивније у људском друштву, па од 1991. нисам више ни у једној партији, чак ни у „лијевој“, премда сам одувијек лијевих увјерења. Политика све више постаје посао – тако је Бордо на крају живота обелоданио свој доситејевски идентитет, достојанство европског и културног српског света, напустивши скучене границе „домољубне“ политике и отиснувши се у националну слободу, управо онако како је то дефинисао Јован Скерлић, дајући историјску оцену Доситеја Обрадовића: „Из начела верске равноправности и сношљивости развија се код њега идеја о народном јединству без обзира на верску поделу. Он се први обраћа свима Србима од Црне Горе до Смедерева и Баната, пише за ’све Србље од Адриатическога мора до реке Дунава’. Његово родољубље је разумно и широко човечанско. Он осуђује националну надутост, искључивост и мржњу на друге народе. Али он високо мисли о природним способностима и урођеним врлинама српскога народа, о његовој културној усавршљивости. Са за горућим и пуним љубави говори он о ’славној славено-сербској нацији’ и верује да када наука и просвета дођу међу Србе ’изабраније нације неће бити’ … Када говори о народу, он пред очима нема апстракцију, но живе људе, народ, пук, који чине број, темељ и снагу нације. Његов патриотизам има сасвим реалну политичку подлогу… Он је први српски писац који је видео историјску улогу Србије и који је веровао у њу. И пошто је у својим делима дао рационалан основ српском национализму, проширио га је на све српске крајеве, пошто је први прокламовао духовно јединство вером и границама подељеног српског народа, он је почео и практично политичко извођење тих идеја.“ Све што је овде речено, све што је о суштини и тежњама Доситеја написао Скерлић – односи се и на Борда Довниковића.

БИТИ БОЉИ Он устину беше доситејевац. „Идућ’ учи, у векове гледај“, главна је порука Бордове Школе ходања (1978), изаткане из Доситејевог светоназора, као што онај вечити Путник другог разреда (1973) – дакле, Бордо главом! – није неки апстрактни народ нити Кавандолијева Linea него жив човек, пук, број, темељ и снага нације. Тај ће савладати и проћи све и отперјати у вечност. Доситејевци су своје идеје казивали кроз благ и лековит хумор, „уносећи у своје причање живот, слике и покрет“, пише даље Скерлић, истичући „добродушан и срдачан тон, природан, кротак, питом, човекољубив“, који нам се обраћа „са неком братском или очинском нежношћу“. Космопoлит и неуморни путник, као свој узор, Бордо је волео свет, живео и познавао Србију од Врања до Дубраве и од Книна до Пожаревца и београдских мензи и биоскопа, свуда се осећао као у дому свом, као и у Бечу, као у Чангчуну, у далекој Манџурији, где и данас стоје златни отисци његових руку, стално држећи на уму ко је и одакле је.

Српски културни национализам као суштину овог идентитета најбоље је, међутим, артикулисала Исидора Секулић – и сама пречанка као Доситеј и Бордо – у духу великог просветитеља, али из другачијег, рекло би се хришћанског ракурса. „Тај национализам треба да је и по суштини и по облику чиста, висока култура“, пише Исидора. „Култура у најбољем смислу речи. Морал, хуманизам, етика, честитост. Ваљаност и честитост и првокласност не само српска него човечанска. Оно што је Вељко Петровић, у својој Ускршњој песми, у најпростијем и најидеалисанијем облику тврдио: ’Фарисеј, Визант, грамзиви Маџар, крволок Турчин, лажни Млеци’ – распињали су нас, ’јер смо бољи’. У томе је наш мирнодопски национализам. Бољи да будемо од других, од Византа, Маџара и Турчина, бољи од самих себе, бољи од сваке своје пређашње вредности“… Моћна идеја у веку мржње, лажи и геноцидног злочина, водиља сваком правом Србину: буди бољи од свих! Бордо је био управо то: доминантан и супериоран као велики уметник и човек, а скроман и присан као постојан пријатељ, брат. Сви његови филмови су изражавали ово основно, у суштини свето, ако хоћете јеванђеоско осећање заједништва и припадности истој светосавској вертикали. Зато се патријарх српски, господин Порфирије, који га је познавао и волео, опростио од Борда овим речима: „Нека му је вечни мир и нека му душа почине у наручју Авраамовом чијом је топлином целога живота одисала.“ Амин.        

Наставиће се

[/restrict]