Dr Stevan Gajić – NA PUTU KA SLOBODI (1.deo)

Da li se u kriznim vremenima socijalni problemi uvek pretvaraju u rasne kako se beli i crni radnici ne bi ujedinili i udarili na pravog zajedničkog neprijatelja?

Slogan BLM (Black Lives Matter – Crni životi su važni) okupio je milione Afroamerikanaca i u početku je svakako bio autentičan izraz opravdanog gneva posle oslobađanja ubice crnog tinejdžera Trejvona Martina 2013. i u tom smislu spada u tradiciju afroameričke borbe za emancipaciju. Problem je, međutim, nastao kada je neko odlučio da slogan privatizuje, napravi od njega formalnu organizaciju i napuni je dodatnim sadržajem koji originalno nema veze s policijskom brutalnošću i sistemskom represijom nad mladim Afroamerikancima – kaže u razgovoru za Pečat dr Stevan Gajić, naučni saradnik Instituta za evropske studije i autor nedavno objavljene knjige Od roba do građanina, koja se bavi borbom Afroamerikanaca za priznanje čovečnosti.

Da je pitanje afroameričkog prisustva u SAD veoma bitno, vidi se po njegovoj instrumentalizaciji u obračunu levoliberalnih snaga s Donaldom Trampom. „Crni životi su važni“, naravno, ali zašto i kome?
Afroamerikanci su u različitim periodima podvrgavani raznim vrstama instrumentalizacije i socijalnih eksperimenata – od teškog, robovskog iscrpljivanja do granica fizičkih mogućnosti i svakojake krajnje eksploatacije i unižavanja ljudskog dostojanstva, do inženjeringa sa stalnim podrivanjem crnih porodica (razdvajanje supružnika, odvajanje roditelja od dece prodajom dece itd.) i političkih manipulacija koje su postale prilično sofisticirane. Treba ozbiljno razmotriti koliko organizacija BLM ima veze s tradicijom afroameričke političke misli i borbe, a koliko je taj pokret u funkciji kreiranja određene društvene klime i obaranja Donalda Trampa.
Afroamerička konzervativna aktivistkinja Kendas Ovens i engleski mislilac Daglas Mari uočavaju da se od zahteva za jednakost, dominantnog kod niza crnih mislilaca, uključujući Martina Lutera Kinga, Vilijama Du Bojsa i Frederika Daglasa, dospelo do ideologije nejednakosti, ritualizovane represije, reparacije i distance. Prevedeno na razumljiv jezik, BLM i korporacije forsiraju ideologiju diskriminacije belaca, posebno belih muškaraca – a sve u ime ispravljanja istorijskih nepravdi. To se ne dešava prvi put; i Daglas i Du Bojs pisali su da kapitalisti u kriznim vremenima socijalne probleme uvek pretvaraju u rasne kako se beli i crni radnici ne bi ujedinili i udarili na pravog zajedničkog neprijatelja.
Ova klima rađa snažnu frustraciju mnogih američkih belaca, pogotovo konzervativaca, što ne može izaći na dobro ni za Sjedinjene Američke Države u celini jer potpuno deli društvo i uništava njegove temelje. Oni bivaju optuženi za beli suprematizam, i ova optužba u nekim slučajevima postaje samoispunjujuće proročanstvo, jer u atmosferi stalnih optužbi za bele privilegije, belu krivicu i belu fragilnost (termin je kreirala Robin Dianđelo prema kojoj belci nisu svesni svog neizlečivog urođenog rasizma i nepopravljivosti i zato se moraju čitavog života pravdati bez mogućnosti da ikada okaju grehe) i toksičnu muškost na površinu izlaze ljudi i pokreti koji donose ekstremne ideje.
Šta se dešava s američkim konsenzusom, koji je, bez obzira na napetosti prethodnih epoha, ipak postojao?
U atmosferi vremena netrpeljivih, da pozajmim naslov knjige Andreja Mitrovića, Sjedinjene Države su izgubile minimum konsenzusa oko kojeg bi se okupila većina građana i sada su one društvo podeljenije nego ikada od okončanja Američkog građanskog rata 1865. godine. Nema više rasprave, u velikoj meri se obesmišljava pravna sigurnost, postoje samo osećanja. A gde nema razgovora argumentima, a postoje nagomilane frustracije, progovara oružje.
BLM ni izdaleka ne uživa jednodušnu podršku Afroamerikanaca i mnogi ih doživljavaju kao podvalu i svojevrsno „kukavičje jaje“ leve radikalne ideologije. Podsetiću da je Malkom Eks (žrtva atentata u Njujorku u februaru 1965. godine) smatrao da samo crni nacionalizam i oružana borba mogu da obezbede slobodu kroz teritorijalnu secesiju. I danas postoji milicija koja se zalaže za to: NFAC (The Not Fucking Around Coalition) čiji vođa Džon Ficdžerald Džonson, poznat kao „Grendmaster Džej“, kaže da se NFAC „u potpunosti distancira“ od BLM koji nema veze s interesima Afroamerikanaca i rasnom borbom. „BLM nije učinio apsolutno ništa za nas“, poručio je on. „Važno im je da sakupljaju korporativne donacije i naglašavaju LGBTQ agendu nauštrb crne agende… Vidim više belaca s BLM parolama… Oni ne predstavljaju crni pokret. NFAC je pokret.“ Povodom američkog Dana nezavisnosti, 5. jula 2020, poručio je: „Rešenje je vrlo jednostavno. Mi sledimo Deklaraciju oslobođenja, objavljujući da je svaki Afroamerikanac koji je potomak ropstva politički zatvorenik ovde u Sjedinjenim Državama… Ne želimo više da pričamo. Ne želimo više da pregovaramo. Ne želimo da pevamo pesme. Mi ne donosimo parole na oružani obračun. Mi smo oko za oko organizacija.“
U svojoj studiji Od roba do građanina bavili ste se temom borbe afroameričkih intelektualaca za sticanje jednakosti u SAD. Naglasak ste stavili na analizu stavova oslobođenog roba iz 19. veka Frederika Daglasa, koji je verovao da će svi Amerikanci dobiti svoja prirodna prava, i Vilijama Du Bojsa, koji je, kao slobodan građanin, video da se rasno, klasno i nacionalno pitanje neće rešiti povoljno po afroameričke građane. Kako je Daglasov optimizam postao pesimizam Du Bojsa?
Daglas je fascinantna ličnost, tipičan primer onog što Amerikanci zovu Self-made man, i njegov život – uz određene periode krize, koje sam takođe problematizovao u knjizi – išao je stalno uzlaznom linijom. Još kao dečak, uz pomoć bele gospodarice, uspeo je da se maltene sam opismeni, što je izazvalo bes njenog muža koji mu je, kad je to otkrio, u jarosti, nesvesno, dao najdragoceniju životnu lekciju. Robovlasnik je u besu objasnio supruzi da pravi strašnu grešku, jer ako se crnac obrazuje, više nikada neće biti sposoban da bude rob pošto će doveka biti nezadovoljan svojim statusom. To je za Daglasa bio ključ oslobođenja.
Du Bojs je pak rođen kao slobodan čovek u dominantno belačkom gradiću Grejt Berington u Masačusetsu, gde nije postojala rasna segregacija kao na Jugu, ali je na osnovu iskustva zaključio da je položaj Afroamerikaca u Sjedinjenim Državama u suštini, iako popravljiv, osuđen na lošiji status. Kao prvo, njih je nemoguće vratiti u Afriku, odakle su njihovi preci silom dovedeni. To više nisu isti ljudi, jer su sada, od različitih naroda i plemena u postojbini koji su govorili različitim jezicima, postali međusobno izmešani. Uz to su se izmešali i s belcima, postavši nov narod, suštinski iskorenjen iz zavičaja predaka, ali nikad u potpunosti ukorenjen u SAD. Du Bojs je smatrao da će taj pečat oni uvek morati da nose i da je jedino moguće popravljati njihov položaj pomoću onog što je on nazivao „talentovana desetina“, dakle desetak odsto Afroamerikanaca koji bi bukvalno izvukli iz blata čitav, kako ga je on imenovao, „crni narod“. Njegov pesimizam najviše je zasnovan na onom što se dogodilo posle građanskog rata.
S druge strane, Daglas je video svetlu budućnost jedinstvene američke nacije sazdane od ljudi koji više nisu beli anglosaksonski doseljenici, robovi, Indijanci, Italijani, Nemci, Kinezi, Sloveni… već sve to pomalo, ali zapravo novo, sinkretičko biće. On je, svakako u verskom ključu, video predodređenost mesijanske uloge Sjedinjenih Država i njenog naroda „mešane rase“ u ulozi Novog Izrailja. Daglas je tražio da se svi Afroamerikanci ne samo oslobode već i u potpunosti politički emancipuju, da biraju i budu birani, što se nije odmah dogodilo, posebno posle kraja tzv. rekonstrukcije, odnosno direktne vojne okupacije Juga.
Bavili ste se i odnosom crnih mislilaca prema religiji: Daglas je bio tipičan američki protestant, koji je verovao u utopijsko hrišćanstvo Bejkonove Nove Atlantide, Du Bojs je bio agnostik koji je uvažavao društvenu snagu hrišćanstva, ali je Malkom Eks odbacio hrišćanstvo kao religiju tlačitelja i opredelio se za islam. Koliko je afroamerička religioznost bila i ostala bitna za identitet oslobodilačkog pokreta?
Naravno da je uloga religije uvek bila značajna ne samo za Afroamerikance nego i za sve abolicioniste koji su se borili za njihovo oslobođenje, počev od prvih abolicionista, belaca kvekera. U osnovi, religija je neraskidivo povezana s pokretom oslobođenja.
Što se Daglasa tiče, veliko je pitanje da li je on svesno „usisao“ Bejkonovu misao ili je, što je moja pretpostavka, bio opčinjen delom Tomasa Džefersona koje je prožeto Bejkonovim idejama. Džefersonova Deklaracija nezavisnosti za Daglasa je bila kredo čitavog života. Možda na pitanje da li je on bio bejkonovac nikada neće biti odgovoreno (u smislu „sudski“ relevantnih neoborivih dokaza), ali je svakako bitniji neizbrisiv uticaj koji je na njega ostavila vizija nove zemlje – prema Bejkonu „device među nacijama“. Više je nego zanimljivo da je Bejkon učestvovao u ideji stvaranja američke kolonije Virdžinija (u kojoj je dva veka kasnije živeo Džeferson), iako nikada nije bio tamo. Virdžinija je ime dobila prema nikad udavanoj kraljici Elizabeti I, često nazivanoj „Kraljica Devica“ (The Virgin Queen), „udatoj“ za Englesku. Siguran pak da je Daglas bio iskreni hrišćanin, što je za Bejkona najblaže rečeno upitno u svetlu njegovog dela Nova Atlantida.
Šta je, u stvari, Nova Atlantida: racionalno predviđanje čoveka koji se smatra utemeljivačem moderne naučne metode ili mističarska vizija budućnosti?
Taj zagonetni tekst od svega četrdesetak strana predstavlja subverziju hrišćanskog morala i ruši temelje dogmi hrišćanstva, što sam pokazao u knjizi. Istovremeno, Bejkon je bio vatreni protestant, netrpeljiv prema rimokatolicima, u čemu je rukovođen i državnim razlogom, odnosno sukobom engleske krune s Vatikanom. Ako je veliki Bejkonov uzor Nikolo Makijaveli raskrstio s hrišćanskim moralom u politici, Bejkon je to učinio u drugim oblastima. Njegovo delo sugeriše da čovek treba da zameni Boga, što jasno poručuje objavom da će čovek ovladati „znanjem uzroka i tajnih pokretača stvari, i širenjem granica ljudske imperije do uticanja na sve moguće stvari“. Samim tim, Bog mu više neće biti potreban.
S time se Daglas svakako ne bi saglasio. On je imao utopističku ali u osnovi ne zlonamernu želju da Sjedinjene Države postanu najnaprednija nacija u kojoj će jednakost iz političke vremenom prerasti i u rasnu, jer će se pomešati ljudi svih rasa i naroda koji dolaze u Ameriku. Bejkonov uticaj na Daglasa najupadljiviji je u njegovom govoru „Naša složena nacionalnost“ 1869. godine u kojem je poručio da će SAD (baš kao i Bejkonov Bensejlem u Novoj Atlantidi), politikom asimilacije i privlačenja svetskog stanovništva, usisavati građane celog sveta i tako stalno jačati jer su predodređene za vođstvo u svetu, naglašavajući izuzetnost zemlje „kakvu svet nikada nije video“.
Što se Du Bojsovog agnosticizma tiče, on jeste uvažavao hrišćanstvo, smatrajući ga čak i potrebnim ukoliko nije u službi robovlasništva, dok je pristup Malkoma Eksa bio radikalno drugačiji.
Zagonetna figura Malkoma Eksa i danas privlači mnoge istraživače. Ko je on bio?
Eks je hrišćanstvo video kao religiju robova i postao je musliman i pripadnik „Nacije islama“, organizacije kojom je upravljao Ilajdža Muhamed. Veliko je, međutim, pitanje šta bi se s njim dešavalo da nije ubijen, jer je posle hadžiluka u Meki zaključio da je Muhamedova organizacija jedna vrsta sekte koja odstupa od islama, pa ostaje samo da nagađamo kakav bi bio dalji razvoj ovog hiperinteligentnog, hrabrog i odlučnog čoveka. Kao takav predstavljao je opasnost za vlast, pa i dan-danas ostaje osnovana sumnja, kao i u slučaju Martina Lutera Kinga, da država stoji iza njegovog ubistva.
Religija jeste bila bitna za Malkoma Eksa, ali njegova glavna poruka Afroamerikancima bila je da oni treba da se okrenu nacionalizmu jer religija ne može sve da ih spoji. On je, slično Du Bojsu, smatrao da su nacionalizam i oružana borba oslobodili narode od kolonijalizma i da Afroamerikanci treba isto da urade, da zauzmu deo teritorije Sjedinjenih Država i proglase svoju republiku u kojoj će se politički emancipovati nacija zarobljena u SAD. U tom ključu je prezime Litl, s kojim je rođen, video kao uvredu zato što ga je robovlasnik nadenuo svojim robovima među kojima i njegovom pretku, pa je za prezime uzeo znak iks.

Kraj u sledećem broju