Andrej Kočetov: Trenutak kada je Ukrajina izgubila Krim

Na Majdanu sam viđao mlade ljude u pancirima i s dugačkim belim brojanicama.Kada sam upitao ko su oni, rečeno mi je da su to redovnici katoličkih manastira. Izaslanici Vatikana izgledali su kao obični vojnici

Razgovarala Nataša Jovanović Fotografije Milan Timotić

Vreme i činjenica da je Donjeck rudarski grad oblikovali su poseban, stameni karakter ljudi. U običnom životu on karakteriše čoveka koji nikada neće činiti ustupke. U ratu on znači neustrašivost i spremnost na stradanje. Ukrajina to nije razumela. Zato i kada je skidala jednu po jednu glavu donjeckih lidera, u nadi da će paralisati život i borbu, ona se suočavala s drugačijim efektom. Donječani su bili još jači i uvereniji u ispravnost borbe – kaže u razgovoru za „Pečat“ Andrej Kočetov, lider iz Luganska i bivši zamenik ministra spoljnih poslova ove oblasti.

Otvorili ste dokumentarnu izložbu fotografija „Deca Donbasa“ u Beogradu. Kakvu poruku šalju crno-beli portreti dece iz Donbasa? Nisu li ona pravo i prećutano lice građanskog rata u Ukrajini?

Kada sam prvi put video fotografije, uputio sam isto pitanje jednom od autora ove izložbe Irini Laškevič. Odgovorila mi je da je, tokom četiri godine snimanja svega što se dešavalo na liniji fronta, kao umetnik primetila da u ovoj ratnoj priči nešto posebno uznemirava, a to su pogledi dece zarobljeni u njenom foto-objektivu. Čak se, kako je rekla, i izraz lica trogodišnjeg deteta koje živi uz liniju fronta upadljivo razlikovao od izraza njegovih vršnjaka što odrastaju u miru. Smisao njenog pristupa nije bio da zabeleži smrt, srušene zgrade, vojnu tehniku i stradanja već da kroz lica malih ljudi prenese novu dimenziju rata. Zato su sve fotografije crno-bele, rađene pri dnevnom svetlu i izložene u određenom formatu kako bi čovek jasno mogao da sagleda poruku koja dolazi iz duše deteta. Na marginama izložbenog materijala je zapisala: „Pre ili kasnije svet će saznati istinu. Zasad pogledajte u oči decu rata. U tim očima postoji sve, osim mržnje. Mržnja je za slabiće. U tim očima su optužba, presuda, pitanje, nada za mir. Deco Donbasa, nek vas Bog čuva!“

Reč je o deci koja su preživela artiljerijske paljbe, bombardovanja i smrt najbližih.
[restrict]

Bili ste zamenik ministra spoljnih poslova Luganske oblasti. Kakvo je vaše iskustvo rata?

U tom ratu nisam nosio oružje, niti učestvovao u bitkama, ali sam bio i pod artiljerijskom vatrom i izložen bombardovanju iz vazduha. Iz ove perspektive mogu reći da nam se taj rat desio. Mnogo posle Majdana mogli smo samo da konstatujemo da je toliko toga ukazivalo na potonja dešavanja, mržnja koja se taložila godinama, inspiratori koji su bivali sve glasniji i ljudi izabrani da je puste iz boce… Te očigledne istine nismo videli, nismo bili spremni da ih sačekamo na vratima. Prvo Majdan, a zatim i sve ostalo. Pratio sam dešavanja na ulicama Kijeva u toku Majdana. Protesti su se održavali nedeljom a već ponedeljkom ujutru ljudi bi se razilazili da bi u utorak na ulicama ostala tek zanemarljiva grupica. Sreda i četvrtak bili su dani rezervisani za pravljenje događaja koji su imali za cilj šokiranje javnosti. Prva žrtva Majdana, Ukrajinac jermenskog porekla Sergej Negojan, ubijen je u četvrtak. Tako je svakog četvrtka i petka pravljen novi zamajac za animiranje ljudi da izađu na trgove i negoduju. Na prvi pogled Sergej uopšte nije ličio na Ukrajinca. On je s roditeljima došao iz Jermenije u vreme azerbejdžanskih pogroma. U školi je učio jezik i dobro je govorio ukrajinski. Našli su ga i zamolili da pročita pesmu Kobzar od Ševčenka, i to su snimili. Možda je on iskreno verovao u ideju Majdana, ne znam. Nakon toga su ga ubili i pretvorili u sakralnu žrtvu. To je bila dobro režirana akcija.

Dok Kijev gori, Donbas i Lugans se ne naoružavaju. Koji je trenutak bio presudan, kada donosite odluku da stanete u zaštitu svoje samobitnosti i slobode?

Kada smo shvatili da se Majdan neće zaustaviti na bakljama i sporadičnim ubistvima. Drugi presudan događaj bilo je zaustavljanje sedam autobusa na putu za Krim i maltretiranje putnika koji su se u njima zadesili. U tom času Ukrajina je izgubila Krim. I još jedna stvar. Neoprostiva. Prva krv u Donbasu prolivena je u vaskršnjoj noći. Tada su i ljudi koji nisu vernici razumeli da niko normalan u toj noći ne bi ubijao ljude. Vrhunac je bilo kolektivno spaljivanje ljudi u Odesi.

Da li je u tom trenutku Odesa bila spremna za borbu?

Odesa je bila spremna za borbu, ali su ljudi s druge strane bili spremni ne za borbu već za ubistva. Za spaljivanje ljudi u Odesi u Ukrajini još niko nije osuđen jer su zločinci od rukovodstva Majdana dobili indulgencije za taj pokolj. Posle toga mi nismo imali iluzije.

Kako Ukrajinci mire bakljonoše u Harkovu i Odesi, reafirmaciju Stepana Bandere i veličanje Hitlera sa idejom EU?

Da bi se to shvatilo, neophodno je prečešljati celu istoriju. Mislim da je proevropska ideja samo kamuflaža jer oni ni u SSSR-u nisu skrivali svoju mržnju prema Rusiji. Poznato je da je početkom devedesetih godina kanadsko-ukrajinska i američko-ukrajinska dijaspora novčano pomagala određene separatističke krugove. Takođe, kada sam 2010. bio na odmoru s porodicom u Estoniji, upoznao sam oficira u penziji koji mi je rekao da radi u letnjem logoru za ukrajinsku omladinu. Objasnio mi je da ih uči pucanju i postavljanju eksploziva. To je za mene bilo potpuno novo, neshvatljivo. I kada se pregleda video-hronika Majdana i svega što se dešavalo, pada u oči da je postojalo dobro organizovano jezgro. Već tada bilo je mnogo mladih ljudi u pancirima i s katoličkim belim brojanicama. Kada sam upitao ko su oni, rečeno mi je da su to redovnici iz katoličkih manastira. Izaslanici Vatikana izgledali su i bili obučeni kao vojnici.

Da li je vidljiva njihova uloga u najnovijim dešavanjima vezanim za dodeljivanje tomosa raskolničkoj UPC?

Jedan od lidera ekstremista nedavno je rekao: Ostvario se vekovni san unijata. Naša noga je stupila na levu obalu Dnjepra. Nesumnjivo je da su težnje Vatikana mnogo ozbiljnije od onih Porošenkovih. Porošenku, koji gradi imidž pobožnog čoveka i neretko je u odeždi saslužitelja, autokefalija koristi kao zalog za dobijanje izbora i ostanak u drugom mandatu na čelu Ukrajine. Vatikan pak ima opakiji plan: odvojiti Ukrajinsku pravoslavnu crkvu MP od RPC i ujediniti je s raskolničkim UPC KP i UAPC u Ukrajinsku pomesnu crkvu. Sve su glasniji oni koji se zalažu za objedinjavanje novonastale crkve sa unijatima.

Čini se da je deo naroda Ukrajine spreman da brani pravoslavne vrednosti, ali i imovinu UPC Moskovske patrijaršije. Da li je na pomolu rasplamsavanje građanskog rata?

Ovo je pokušaj gušenja ruske svesti što u Porošenkovim mejnstrim medijima izgleda kao i sam rat – potpuno drugačije no što jeste. Znate, jedna je stvar kada neobrazovan čovek gleda televiziju i poklanja poverenje onome što čuje, a sasvim druga i daleko opasnija kada to uradi obrazovan čovek. Imamo i takve primere. Nedavno me je doktor filoloških nauka pozvao i, kako bi nas utešio, rekao: Ne brinite, armija će doći da vas oslobodi od ruskih okupatora. Pokušali smo da objasnimo da kod nas nema Rusa, da su to naši prijatelji, rođaci, kolege sa tog istog Filološkog fakulteta, ali odgovor je bio: Izađi i pogledaj. Na ulicama su ruski tenkovi. Mi to upravo gledamo na televiziji. Propaganda je prevazišla sva moja očekivanja. Podseća na početak Drugog svetskog rata kada su se Nemci preobukli u Poljake kako bi iscenirali početak rata. Bilo da gledamo tok-šoue ili raspravu u Parlamentu, nad učesnicima uvek lebdi ista sumnja, mogućnost da su agenti Kremlja. Šizofreno.

U Donbasu su jedan za drugim ubijani simboli otpora i nepokornosti, od Motorole do Givija i Zaharčenka. Pretpostavljam da iza toga stoje ukrajinske diverzantske jedinice. Kakva je logika rata u Ukrajini?

Za dostizanje ciljeva Ukrajina ne bira sredstva. Sva ta ubistva bila su simbolička jer su ubijali simbole, a ne ljude. No i pored toga oni nisu razumeli donjecki karakter. Većina Donječana su rudari koji svakodnevno i dobrovoljno rizikuju svoj život. Bio sam zapanjen kada sam prvi put došao u Donbas na studije. Jednom prilikom sam video kako su se stariji brat i otac moje prijateljice, obojica rudari, pozdravljali. Oni su se tako srčano i toplo opraštali da sam morao da pitam da li to nalaže tradicija koja se neguje u ovoj porodici. Mama moje prijateljice je objasnila: Nisam sigurna da neko od njih neće zauvek ostati u rudniku. Njihovu srčanost i smelost Kijev nije prepoznao. Jednom prilikom kada sam sa Zaharčenkom došao u Gorlovku, zatekli smo ljude koji jedan drugom čestitaju. Nisam razumeo zašto i kojim povodom. Objasnili su mi da je razlog taj što su Zaharčenku skinuli gips. A to su bili obični ljudi koji nisu imale nikakve veze s vlašću.

Ukrajinski ministri više puta su ponovili da je neophodno uništiti Donjeck, Gorolovku i Lugansk. Takođe, sve su češći pozivi međunarodnoj zajednici jer su navodno iscrpljeni svi demokratski elementi pregovaranja. Deluje kao da se nešto krupno valja. Može li ovo biti godina raspleta?

Činjenica je da po svemu sudeći njih neko stalno gura u rat. Mnogo običnih vojnika Ukrajinaca odbija da uđe u borbu. Poslednja vest je da je jedna čitava četa odbila poslušnost. Istovremeno, oni koncentrišu vojnu tehniku na granicama naše teritorije. To je plan iz 2015. godine – da razdvoje Donjeck i Lugansk i krenu u čišćenje teritorije. A čišćenje, ako je verovati umerenim strujama u Kijevu, podrazumeva da se stanovništvo propusti kroz koncentracione logore. Oni koji nisu prepoznati kao veliki krivci pred Ukrajinom biće kažnjeni lišavanjem građanskih prava na pet godina. Ekstremni nacionalisti se pak zalažu da se sve stanovništvo pobije. S tim ciljem su i napravili sajt Mirotvorac da niko ne bi mogao da im pobegne. Ako mene nađete na tom sajtu, videćete moju adresu, brojeve telefona, imena članova moje porodice. Zato i nemamo izbora. Za nas je to pobeda ili smrt.

Šta su doneli Minski sporazumi. Da li je primirje ikada nastupilo?

Minski sporazumi su podrazumevali postepeno napuštanje ratnih pozicija, ali Porošenko se poneo kao pravi Ukrajinac, obećao je i nije ispunio obećanje. Jedna od 17 tačaka predviđa potpunu amnestiju, ali je on to protumačio tako da mi treba da amnestiramo Ukrajince, dok oni to ne mogu, jer smo mi banditi i teroristi. Ovi sporazumi su potpisani pod pritiskom Zapada i proces je u ćorsokaku. Zapad ne insistira na tome da Kijev sprovede obaveze iz sporazuma, a ono što Moskva predloži Kijev ignoriše.

Kakva je situacija sada u Donjecku i Lugansku? Postoje li očekivanja da bi Rusija mogla aktivnije da se umeša u ovaj sukob?

Rusija dugo nije ništa činila o pitanju Donbasa. S druge strane, dobro je da su dozvolili ruskim dobrovoljcima da nam se pridruže. Lopta jeste u ukrajinskom dvorištu, ali mi smo svesni da svako aktiviranje Rusije znači veliki rat. To bi značilo mnogo stradalih civila. Treba znati da postoji velika razlika između Ukrajine i Rusije, taman tolika kolika postoji između Putina, bivšeg KGB oficira, i Porošenka, običnog trgovca. Još je pre 200 godina Karl Marks rekao da nema toga što jedan kapitalista neće uraditi kako bi uvećao profit čak i kada bi mu zbog toga pretila surova kazna. Putin ne razmišlja kao trgovac.            

[/restrict]