ZEČEVIZIJA – IDENTITET SRPSKOG SVETA

Panteon srpski u Hrvatskoj – od Pavla Solarića, preko Matavulja do Vladana Desnice, od Ruđera Boškovića do rektora Univeristas Zagrabiensis Natka Nodila i Đura Kurepe i do Miloša Đurića i njegove „Vidovdanske etike“, sa sve filozofima Gajom Petrovićem i Brankom Bošnjakom, od predsednika Hrvatskog sabora Bogdana i njegovog unuka Dejana Medakovića s njihovom glasovitom palatom na Zrinjevcu 15, od Paška Vučetića do Aralice i Ignjata Joba, od Marka Cara do Draga Kekanovića, sa „Zagrebačkom školom filma“, stripa i karikature na vrhuncu ove gromade… ama nemoguće ih je ni beispielweise nabrojati a da se negde ne ogrešiš o jednu visoku, dapače europsku i svjetsku kulturu

Nedavnom odlasku Borivoja Dovnikovića Borda (1930–2022) u carstvo večite svetlosti prethodilo je jedno životno otkriće: po povratku iz egzila u Beču posle Tuđmanove strahovlade, odlučio je da se okrene svojim srpskim korenima i sam sebi odgovori na pitanja identiteta, kojima se do tada, kao umetnik-kosmopolit i građanin sveta, manje bavio. Poput Dušana Vukotića, Nedeljka Dragića, Branka Ranitovića i drugih Srba koji su učestvovali u stvaranju umetničkog zenita „Zagrebačke škole animiranog filma“ – i to onog najužeg njenog jezgra! – i on je tih godina radije bežao u okrilje tada još prividno bezopasnog i spasonosnog jugoslovenstva, koje je, kao neka vrsta etnomimikrije Srba u „banskoj“ Hrvatskoj služilo kao surogat nacionalnog identiteta i zaštita od ukorenjene i službeno prikrivane srbomržnje. Ali kada je ova nazor stavljana maska (kao što je se sada svuda s olakšanjem otresamo) konačno pala i nestala bestraga s početkom verskog i etničkog pogroma, koji u Hrvatskoj i drugde hara od 1990. i još se ne završava, to jugoslovenstvo pokazalo se kao skupo plaćena i straćena iluzija. Sudbina glavnog među njima, čelnika „Zagrebačke škole“ i oskarovca, kome je decenijama metanisala cela zagrebačka, hrvatska i jugoslovenska politička i kulturna vrhuška, Dušana Vukotića bila je više nego poučna i za Borda i za celu srpsku manjinu, dotle konstitutivan i ugledan narod. „Po osamostaljenju Hrvatske, Vukotiću je nova uprava studija zabranila ulazak u Zagreb film.  [restrict]

Mi smo to saznali tek nakon njegove smrti 1998, jer se on sramio toga, krio je to od javnosti, pa i od nas, svojih prijatelja“, govori Nadi Beroš, novinarki manjinskog lista Srba „Novosti“ u Zagrebu Bordo, koji je jednog jutra sa užasom saznao da je manjina u rođenoj zemlji, tačnije pripadnik nekakvog „grkoistočnog pučanstva“, kako je Srbe perverzno nazivao Tuđman. Bordo u ovom intervjuu nije dorekao dalju sudbinu „prvog jugoslovenskog oskarovca“. Ona je zastrašujuća: Vukotić je umro u kućnom pritvoru u Zagrebu posle pokušaja da se skloni, da pobegne od svakodnevnog šikaniranja, progona i nasilnog brojanja krvnih zrnaca. Nije mu pomoglo ni jugoslovenstvo niti Surogat, za koga je 1962. dobio nagradu Američke filmske akademije. Naprotiv. Kao da je tek sada otkriveno značenje surogatne epohe u kojoj je nastalo ovo remek-delo, u vremenu opsene, obmane i iluzije, dakle jedne monumentalne laži oličene u naduvanom monstrumu koji je zaseo na njenom vrhu. U sedmoj deceniji života Bordo je, kao i druga njegova prevarena braća, lupio glavom o zid. Vratio se u Zagreb i pridružio preostalim Srbima kao kočoperni penzioner, povremeni urednik, ali i stalni politički karikaturist srpskog tjednika „Novosti“. Karikatura je ponovo postala njegovo oružje života, njegov moćni argument, njegov srpski odgovor i otpor. Bordo se nije dao učiniti žrtvom, kao Vud.

ZAKASNELO PRIZNANJE Tako je nastajao album političke karikature, ali je Bordu bilo sasvim jasno da se malo šta može izmeniti ako kultura Srba ponovo ne postane deo integralnog srpskog sveta, srpske baštine, u koju je spadalo i sve što je stvarao i on i naraštaji umova, Panteon srpski od Pavla Solarića, preko Matavulja do Vladana Desnice, od Ruđera Boškovića do rektora Univeristas Zagrabiensis Natka Nodila i Đura Kurepe i do Miloša Đurića i njegove „Vidovdanske etike“, sa sve filozofima Gajom Petrovićem i Brankom Bošnjakom, od predsednika Hrvatskog sabora Bogdana i njegovog unuka Dejana Medakovića s njihovom glasovitom palatom na Zrinjevcu 15, od Paška Vučetića do Aralice i Ignjata Joba, od Marka Cara do Draga Kekanovića, sa „Zagrebačkom školom filma“, stripa i karikature na vrhuncu ove gromade… ama nemoguće ih je ni beispielweise nabrojati a da se negde ne ogrešiš o jednu visoku, dapače europsku i svjetsku kulturu. Nju je službeni Zagreb, iz iracionalne mržnje, bacio pod noge. Bordov i Vudov primer dovoljni su, kao uostalom i Dragićev, koji se tiho iselio u Nemačku. Ovo se namerno i sustavno čini i danas. Od sijaset svetskih i domaćih nagrada, koje je Bordo primio u životu, nikada nije dobio nagradu grada Zagreba samo zato što je bio otvoreni i deklarisani Srbin – kakva neoprostiva sramota za grad koji je proslavio na filmskim meridijanima sveta! „Moram priznati da me, posebno u ovim poznim godinama, to duboko vrijeđa“, žalio se, pred smrt, Nadi Beroš. „Ove sam godine opet bio kandidat za tu nagradu moga grada, ali opet ništa. I pored svih međunarodnih i domaćih priznanja, jedino mi grad Zagreb nije dao svoje priznanje!“

Tek posle Bordove smrti, na komemoraciji u kinu „Tuškanac“ 18. februara ove godine, Paola Orlić, u ime Hrvatske udruge likovnih umetnika primenjenih umetnosti, rekla je: „Mada nagrade, kao što je on to znao ironijski dometnuti, nisu mjerilo nečije istinske vrijednosti, iskreno se nadam da će grad Zagreb tu grešku moći uskoro ispraviti imenujući jednu od ulica njegovim imenom“, posle čega je reditelj Vinko Brešan, aktuelni ravnatelj „Zagreb filma“, istakao: „Bio je jedan od velikana koji su promijenili povijest svjetske animacije i stvorili novi pravac u umjetnosti nazvan Zagrebačka škola crtanog filma i tko god bude pisao povijest svjetske animacije pisat će o Bordi. Bordo je jedan od najvećih hrvatskih umjetnika ikada, od renesanse do danas. On je bio Zagreb film i to još uvijek jest.“ Kasno. Za života je Bordo shvatio da mu ovakva obeležja više nisu potrebna, niti mu puca lajbek za hrvatsku umjetnost, već da mu je mesto u krilu druge jedne moderne kulture, koju je utemeljio „ča-Dositije“, Karađorđev popečitelj i srpski prosvetitelj.

JA SAM DOSITEJEVAC! Dugo sebe nisam uspio definirati do kraja. Ja sam dositejevac, uvijek želim da ljudi pravednije, bolje, kulturnije i sigurnije žive, da budu pravednije tretirani u životu. Pa je ispalo da sam komunist. Nisam komunist. Znam da sam se divio Francuskoj revoluciji. Bio sam skojevac, bio sam kasnije i član Partije. Tokom godina nestalo je ono što je bilo za mene najprogresivnije u ljudskom društvu, pa od 1991. nisam više ni u jednoj partiji, čak ni u „lijevoj“, premda sam oduvijek lijevih uvjerenja. Politika sve više postaje posao – tako je Bordo na kraju života obelodanio svoj dositejevski identitet, dostojanstvo evropskog i kulturnog srpskog sveta, napustivši skučene granice „domoljubne“ politike i otisnuvši se u nacionalnu slobodu, upravo onako kako je to definisao Jovan Skerlić, dajući istorijsku ocenu Dositeja Obradovića: „Iz načela verske ravnopravnosti i snošljivosti razvija se kod njega ideja o narodnom jedinstvu bez obzira na versku podelu. On se prvi obraća svima Srbima od Crne Gore do Smedereva i Banata, piše za ’sve Srblje od Adriatičeskoga mora do reke Dunava’. Njegovo rodoljublje je razumno i široko čovečansko. On osuđuje nacionalnu nadutost, isključivost i mržnju na druge narode. Ali on visoko misli o prirodnim sposobnostima i urođenim vrlinama srpskoga naroda, o njegovoj kulturnoj usavršljivosti. Sa za gorućim i punim ljubavi govori on o ’slavnoj slaveno-serbskoj naciji’ i veruje da kada nauka i prosveta dođu među Srbe ’izabranije nacije neće biti’ … Kada govori o narodu, on pred očima nema apstrakciju, no žive ljude, narod, puk, koji čine broj, temelj i snagu nacije. Njegov patriotizam ima sasvim realnu političku podlogu… On je prvi srpski pisac koji je video istorijsku ulogu Srbije i koji je verovao u nju. I pošto je u svojim delima dao racionalan osnov srpskom nacionalizmu, proširio ga je na sve srpske krajeve, pošto je prvi proklamovao duhovno jedinstvo verom i granicama podeljenog srpskog naroda, on je počeo i praktično političko izvođenje tih ideja.“ Sve što je ovde rečeno, sve što je o suštini i težnjama Dositeja napisao Skerlić – odnosi se i na Borda Dovnikovića.

BITI BOLJI On ustinu beše dositejevac. „Iduć’ uči, u vekove gledaj“, glavna je poruka Bordove Škole hodanja (1978), izatkane iz Dositejevog svetonazora, kao što onaj večiti Putnik drugog razreda (1973) – dakle, Bordo glavom! – nije neki apstraktni narod niti Kavandolijeva Linea nego živ čovek, puk, broj, temelj i snaga nacije. Taj će savladati i proći sve i otperjati u večnost. Dositejevci su svoje ideje kazivali kroz blag i lekovit humor, „unoseći u svoje pričanje život, slike i pokret“, piše dalje Skerlić, ističući „dobrodušan i srdačan ton, prirodan, krotak, pitom, čovekoljubiv“, koji nam se obraća „sa nekom bratskom ili očinskom nežnošću“. Kosmopolit i neumorni putnik, kao svoj uzor, Bordo je voleo svet, živeo i poznavao Srbiju od Vranja do Dubrave i od Knina do Požarevca i beogradskih menzi i bioskopa, svuda se osećao kao u domu svom, kao i u Beču, kao u Čangčunu, u dalekoj Mandžuriji, gde i danas stoje zlatni otisci njegovih ruku, stalno držeći na umu ko je i odakle je.

Srpski kulturni nacionalizam kao suštinu ovog identiteta najbolje je, međutim, artikulisala Isidora Sekulić – i sama prečanka kao Dositej i Bordo – u duhu velikog prosvetitelja, ali iz drugačijeg, reklo bi se hrišćanskog rakursa. „Taj nacionalizam treba da je i po suštini i po obliku čista, visoka kultura“, piše Isidora. „Kultura u najboljem smislu reči. Moral, humanizam, etika, čestitost. Valjanost i čestitost i prvoklasnost ne samo srpska nego čovečanska. Ono što je Veljko Petrović, u svojoj Uskršnjoj pesmi, u najprostijem i najidealisanijem obliku tvrdio: ’Farisej, Vizant, gramzivi Madžar, krvolok Turčin, lažni Mleci’ – raspinjali su nas, ’jer smo bolji’. U tome je naš mirnodopski nacionalizam. Bolji da budemo od drugih, od Vizanta, Madžara i Turčina, bolji od samih sebe, bolji od svake svoje pređašnje vrednosti“… Moćna ideja u veku mržnje, laži i genocidnog zločina, vodilja svakom pravom Srbinu: budi bolji od svih! Bordo je bio upravo to: dominantan i superioran kao veliki umetnik i čovek, a skroman i prisan kao postojan prijatelj, brat. Svi njegovi filmovi su izražavali ovo osnovno, u suštini sveto, ako hoćete jevanđeosko osećanje zajedništva i pripadnosti istoj svetosavskoj vertikali. Zato se patrijarh srpski, gospodin Porfirije, koji ga je poznavao i voleo, oprostio od Borda ovim rečima: „Neka mu je večni mir i neka mu duša počine u naručju Avraamovom čijom je toplinom celoga života odisala.“ Amin.        

Nastaviće se

[/restrict]