Razjedinjeni protiv kovida

U kolikoj je meri izgubljeno poverenje u Krizni štab, i u kolikoj je meri to opravdano?

Gotovo da je bilo lepo dok je trajalo; sećate se onih aplauza podrške medicinskim radnicima u borbi protiv kovida 19. Zatim je usledilo lupanje u šerpe i lonce, u šerpe i lonce lupali su ljudi nezadovoljni policijskim časom i sličnim oštrim merama i ograničavanjima sloboda uvedenim zarad borbe protiv kovida 19. A onda su, „ujedinjeni protiv kovida“, proglas protiv svojih kolega u Kriznom štabu počeli da potpisuju medicinski radnici.

PROGLAS Jer, kako su naveli, „potpuno popuštanje protivepidemijskih mera u predizbornom periodu (mitinzi, utakmice, turniri, proslave i sl.) dovelo je do gubitka kontrole nad epidemiološkom situacijom i to se nikako ne može opravdati stručnim motivima… Sve to je ozbiljno uzdrmalo zdravstveni sistem i narušilo poverenje i građana i zdravstvenih radnika u isti. Iz tog razloga želimo da se oštro ogradimo od republičkog Kriznog štaba za borbu protiv kovida 19.“

Proglas su, do ovog utorka po podne, potpisala 2.723 doktora medicine različitih specijalnosti.

Vlast kaže da je daleko više njihovih kolega koji proglas nisu potpisali, i to je tačno.

Tačno je, međutim, i da su na spisku samo oni koji su se usudili da tamo stave svoje ime i prezime.

Medicinskim radnicima sad podršku pružaju i socijalni radnici, neki umetnici, advokati… zbog čega ovaj protest, iako mu to verovatno nije bila početna namera, prestaje da bude samo stručni. A ako nije stručni, onda je politički.

Podjednako je očigledno i da se ovom proglasu raduju protivnici aktuelne vlasti, uostalom, Krizni štab čiji se rad sad osporava i sastavila je, kao i svuda u svetu, aktuelna vlast po svom ukusu. A na minulim izborima ona je učvrstila svoju apsolutnu vlast, a sa njome ide i apsolutna odgovornost.

TOK EPIDEMIJE Upravo zbog toga vlast i nema prava da na kritike potpisnika proglasa, ma čime one bile motivisane, odgovori tako što će ih lakonski odbaciti kao političke ili nedovoljno reprezentativne, samo zato što je tako u mogućnosti. Takav odgovor nije znak da je vlast u pravu nego da je osiona.

Tim pre što činjenica jeste da bolest, kojoj još nema leka, divlja bez dovoljno kontrole. I da je podivljala nakon što je nad njom proglašena pobeda.

Zašto nam se to dogodilo, i koliko je za to, i zašto, zaslužan Krizni štab?

Autor ovog osvrta i sam je pre oko mesec i po dana bio zaražen kovidom 19. Na ličnom primeru uverio se da je sistem funkcionisao na sasvim zadovoljavajući i jasno organizovan način; od kovid ambulante, preko testiranja do transporta na rendgen pluća, inače, sve bez bilo kakve veze ili specijalnog tretmana. Sadašnji problem koji je nesumnjiv, sa isuviše smrtnih ishoda, nastao je kada je sistem postao preopterećen prevelikim brojem zaraženih.

A preveliki broj ljudi zarazio se zato što smo se prebrzo vratili relativno normalnom načinu života. To se u ovako nenormalnoj situaciji i pokazalo pogubnim.

Ako je Krizni štab zadužen za uvođenje antiepidemioloških mera i njihovo popuštanje, onda on mora da bude odgovoran i za sadašnju situaciju. Ili je krivica na onome ko je Krizni štab naterao da postupi suprotno onome što je epidemiološka situacija nalagala.

Očigledno je – sve i ako su posle bitke svi generali – da one restriktivne mere, bez obzira na lupanje u šerpe i lonce, nisu smele da budu ukinute ovako naglo. Zašto je to učinjeno? Zato što je vladalo uverenje da je najgore iza nas i da će virus s toplim vremenom oslabiti i lagano nestati; zato što je potreba ekonomskog opstanka naložila normalizaciju života; zato što su se bližili izbori i situacija je morala da deluje kao da je normalna a ne vanredna.

Ako je za utehu, a svakako je važno za razumevanje šireg konteksta, po svemu ovome nismo jedinstven slučaj. Eno, čak i iz Nemačke ovog utorka stiže vest da je predsednik Instituta za zarazne bolesti „Robert Koh“ Lotar Viler izjavio da je zabrinut zbog epidemiološke situacije u Nemačkoj.

Tek, sve ovo ne znači da ne bi bilo i te kako lekovito kada bismo iz ovog slučaja uspeli da izvučemo nekakve pouke. Ali za to je pre svega potrebna volja za suočavanjem sa sopstvenim greškama i pogrešnim procenama umesto refleksnog odbacivanja svake kritike.