ПОРОДИЦА И ИДЕОЛОГИЈА „СЕКСУАЛНОГ КОМУНИЗМА“

У својој књизи „Десна мисао у 20. веку“, наш најбољи познавалаца савремене западне антипородичне идеологије Миша Ђурковић с правом закључује да „није претерано рећи да је савремено западно разарање породице понављање механизма који су постављени у раном совјетском комунизму“

У складу са програмом који је Ф. Енгелс изложио у свом делу „Порекло породице, приватне својине и државе“, а према коме је институте класног друштва наведене у наслову књиге требало коначно сместити у „музеј антиквитета, одмах поред точка који се окреће и бронзане секире“, бољшевици су одмах након насилног освајања власти разбили (велико)руску државу и ликвидирали приватну својину и традиционални брак и породицу.

„СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ПОРОДИЦЕ“ Имајући у виду намеру бољшевика да створе „новог социјалистичког човека“, интервенција у сфери брачних и породичних односа била је за њих у дугорочном смислу чак и важнија од новог уређења државе. Водећи совјетски идеолог у сфери брачних и породичних односа Александра Колонтај упозоравала је да „комунистичко друштво претпоставља такву чврстину колектива, која потпуно искључује могућност постојања изоловане и затворене у себе породичне ћелије“. Други бољшевички идеолог Николај Бухарин тврдио је да „у комунистичком друштву, заједно са коначним нестанком приватне својине и угњетавања жена, нестаће и проституција и породица“.
Измена наслеђених породичноправних института могла се остварити само успостављањем снажног надзора државе над брачним и породичним односима, што се у бољшевичкој политичкој терминологији називало „социјализацијом породице“. Тиме је направљен радикалан раскид са предреволуционарном праксом, јер је у руској монархији, по речима М. А. Перове, „породица била аутономна и затворена – држава се у њене односе није мешала, осим у изузетним случајевима“.
Да би совјетска држава на другачији начин регулисала брачне и породичне односе, требало је најпре Руску цркву протерати из ове сфере, пошто је према хиљадугодишњој традицији, која сеже до Устава Св. кнеза Владимира, у царској Русији држава пренела у надлежност Цркве и њених судова осетљиву сферу брака и породице. Осим тога, руска традиционална породица се након хиљадугодишњег процеса христијанизације темељила на хришћанском моралу, па је стога демонтажа тог морала неминовно довела и до краха установе породице, што је и био нескривени циљ бољшевика. Објашњавајући управо ову узрочно-последичну везу, историчар В. В. Никулин наводи речи Ивана Иљина, према којима је „људска породица, за разлику од ’породице’ код животиња, једно острво духовног живота, а ако она то није, онда је она осуђена на распадање и гашење“.
Следствено томе, прво што су бољшевици урадили доношењем два декрета из децембра 1917. било је увођење обавезног грађанског брака, који се склапао пред матичарем. Од доношења Законика од 1926. године брак се и разводио пред матичарем, а не пред судом, и то уз крајње једноставну процедуру на захтев само једног супружника. Са браком је од 1926. била потпуно изједначена свака фактичка заједница живота и имовине између мушкарца и жене. Истовремено било је укинуто предреволуционарно ограничење броја могућих бракова, које је сагласно канонском праву забрањивало четврти и сваки наредни брак.
Радикалан прелаз са црквеног брака, код чијег се закључења тражила сагласност родитеља, и који се могао развести само у случају постојања канонима предвиђених бракоразводних узрока, на озакоњење лако раскидивог конкубината, нужно је угрозило саму установу брака. Према истраживању чувеног социолога Питрима Сорокина 1922. године у Петрограду је од 10.000 закључених бракова чак 92,2 одсто било окончано разводом, при томе 51,1 одсто разведених бракова трајало је мање од годину дана. Тако су бољшевички експерименти у области брака вратили Русију хиљаду година назад у претхришћанску еру, јер се земља поново суочила с проблемима нестабилног брака, порастом ванбрачних сексуалних веза, па чак и праве полигамије. Лако раскидив и краткотрајан брак одговарао је класним интересима бољшевика, јер, по схватању А. Колонтај, да би класни интереси били у првом плану, везе међу половима треба да буду краткотрајне, брак „флуидан“ (тј. савез љубави и пријатељства између два независна члана комунистичког друштва), а сексуални односи „прости, као испијање чаше воде“. Ова поборница „слободне љубави“, помоћу које су бољшевици желели да ликвидирају „буржоаско-грађанску“ породицу, само је следила упутства родоначелника марксистичке идеологије Ф. Енгелса, који је тврдио да „у сваком великом револуционарном покрету питање ’слободне љубави’ долази у први план“.

ДУЖНОСТИ КОМСОМОЛКЕ Да бољшевицима нису били битни стварни интереси жена и деце, показали су резултати идеологије коју је А. Колонтај називала „сексуалним комунизмом“. Мушкарци су, како примећује историчар В. В. Никулин, масовно почели да одбацују улогу храниоца породице, па уместо да се старају о жени и деци, потпуно су се препустили задовољењу сопствених телесних потреба. Жене су упадале у материјалне проблеме и стога што декрет о браку из 1917. године није познавао категорију заједничке брачне имовине већ само одвојене, па су се жене стога неретко одавале проституцији. У многим руским градовима појавиле су се чак и „сексуалне комуне“ у којима су комсомолци међу собом делили не само обућу, одећу и храну већ и жене. А. Колонтајева је говорила да свесна комсомолка не сме да одбије сексуални контакт са комсомолцем, јер одбацивање емотивне блискости међу комунистима, као остатак патријархалности, негативно утиче на продуктивност и радне обавезе комунисте. Занимљиво је да се Александра Колонтај појавила у улози браниоца извесног ситног трговца Хватова, који је био оптужен за проституцију организовану у трособном стану који је назван „Дворац комунистичке љубави“. У посебним собама овог „Дворца“ живели су посебно мушкарци и жене, док је трећа соба била намењена за ноћне сексуалне односе, за шта је Хватов узимао новац у својству закуподавца.
Ширење идеологије „слободне љубави“, која је разрушила традиционалне породичне установе и вредности, није довело до смањења већ до наглог повећања броја извршених сексуалних деликата. А благонаклон однос совјетске државе према овим кривичним делима огледао се, између осталог, и у максималној петогодишњој казни затвора за силовање.
Популаризација „слободне љубави“ и конкубината довела је до огромног пораста напуштене ванбрачне деце, па се Н. А. Крупска жалила како СССР има регистровано седам милиона напуштене деце, али да држава располаже само са 800.000 места за њихов смештај. Бољшевици су у ванбрачној деци видели будуће главне носиоце своје идеологије, јер према речима А. Колонтај, „човек васпитан у установама радничке републике, боље је припремљен за живот у радничкој комуни, него човек који је детињство провео у затвореној средини егоистичних породичних навика“.

ДРЖАВА ПОДСТИЦАЛА „ЕМАНЦИПАЦИЈУ“ ДЕЦЕ Бољшевици су у име еманципације деце преко ноћи укинули вишевековну руску правну традицију у уређивању односа родитеља и деце, која се заснивала на доживотној родитељској власти над децом. Она је подразумевала, пре свега, обавезу деце да се старају о остарелим и болесним родитељима, као и да деца могу бити и кривично кажњена и лишена наслеђа за грубу непослушност према родитељима и за неморалан живот. Уместо тога совјетска држава је ограничила родитељско право на период малолетства, а у појединим ситуацијама дала је већ десетогодишњој деци извесна права у односу према родитељима (нпр. код признања ванбрачне деце).
Држава је нарочито подстицала „еманципацију“ деце по класном основу од родитеља буржуја и кулака. Бољшевици су у овој ствари примењивали систем „штапа и шаргарепе“, тако што су деци ускраћивали извесна важна права (нпр. на школовање или посао) све док се јавно не одрекну родитеља. С тим у вези у Комесаријат просвете јавио се један син који се жалио на свој безизлазни положај, тражећи од државе да, по угледу на право римског патерфамилијаса да казни своју децу смрћу, дозволи деци да убијају родитеље „који имају прошлост“ (тј. који нису били бољшевици). Тако је у најосетљивијој сфери породичних односа бољшевичка власт стварала својеврсне јањичаре, који су били спремни да у име партије изврше и најтеже злочине.