Da li lokomotiva Evrope postaje „Te-Že-Ve“?

SUDBINA FRANCUSKO-NEMAČKE OSOVINE

U trenucima dok se nastavlja postizborna kombinatorika u Nemačkoj, nakon čini se najneizvesnijih izbora u poslednjih dvadesetak godina, otvara se i pitanje budućnosti najvažnijih bilateralnih odnosa na Starom kontinentu, odnosa između Nemačke i Francuske. Čitava jedna epoha završava se odlaskom Mutti u političku penziju. Sada se nalazimo na pragu rekonfiguracije odnosa i početka tihe borbe za političku prevlast u Evropi

Nemačko-francusko rivalstvo prešlo je dug put od krvavih sukoba i međusobnog otimanja teritorije, do interesne simbioze, institucionalizovane u okviru evroatlantskih nadnacionalnih struktura poput EU i NATO-a. Upravo u okviru ovih organizacija, nastalih kao geopolitička tekovina Drugog svetskog rata, Nemačka i Francuska uspele su da izgrade strateško partnerstvo koje je dirigovalo političkim procesima na tlu Evrope. U toj simbiozi obe strane pokušavale su da se nametnu kao važnije, a uspeh je najčešće zavisio od ličnosti koje su ih predvodile. I dok se u eri Šarla de Gola malo ko seća ko je bio na poziciji nemačkog kancelara (osim prvog posleratnog kancelara Konrada Adenauera, čija se vladavina četiri godine preklapa s De Golovom), 21. vek je tas uticaja prebacio na drugu stranu kantara, pa tako možemo govoriti o eri Angele Merkel, koja je dočekala i ispratila Sarkozija i Olanda, završavajući svoju kancelarsku karijeru za vreme mandata Emanuela Makrona. Eru koja je trajala 16 godina obeležilo je dodatno učvršćivanje političkih veza između dve ključne političke, bezbednosne i ekonomske sile u Evropi.
Podizanje odnosa Francuske i Nemačke na najviši nivo hvata zalet u vreme kada su na vlasti bili Fransoa Miteran i Helmut Kol (čuvena je fotografija s obeležavanja 70. godišnjice početka Prvog svetskog rata 22. septembra 1984. na kojoj se drže za ruku), ali je nastavljeno i intenzivirano i za vreme Angele Merkel. Francuska je postala najznačajniji spoljnopolitički partner Nemačke. Ne postoji nijedna druga država s kojom je Nemačka održavala tako bliske institucionalizovane odnose kao s Francuskom, i to na svim političkim nivoima i u svim oblastima. Komesari za francusko-nemačku saradnju predstavljaju samo jedan od institucionalnih mostova između ove dve zemlje, zajedno s komesarima za kulturne poslove koji deluju u okviru Sporazuma o francusko-nemačkoj saradnji. Pored toga, i parlamenti ove dve zemlje blisko sarađuju. Od marta 2019. godine zajednički parlament, u čiji sastav ulazi po 50 predstavnika nemačkog Bundestaga i francuske Nacionalne skupštine, održavao je zasedanja dva puta godišnje. Kada je reč o prekograničnim inicijativama, one se realizuju u okviru francusko-nemačkog prekograničnog komiteta za saradnju.
Na ekonomskom planu, Nemačka i Francuska naročito sarađuju u oblasti vazduhoplovne industrije, u kojoj AIRBUS predstavlja simbol uspešne industrijske kooperacije ove dve zemlje, kao i značajnu sponu između njihovih industrijskih kapaciteta. Industrijsku saradnju prati i kulturološko povezivanje, pa se tako kulturna razmena vrši u okviru francusko-nemačke kancelarije za mlade osnovane još 1963. godine i u okviru francusko-nemačkog univerziteta i francusko-nemačkog instituta u Ludvisburgu. Dodatno, na medijskom polju, Nemačka i Francuska sarađuju i kroz zajednički TV kanal ARTE. Jedan od ključnih segmenata novih francusko-nemačkih odnosa čini i saradnja u oblasti bezbednosti koja se realizuje, pored partnerstva u okviru NATO-a, i kroz inicijativu PESCO – „Stalna strukturna saradnja“ i zajednički projekat Francuske, Nemačke i Španije pod nazivom FCAS – „Borbeni vazduhoplovni sistem budućnosti“.
Sve gore pobrojano jesu tekovine Jelisejskog sporazuma iz 1963. godine, zaključenog između De Gola i Konrada Adenauera, sporazuma koji je trebalo da posluži kao temelj stvaranja institucionalnih kontura jedne nove, ujedinjene Evrope i jednog čvrstog partnerstva između Pariza i Berlina. Ipak, u izgradnji tog čvrstog partnerstva neretko su se pojavljivale i pukotine. [restrict]

DVE STRANE ISTE MEDALJE Ove pukotine nastajale su pre svega kao posledica različitih ekonomskih i geopolitičkih svetonazora i različitih matrica koje upravljaju spoljnopolitičkim pravcima Francuske i Nemačke. Počevši od različitog shvatanja u vezi sa zaduživanjem na nivou EU, pa sve do različitog poimanja bezbednosne arhitekture Unije, što se najpre ogledalo u definisanju spoljašnjeg karaktera EU i u opredeljivanju za samostalnost i „autonomiju“ EU u odnosu na tradicionalnog evropskog tutora – SAD. Kada je prošle godine došlo do verbalnog sukobljavanja između nemačke ministarke odbrane Anegret Kramp Karenbauer i Emanuela Makrona, postalo je jasno da Francuska i Nemačka imaju različit pristup u odnosu na budućnost EU i njenu poziciju u međunarodnoj areni. Tom prilikom ministarka je izjavila kako je „evropska strateška autonomija – iluzija“, što je shvaćeno kao direktan napad na Makrona, idejnog tvorca koncepta evropske autonomije. Karenbauerova je pojasnila da „iluzorna ideja o evropskoj strateškoj autonomiji mora nestati, s obzirom na to da Evropa ne može da zameni Ameriku kao garanta bezbednosti“. Po njenom mišljenju, ideja o evropskoj autonomiji može otići predaleko ukoliko bude služila kao hrana iluzijama da EU može osigurati bezbednost, stabilnost i prosperitet bez NATO-a i SAD.
Makron je ovakvo stanovište nazvao „istorijskim nesporazumom“, jer ideja evropske autonomije ne podrazumeva strateški otklon od NATO-a i SAD. Tačno je da Francuska kao nuklearna sila ne zavisi u potpunosti od nuklearnog kišobrana SAD i NATO-a, ali je Makron uvek isticao kako je evropska bezbednost komplementarna s bezbednosnim okvirom koji nudi NATO. Naivno je govoriti kako evropska autonomija cilja da zameni SAD ili NATO. Makron ima u vidu pripremanje EU na situaciju u kojoj NATO ne može da reaguje, a SAD ne žele da pomognu. S druge strane, sukobljavanje Nemačke i Francuske u vezi s uticajem SAD ne govori o njihovoj idejnoj suprotstavljenosti, budući da i jedna i druga strana imaju isto shvatanje u pogledu onoga što treba učiniti, a to je ojačati evropsku odbranu. I dok Francuska smatra da se treba pripremiti za dan kada SAD više neće biti u mogućnosti da zaštite svoje transatlantske saveznike, Nemačka želi da ojača evropski stub NATO-a kako bi ubedila SAD u nužnost njenog vojnog prisustva u Evropi. U svakom slučaju, i Francuska i Nemačka su saglasne da na polju evropske bezbednosti treba učiniti više.
Kada su Joakima Biterliha, savetnika za bezbednost nekadašnjeg nemačkog kancelara Helmuta Kola, upitali da prokomentariše aktuelne francusko-nemačke odnose, naročito u kontekstu „podmorničkog skandala“ nastalog nakon formiranja AUKUS inicijative, on je rekao da podržava ideju evropske strateške autonomije: „Francuzi moraju da ubede Nemce da ih prate. Danas su u nemačkom parlamentu samo demohrišćani za takvu opciju, ostali su daleko od toga.“

VOX POPULI, VOX DEI U tom kontekstu biće vrlo značajno kako će izgledati nemačka vlada u vremenu koje dolazi. Nakon nemačkih izbora pitanje kancelarskog mesta može ostati otvoreno nekoliko meseci, što predstavlja sasvim izgledan scenario, imajući u vidu ujednačenost političkog tržišta nastalog nakon parlamentarnih izbora. U tom inter regnum-u i iščekivanju naslednika Angele Merkel, EU će moći da se osloni na samo jednu ličnost i dirigenta političkih procesa. To će biti francuski predsednik Emanuel Makron, čija će zemlja u prvoj polovini 2022. godine preuzeti predsedavanje Savetu EU i tako nominalno stati na čelo Unije. Makron, koji je u poslednje vreme već iskazivao nezadovoljstvo tromošću nemačkog političkog sistema izjavama poput: „Nemačka je u političkoj paralizi, nemoćna da donosi bitne odluke i tako će najverovatnije ostati do izbora u septembru 2021“, pokušaće da iskoristi sasvim izvesnu političku krizu u Nemačkoj i nametne se kao neprikosnoveni evropski lider. Takav nastup bi mogao da posluži kako u svrhu pozicioniranja Francuske kao nove „lokomotive Evrope“, tako i u svrhu Makronove nove kandidature za predsednika 2022. godine.
Izgradnja slike Francuske kao najznačajnije zemlje EU ići će vrlo teško, s obzirom na utemeljenu svest evropskih naroda o nemačkoj ekonomskoj, političkoj i kulturološkoj dominaciji u Evropi. Od objavljivanja prvog izdanja „Koališn eksplorera“, svojevrsnog lakmus papira za prepoznavanje političkih tendencija u EU, stavovi evropskih naroda ostali su uglavnom isti – Nemačka je centar gravitacije EU i njena najuticajnija zemlja. Kada je 2016. godine rađeno istraživanje o tome, neverovatnih 97 odsto ispitanika imalo je takvo mišljenje. Nemačka je smatrana za čvorište svih ekonomskih, obrazovnih kulturoloških veza koje se protežu širom EU. Da je bilo takmičenja u lepoti za izgradnju EU, Nemačka bi bila pobednik. Ovakva shvatanja u skladu su s idejama koje nemački kreatori politike često ističu. Oni Berlin vide kao poštenog posrednika koji arbitrira između suprotstavljenih interesa članica EU, a ne kao hegemona koji donosi pravila i nameće ih drugima.
S druge strane od kada je Makron postao francuski predsednik, bio je glasnogovornik jedinstvene evropske politike i sprovođenja neophodnih reformi u tom pravcu. On se kandidovao na evropskoj platformi, njegove pristalice su u toku kampanje mahale zastavama EU, a svoju izbornu pobedu proslavio je uz „Odu radosti“. Ipak, podaci pokazuju interesantnu sliku. Evropljani jasno vide Francusku pod Makronom kao moćnu zemlju, čak 93 odsto ispitanika smatra da je ta zemlja jedna od najuticajnijih država u EU, ali po svim drugim parametrima, Francuska se nalazi na drugom mestu, odmah iza Nemačke. Taj status „drugog“ je zaostavština s kojom će Makron želeti da se izbori i uprkos kojoj će pokušati da Francusku pozicionira kao novu „lokomotivu Evrope“.
Ishod nove ere francusko-nemačkog rivalstva zavisiće i od Makrona, i od nemačke rekonfiguracije političke scene nakon poslednjih parlamentarnih izbora. U tom rivalstvu tražiće se odgovor na pitanje mogu li Francuska i Nemačka nastaviti blisku saradnju započetu Jelisejskim sporazumom ili će Evropa postati svedok nastajanja centrifugalnih sila sa centrima u Parizu i Berlinu, čiji će magnetizam raspolutiti Stari kontinent.

[/restrict]