Prof. dr Radoslav Gaćinović – Inspirisani Obilićem

Teška vremena uvek iznedre velike ljude. Tako je Austrougarska monarhija nasilnom politikom stvorila sve preduslove za stvaranje pokreta Mlada Bosna

Moje interesovanje za Mladu Bosnu potiče od ranih dana mladosti, a poniklo je u mojoj porodici. Sećam se da sam kao mali dečak provodio dane na jednoj visokoj steni koja se izdizala iznad mesta na kome je nekada bila kuća u kojoj se rodio Vladimir Gaćinović. Odatle sam posmatrao puteve kojima je Vladimir otišao u svet, u istoriju. Ko se bavi naukom zna da je svaki početak težak, a pošto se kod mene pojavio intrizički motiv da što uspešnije predstavim javnosti moja saznanja o Mladoj Bosni, to je za mene bio izuzetan izazov. Želja da napišem i objavim nešto značajno o Mladoj Bosni tinjala je u meni još od studentskih dana, a pretvorila se u stvarnost odmah nakon što sam odbranio doktorsku disertaciju na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu pre više od 25 godina. Smatrao sam da je i moja obaveza prema porodici, naciji i nauci da osvetlim dubinske dimenzije nastanka i delovanja omladinskog oslobodilačkog pokreta Mlada Bosna – kaže u razgovoru za Pečat, prof. dr Radoslav Gaćinović, naučni savetnik u Institutu za političke studije u Beogradu, ovogodišnji dobitnik Nagrade „Pečat vremena“.

Monografija Mlada Bosna, koja je nedavno izašla u izdanju „Evro buka“, bavi se važnom istorijskom i pravnom teorijom u pokušaju da se razjasne uzroci i dimenzije događaja s početka XX veka. Kako su tekla istraživanja, prikupljanje građe i rad na knjizi?
Nastojao sam da na osnovu istorijskih činjenica, analize naučnih radova domaćih i stranih autora, svih raspoloživih arhiva, uključujući i porodični arhiv i veoma značajnih saznanja koje sam sticao od ranih dana mladosti u svojoj porodici osvetlim dubinske dimenzije omladinskog oslobodilačkog pokreta Mlada Bosna. U pisanju knjige mnogo mi je pomogla metodologija naučnoistraživačkog rada koju sam učio tokom postdiplomskih studija na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu i iskustvo koje sam godinama sticao baveći se naučnoistraživačkim radom.

[restrict] Slovite za poznavaoca Mlade Bosne. Da li ste tokom rada na knjizi otkrili nešto novo?
Najviše su me iznenadili falsifikatori istorije, čak i u liku poznatih profesora koji su svoj naučni i lični dignitet pogazili stavljajući se u službu političkih interesa nekih prvenstveno zapadnih država. Neverovatno je sa koliko neznanja i mržnje oni nastupaju prema vidovdanskih herojima, a time posredno i prema srpskom narodu u celini. Naravno da nije lako doći do novih saznanja o Mladoj Bosni nakon jednog veka, ali sam ipak uspeo da u monografiji interpretiram neka nova saznanja, a to je prvenstveno struktura i organizacija Mlade Bosne, kao i dokaz da je ova oslobodilačka organizacija imala svoj veoma jasan program delovanja.
Mlada Bosna, omladinski oslobodilački pokret sa početka XX veka, ostavila je nezaobilaznu istorijsku, politikološku, filozofsku i pravnu tekovinu, koja svedoči o slobodi, hrabrosti, dostojanstvu, nacionalizmu u najpozitivnijem smislu reči, kao najvećim evropskim vrednostima toga vremena. Mlada Bosna je nastala i razvijala se po fazama: prvo, osnovana je kao revolucionarna grupa đaka, revolucionara, koji su i tada razumeli kakva je uloga Austrougarske monarhije u Bosni i Hercegovini, posebno nakon aneksije koju je javno obnarodovao car Franjo Jozef 6. oktobra 1908. Ova grupa nastala je nakon što je Petar Kočić 1907. pomenuo izraz Mlada Bosna u listu Otadžbina. Nasilno ponašanje monarhije doprinosilo je masovnom okupljanju naroda oko grupe revolucionara i tako revolucionarna grupa Mlada Bosna prerasta u tajnu organizaciju u prvoj polovini 1910. nakon autorskog teksta Mlada Bosna koji je objavio Vladimir Gaćinović u Almanahu Prosvjete. Tada skoro svi đaci revolucionari prihvataju ideju Vladimira Gaćinovića i program koji je kasnije izložio u radovima Smrt jednog heroja, Krik očajnika i Onima koji dolaze.
Omasovljenjem, Mlada Bosna prerasta u pokret početkom 1914. kada većina Srba i muslimana i deo Hrvata u Bosni i Hercegovini postaju članovi tog pokreta.
Knjiga počinje događajima s početka HH veka koji su promenili tok istorije, nastavlja se kolonizacijom BiH od strane Austrougarske monarhije, što postaje uzrok opšte nestabilnosti na Balkanu. Kako su izgledali prvi nagoveštaji rata koji je usledio?
Načelnik Generalštaba austrougarske vojske Hecendorf je prvi put predložio preventivni rat protiv Srbije 1906. zatim je to ponovio 1908–1909, potom 1912–1913, u oktobru 1913. i maju 1914. godine. Između 1. januara 1913. i 1. januara 1914. godine on je 25 puta predlagao rat protiv Srbije. Hecendorf je za te planove imao punu podršku feldmaršala grofa Helmuta fon Moltkea, šefa generalštaba nemačke vojske, jednog od vodećih pripadnika Ratne stranke Nemačkog rajha. Pored toga Austrougarska i Nemačka su lansirale najcrnju propagandu protiv Srbije, najintenzivnije početkom 1914. godine, kao npr. na Bal placu gde su insistirali da se u svim kancelarijama austrijske vlade istakne maksima Srbiju treba uništiti (Serbija delenda est), a Nemci su pozdravljali Srbe rečima Ale Zerben musen šterben što znači Svi Srbi moraju umreti. Talas srbofobije zahvatio je celu Monarhiju. Franc Ferdinand je na večeri na Ilidži, dan pre ubistva, poverio šefu svoje operativne kancelarije, pukovniku Mecgeru „da je u Konopištu odlučen neposredni napad na Srbiju odmah posle manevara“. Sastanak cara Vilhelma i Franca Ferdinanda održan je 12. juna 1914. u Konopištu gde je doneta odluka da se krene u napad na Srbiju bez objave rata odmah nakon završenih manevara austrougarske vojske u istočnoj Bosni.
Nezadovoljstvo naroda u BiH raste a omladina počinje tajno da se organizuje. Kako zapravo nastaje Mlada Bosna i koji su njeni, kako kažete, „koreni“?
Teška vremena uvek iznedre velike ljude, političare, naučnike, heroje. Tako je Austrougarska monarhija nasilnom politikom stvorila sve preduslove za stvaranje pokreta i organizacija koji će se suprotstaviti njenom nasilju. Mlada Bosna je nikla isključivo u BiH i svoje korene natapala naprednim idejama koje su njeni članovi sticali na poznatim svetskim univerzitetima. Ova omladinska oslobodilačka organizacija je nastala od male grupe 1907, omasovila se zahvaljujući njenim veoma poznatim članovima, gde je značajnu ulogu imao njen osnivač i idejni vođa Vladimir Gaćinović. Odlučnost za borbu do slobode mladobosance dodatno ojačava Altuzijeva teorija o narodnoj suverenosti, jer su oni usvajajući tu teoriju bili uvereni da suverena vlast pripada samo narodu, a ne nekoj okupatorskoj sili. Takođe, njihovu odluku za borbu pojačala je teorija Džona Loka u delu o građanskoj vladavini, a posebno citat: „Ko god se služi silom bez prava, dovodi sebe u ratno stanje sa onima protiv kojih se njome služi, a u tome stanju se sve ranije veze poništavaju, sva prava se gase i svako je u pravu da brani sebe i priži otpor napadaču.“ Đuzepe Macini bio je za mladobosance pravi i veliki čovek. Vladimir Gaćinović je po uzoru na Mladu Italiju dao ime ovoj organizaciji Mlada Bosna. Mnogi njegovi citati su bili poput svetog pisma za mladobosance, kao recimo: „Nema na svetu karijere svetije od karijere zaverenika, koji postaje osvetnik čovečanstva i tumač večnih prirodnih zakona.“ Junaštvo Miloša Obilića i poetika srpskog vladike i pesnika Radivoja Tomova bili su stalna inspiracija i zavet za borbu do slobode. Dakle, Mlada Bosna je pored navedenog postala jedna velika ideja koju su veoma dobro razumeli radnici, seljaci i intelektualci u BiH i za koju su svi bili spremni dati i život, što se i u praksi potvrdilo.
Neminovno pitanje odnosi se i na vašeg pretka, idejnog vođu Mlade Bosne. Ko je zapravo bio Vladimir Gaćinović?
Osnivač i idejni vođa Mlade Bosne diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Friburgu na Gijovoj etici. Priče koja sam o Vladimiru slušao u svojoj porodici upoređivao sam s pisanjem njegovih saboraca o njemu i one se u potpunosti poklapaju. Bio je veoma obrazovan, inteligentan, intuitivan, ambiciozan, veliki humanista, čovek širokih vidika i čvrstih uverenja, uvek je želeo da bude prvi, najbolji. Govorio je više svetskih jezika uveren da su sloboda i čast najveće vrednosti. Takođe, bio je veliki altruista i prijatelj. Njegove glavne brige su bile nacionalne, bio je nepomirljivi pristalica najljuće nacionalne borbe i revolucije. Vladimir je širom sveta na najbolji mogući način predstavljao svoju rodnu Bileću, Hercegovinu i srpstvo u celini i on će za porodicu i za mnoge Srbe ostati večno svetionik. Njegovo delo nas u porodici podseća da su nacionalno opredeljenje, profesionalizam, samokritičnost, odgovornost i veliko osećanje rodoljublja smisao postojanja.
Smrt Vladimira Gaćinovića nije do kraja rasvetljena. Šta vaša porodica zna o ovom događaju a šta beleži istorija?
Vladimir je nekoliko dana nakon što je diplomirao sedeo u kafani s dvojicom Francuza. Jedan od njih bio je francuski zarobljenik u Nemačkoj, odakle je oslobođen na osnovu francusko-nemačkog sporazuma o razmeni onesposobljenih i bolesnih zarobljenika, s tim da do kraja rata ostanu u Švajcarskoj. Bio je socijalista, Žoresov pristalica i saradnik lista L`Humanité. Gaćinović se s njim često viđao i razgovarao. Drugi Francuz zvao se Gabrijel Rišar. Kao francuski zarobljenik pobegao je iz Nemačke u Švajcarsku, gde je ostao i nije morao da se vrati u komandu. Radio je u Srpskom novinskom birou u Ženevi kao prevodilac i redaktor francuskog biltena. Sa ovim Francuzima Gaćinović je te večeri ostao u razgovoru u kafani do dva sata po ponoći. Pili su pivo i jeli kolače. Iz kafane je Vladimir otišao u svoj stan u predgrađu Kastelberg. Spavao je mirno, ali čim je ujutro ustao i uzeo prve gutljaje kafe, počeo je da oseća nepodnošljive bolove u stomaku, od kojih je iznenada izgubio svest. Prevezen je u bolnicu i pod sumnjom da ima upalu slepog creva podvrgnut je operaciji. Vladimir je umro u subotu 11. avgusta 1917. u dva i po sata po podne. Sahranjen je u Ženevi 14. avgusta uz brojno prisustvo naroda. Smrt Vladimira Gaćinovića gotovo da se vremenski podudara sa streljanjem pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, načelnika Obaveštajnog odeljenja Glavnog generalštaba Vojske Kraljevine Srbije. Posle smrti Gaćinovića njegovi rođaci i prijatelji tražili su da se izvrši obdukcija, jer su sumnjali da je reč o ubistvu, ali konzulat Srbije u Švajcarskoj bio je protiv toga, navodno da se ne bi zamerili Švajcarcima. Međutim, dr Dimitrije Konjević je ipak izvršio obdukciju leša Vladimira Gaćinovića i zapisao da je u želucu pokojnika na tri mesta pronašao perforacije prouzrokovane trovanjem, najverovatnije arsenikom. Drago Ljubibratić, u knjizi Vladimir Gaćinović, za njegovu smrt optužuje austrijsku i francusku obaveštajnu službu, jer su za to imale zajednički interes zbog pregovora o separatnom miru s Habzburškom monarhijom koji su se tih dana vodili upravo u Frajburgu, između grofa Armanda Revertera, pouzdanika grofa Otokara Černina, austrougarskog ministra spoljnih poslova, i grofa Armana, majora Obaveštajnog odeljenja francuskog Generalštaba. Pregovori su vođeni na bazi očuvanja Monarhije, ali kao federalistički reorganizovane katoličke podunavske monarhije, pod skiptrom Habzburga. Prema Ljubibratićevim tvrdnjama, prvi austrijski uslov bio je uklanjanje lica odgovornih za Sarajevski atentat, kao obezbeđenje za budućnost. Ideolog atentatora Vladimir Gaćinović bio im je tu, u Frajburgu, nadohvat ruke.
Istaknuti pripadnik Mlade Bosne prof. dr Pero Slijepčević, koji je s Gaćinovićem drugovao skoro petnaest godina, uveren je da je ubistvo njegovog prijatelja i saborca organizovala i izvela Bela ruka, organizacija odana regentu Aleksandru Karađorđeviću. Iako je Gaćinović bio vrhunski konspirator, nakon hapšenja crnorukca Velimira Vemića, 1916. godine, na osnovu kod njega pronađenog spiska članova organizacije Ujedinjenje ili smrt, ipak je utvrđeno da je Vladimir Gaćinović bio član te organizacije, zaveden pod rednim br. 217, u grupi br. 203. Iako uzroci Gaćinovićeve smrti verovatno nikad neće biti razjašnjeni, obdukcioni nalazi ukazuju da je otrovan arsenikom, a mi u porodici najviše verujemo mišljenju prof. dr Pera Slijepčevića. Vladimir Gaćinović sahranjen je 13. avgusta 1917. godine na groblju Sen Žorž u Ženevi, 1934. njegovi posmrtni ostaci preneseni su na pravoslavno groblje Sveti Marko, na Koševu u Sarajevu, a 22. novembra 2002, u 11 sati, izvršena je ekshumacija njegovih posmrtnih ostataka, koji su 20. juna 2003. sahranjeni na porodičnom groblju u Kačnju kod Bileće.
Gde smo mi danas u svetlu činjenice da je eto, prošlo stotinu godina i da smo od pobednika i uzora početkom XX veka, krajem istog dospeli na marginu?
Kraljevina Srbija je nakon pobede u Velikom ratu dostigla najveći nivo slave i poštovanja u svetu. Međutim, srpska stranputica nastaje stvaranjem Kraljevine SHS, države bez pravnog temelja, a po mišljenju mnogih Srba tamnice srpskog naroda. Jugoslavija je ubrzala rasrbljavanje Srba i u njoj se ubrzano razgrađuje srpski nacionalni identitet, a ubrzava konsolidacija hrvatstva i drugih antisrpskih organizacija na teritoriji svake Jugoslavije. O ustrojstvu Kraljevine SHS velike primedbe imale su sile Antante, posebno Francuska i Rusija. Predsednik francuske vlade Žorž Klemenso umesto čestitke kralju u Beogradu šalje neku vrstu saučešća, a na mirovnoj konferenciji u Versaju 1919. godine, kada je ozvaničen završetak Prvog svetskog rata, Klemenso je rekao: „Prilikom zaključenja ove naše konferencije mira, ja moram, pre nego što siđem sa ovog podijuma, da izrazim veliko žaljenje što s političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime a to je Srbija.“ Dučić je nakon stvaranja Jugoslavije bio veoma tužan i tada je rekao: „Srpkinje će rađati Jugoslovene, a Hrvatice Hrvate.“ Posle Prvog svetskog rata više od dvanaest hiljada hrvatskih, slovenačkih i muslimanskih oficira i podoficira, koji su se od 1914. do 1918. godine u sastavu Austrougarske monarhije borili protiv Srba i Srbije, kralj Aleksandar unapređuje za po jedan ili dva čina i upućuje ih u sastav novostvorene jugoslovenske vojske. Hrvatima, Slovencima i Muslimanima oprašta sve počinjene ratne zločine nad Srbima. U Hrvatsku i Sloveniju usmerava najveći deo kapitala i novac za izgradnju vitalnih delova državne ekonomije. U novoj vojsci nema mesta za slavne srpske vojvode. Slovenac Marko Natlačen, koji je 1914. napisao pesmu Srbe na vrbe postaje ban Dravske banovine, a Tugomir Alaupović, poznat po antisrpskom delovanju, prvi ministar vera u novoj državi. Prema procenama kralj je oko 60 odsto bankovnog kapitala Kraljevine SHS koncentrisao u Hrvatskoj. Pop Anton Korošec, veliki protivnik Srba u Kraljevini Jugoslaviji, bio je više puta ministar, predsednik jugoslovenske vlade, a u vladi Cvetković–Maček ministar unutrašnjih poslova. Srbi se marginalizuju, a teritorije s hrvatskim i slovenačkim življem dobijaju sve veći ugled u Kraljevini. Takav trend se nastavlja i u drugoj Jugoslaviji, gde Ustav iz 1974. razgrađuje Srbiju, a Srbi u Hrvatskoj nikada nisu mogli da dobiju čak ni kulturnu autonomiju. Takav trend državnog terora nad jednim narodom se nastavlja sve do kraja Jugoslavije i primene ničim izazvane NATO agresije nad Srbima, kao uvod u otimanje vekovnih srpskih teritorija, tj. KiM.
U takvim okolnostima javljaju se falsifikatori istorije koji su imali zadatak da svu krivicu za Prvi svetski rat prebace sa Nemačke i njenih saveznika na Rusiju i Srbiju. Upravo tako falsifikatori istorije nastoje da okrive Gavrila Principa kao glavnog krivca za Prvi svetski rat, za šta ne postoji nikakvo uporište u nauci. Takođe, za većinu čovečanstva Princip je nacionalni heroj koji je dao sve što jedan čovek može dati za slobodu svoga naroda. To potvrđuju mnoge činjenice, a posebno bih istakao da su Muzej „Mlade Bosne“ u Sarajevu sve do građanskog rata posetile mnoge ugledne delegacije iz sveta i s visokim poštovanjem se odnosili prema liku i delu pripadnika Mlade Bosne. Godine 1954. taj muzej posetila je Eleonora Ruzvelt i u knjigu utisaka je zapisala između ostalog da su „ovi mladi ljudi svojim žrtvovanjem i hrabrošću zadužili čitav svet i da bi senama Gavrila Principa trebalo da se pokloni ceo svet“. [/restrict]