Владари некада контролисали како умиремо, данас – како живимо!

АНКЕТА ПЕЧАТА – ВАКЦИНА ПРОТИВ КОРОНЕ: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ (1)

Зашто сада у Печату објављујемо ову анкету? Један од разлога је управо то што је, према уверењу анкетара, односно овде потписаног творца и „оперативца” идеје о овом изјашњавању недељник Печат нека врста српског референдумског гласила. Вођени начелом „Нека се чује и друга страна“, решили смо да се обратимо угледним делатницима наше јавне сцене, замоливши их за оцену и промишљање актуелне ситуације поводом вакцина против вируса корона. Уосталом, питање вакцине против вируса корона јесте, пре свега, здравствено питање, али здравље једног друштва се не може свести само на медицину, поготово ако неко покушава да је, како каже мислилац Ђорђо Агамбен, претвори у нову манихејску религију. Уверени да је тако, забринути лекари међу првима постављају питања. Примаријус др Милан Рогановић, сарадник српске странице сајта Светског конгреса породица, стога је поставио важна питања која преносимо: „Како је могуће да је само неколико месеци након почетка пандемије вакцина ушла у трећу клиничку фазу испитивања (на људима), ако су најаве научника с почетка пандемије биле да је потребно минимум осамнаест месеци за њену производњу? Да ли је све ово неко планирао, поседовао вирус, а сада и вакцину? Да ли је још раније наука потврдила и записала у протоколима за производњу и тестирање вакцина строге критеријуме провере њене ефикасности и сигурности по здравље људи и да се испитивања врло често спроводе и по пет до десет година? Да ли треба да будемо против вакцине? Да ли треба да примамо непоуздане, недовољно испитане или вакцине непознатог састава? Да ли смо већ били у оваквој ситуацији? Свињски грип? Глаксо Смит Клајн? Фијаско вакцинашког лобија? Нисам припадник антивакцинашког покрета, као лекар вакцину сматрам великом медицинском и цивилизацијском тековином, али безбедну вакцину, познатог састава, тестирану у дуготрајним испитивањима по свим критеријумима науке и добре праксе. Међутим, у новије време, са све израженијим општим моралним посрнућем, гажењем бројних цивилизацијских, а пре свега хришћанских вредности, вакцине које се намећу постају сумњиве, и у свима нама се јавља жеђ за истином. А истина је, признаћете, често и једини лек.“
Печат је, поновимо уверење речено на почетку, од свог настанка, у потрази за овим поменутим леком.

[restrict]

Др БРАНИСЛАВ РИСТИВОЈЕВИЋ

Насилно вакцинисање и биовласт

Питање обавезности здравствене интервенције, па тако и вакцинације, укршта се с два далеко шира и за човека и његово битисање значајнија питања – то су питање слободе код човека и недодирљивост његовог достојанства.
Фуко је објаснио пут којим је дошло до овог сучељавања уз помоћ свог чувеног појма „биополитике“. Према Фукоу савремена друштва захваљујући развоју културе људских права и слобода нису више у стању да контролишу и надзиру популације класичним методама као што су гола физичка принуда или незаконита казна. Стога се класични суверенитет као механизам владавине над људима повлачи пред новим обликом владавине – дисциплинаторном и регулационом биовлашћу. Та биовласт појављује се, каже Фуко, када се технолошки развијемо до те мере да не само да уређујемо живот већ га умножавамо (вештачка оплодња и сурогат материнство), производимо (вештачка материца, манипулација генетским материјалом), али и кад га без употребе икаквог насиља масовно „уништавамо производећи вирусе које је немогуће контролисати и који ће бити универзална пропаст“ (М. Фуко, Треба бранити друштво: предавања одржана на Колеж де Франсу 1976. године, Нови Сад, 2003, стр. 296).
Другим речима, од друштва у којем је суверен вршио власт над смрћу голом физичком принудом (телесне казне, смртна казна), али је бар човека остављао да живи на миру, стигли смо до друштва у коме нема власти над смрћу (мучење и смртна казна су укинути), али нас не остављају да живимо на миру. Раније су владари контролисали како умиремо, а данас, захваљујући развоју медицине и биотехнологија, контролишу како живимо.
Обавезна вакцинација је само један од тих механизама биовласти, као што су то обавезан систематски преглед, обавезно здравствено осигурање, обавезно лечење, обавезне хигијенске, санитарне или мере комуналног реда, обавезно школовање, обавезне безбедносне мере (у саобраћају нпр.), одузимање органа без сагласности даваоца итд. Они се сви заједно, каже Фуко, могу назвати „медикализацијом живота“. Зашто их без поговора прихватамо? Зато што биовласт непрестано „производи болести“ тврди Фуко.
Производња болести се врши сталним провлачењем теме опасности од смрти кроз наше животе које „неизабране елите“ врше заглушујућим „моралним хистерисањем“. Њиме пропагирају постојање неког сталног и трајног стања свеприсутне „опасности“ које магловито и нејасно, али снажно прожима наш опстанак (опасности наравно има, али ни изблиза у том обиму). У овом случају то је здравствена опасност, али у неким другим то је опасност од насиља у породици, од дискриминације хомосексуалаца на улици, од притајених педофила у цркви, од „неодговарајућег“ васпитања деце у школама итд. Овако произведене болести лече се медикализацијом живота механизмима биовласти: у случају здравствене опасности то је вакцина, у случају опасности од насиља у породици, дискриминације хомосексуалаца и педофилије то је стигматизовање мушкараца, хетеросексуалца, односно свештеника као душевно поремећених насилника и њихово одстрањивање из друштва (забрана слободе говора, грађанска смрт…), а у случају „неодговарајућег“ васпитања деце то су тзв. сексуални образовни пакети.
Заједнички именитељ који повезује све ове мере медикализације живота јесте обавезност, односно та кужна принуда којом се оне спроводе и која нарушава нашу слободу и достојанство. Да ли принуда гарантује да ће ове мере бити спроведене? Управо супротно. Све ове мере су подмукло смештене баш у односе поверења: поверење између пацијента и лекара, између чланова породице, између верника и свештеника, учитеља и ђака итд. Принуда уништава поверење и самим тим односе у друштву који се граде на њему: ђак ће одбити поуку учитеља, верник свештеника, дете родитеља, и на крају, пацијент савет лекара да се вакцинише.
Тако принуда у сфери вакцинације у ствари уништава једну сасвим разумну и давних дана добро проверену медицинску меру – имунизацију путем вакцине. Поверење у њу је српски законодавац проћердао још 2016. године уводећи вакцинацију као обавезну и запретивши казненом принудом ономе ко се о њу оглуши. Наш легислатор не схвата да је управо такав закон смањио број вакцинисане деце, као што је обим насиља у породици порастао, не пре већ након несрећног Закона о спречавању насиља у породици, или као што је насиље над хомосексуалцима порасло након озакоњења тзв. геј парада, а не пре њих.
Хегел је мудро приметио: нити једна савест на овом свету се није ослободила на силу. Апелујем на српског законодавца да се окане принуде ако жели да ђаци прихвате поуку, деца васпитање, верници причешће, грађани хомосексуалце, а народ вакцину.

ДР ДРАГАН ХАМОВИЋ

Употреба короне

У недовршеној причи Дуг Данило Киш описује замисливо самртно пресабирање Иве Андрића. Међу бројним личностима којима тај Кишов Андрић, допола на другој страни живота, понешто завештава на име дуга јесте и неки давни ларинголог. Оперисао му је грло, али је прво објаснио смисао самог захвата, те је Андрић остао захвалан што није лечен „као овца него као људско чељаде“.
Разлог за неповерење према савременом глобалном механизму бриге за људско здравље јесте изостанак поузданијих чињеница. Производе се у јавној сфери несагласја која смућују духове и надувавају страхове. Пригушују и уклањају аналитичке гласове који значе упитаност пред званичним верзијама, пројекцијама и актима. Осим ако у такве гласове не убројимо светски познатог филантропа, стручњака за прављење софтвера и умножавање доларских милијарди, или пак овдашњег медијског креатора ружичастих психоактивних светова.
Да се човеку заврти у глави од експлозије бриге за здравље човечанства. Корона, колико год била реално опасна или бар непредвидљива, тиме је опаснија стога што се додаје као нова ставка у репертоару прокламованих планетарних баука. Од отапања глечера, тероризма и национализама, дуванског дима и руске или кинеске опасности. А од свих тих баука ће нас најмоћнији спасти. На начин који дискретно изаберу као најподеснији. Суперхероји, по позиву и моралном призиву. А ми, унапред захвални и спремни на све, молимо да похитају!
Када, поред свега недореченог, ресорни министар, дословно изјави да се у Србији не обдукују умрли од короне јер је тако СЗО наложила, то мора бити један снажни сигнал на узбуну здраве, запитане памети. Да ли је овај необразложени налог здравственог Централног комитета довољан као објашњење? Налог да се одустане од испитивања учинка једне нове вирусне појаве, шта то може да значи? Да је откриће опасније од незнања или да већ „ко треба“ зна „шта треба“?
Исти је говорник ономад, као најаву скорог спаса од пошасти, провукао као готову ствар и обавезу опште вакцинације. Када вакцине буде. Макар каква била! Увелико траје утркивање ко је бржи – а ко је бољи, повољнији и хуманији спаситељ од вирусног баука, чије је средство за имунизацију делотворније, одредиће такође исти Централни комитет. Вакцина као оруђе моћи, империјалног престижа. И богзна чега све не…
Толико тога не знамо, али ово дубоко осећамо: месе нам свест, ударају у најтању жицу, доводе пред избор без избора. Сатерују нас у своја готова решења као какво унезверено стадо. Заштити, Оче, стадо ово словесно, од оваквих заштитника, у овом подмуклом живом опиту. А нисмо само овај опит окусили.

Др СЛОБОДАН РЕЉИЋ

Страх гомиле и одметник

Најкритичнија тачка глобалне корона-операције је – вакцинација. У тој тачки ће се сударити страх гомиле и одметник. Не будите у дилеми: све владе овог света ће бити с гомилом. Али као што је писао Ернст Јингер, то силнике не чини спокојним. Јер у свим културама један одметник вреди као сто бескичмењака!
Кад је Београд устао против јулске најаве полицијског часа, Израел Шамир је написао оду српском одметништву. Волим да мислим да су на то потајно били поносни и они који су се спремали да уведу полицијски час. Чак можда и они из Кризног штаба који себе после вакцинације виде „пуне као брод“. Да сам на њиховом месту, обратио бих пажњу на недавно објављено истраживање: да се половина Британца већ изјаснила против цепљења!
Јер некако ми се чини да она најслободарскија мисао у политичкој историји, написана још 1550, ипак вавек лебди над гомилом: „Онај који господари вама има само два ока, две руке, једно тело и ништа друго што не би имао и последњи становник великог и бескрајног броја ваших градова. Оно што он има вишка – то су средства која му ви пружате како би вас уништио“ (Етјен де ла Боеси: Расправа о добровољном ропству). А тешко њему кад гомила то схвати. Најзанимљивији делови у уџбеницима историје описују крваве догађаје и паљевине кад се владари забораве.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ Корона Пре две хиљаде година Руке је прао само Пилат А после две хиљаде година Пере их сваки човек Сваки дан Све чешће И све дуже

НИКОЛА МАЛОВИЋ

Деболеца

Понижавајуће је што смо у вези са глобалним подметањем званим вирус корона – а као вјероватним уводом у праву но такође генерисану пандемију – ми принуђени да причамо као да нас та тема управо не заглушује контрадикторностима којима нема краја.
Не треба бити прозорљив па прозрети намјере оних који се сматрају елитом (њих 0,666%) – да науде свјетској популацији, јер се у глобалистичким ретортама увелико творе вакцине нове генерације. Као писац који по неписаној дефиницији види иза окуке наших дана, као човјек који је глобалне деболеце илити болести предвидио у два награђивана романа, „Лутајућем Бокељу“ и „Једру наде“ – осјећам (јер не могу да докажем) да је програм смањења свјетске популације осмишљен на мрежни начин: што се не може постићи затрованом и генетски модификованом храном, електромагнетним загађењем, хемијским тровањем из необиљежених авиона… може се притврдити увођењем серијала обавезних вакцина нове генерације које ће садејствовати са поменутим параметрима у фаталној коалицији. Именицу коалиција сам изабрао намјерно будући да нановакцине у будућност нико ван политике не би ни могао да уведе. У том су смислу Вучић и др Кон парадигматична слика локалне химере.
Вакцине нове генерације не смију да човјека или његово потомство убију одмах, већ су програмиране да то учине с одложеним дејством. Да није тако, творци не би ни могли да добију аплауз кнеза таме.
Без глобалне побуне, шансе наше дјеце да оставе властито здраво потомство бивају мале. Људи се у западном свијету буне ту и тамо, али ни они немају опозицију ван владајуће парадигме.
У временима када се игла ода шприца приближава свима чија су уста спутана маскама, важно је знати да ли се Српска православна црква као лав бори за све нас који све вријеме јесмо тијело цркве? Или пак СПЦ и о питању опстанку нашег народа не само на Косову и не само у Црној Гори, упорно коалира са влашћу и када је присилна вакцинација у питању?

[/restrict]

Наставиће се