НОВО-СТАРО РАЗАРАЊЕ ПОЛИТИКЕ У СРБИЈИ?

ДРУГИ ДЕО

Политичко време у коме Србија живи (1990–2023) обележава употреба свих класичних политичких средстава борбе против политичког противника, али страначки неједнако: обилато се користе лажи, клевете и обмане, селективни приступ медијима, стварање слике зла од противника. Коришћена су сва расположива информатичка (медијска), материјална, социјалнопсихолошка, насилничка средства. Највише се оскудевало у часним политичким средствима борбе

О политичкој култури једне нације (квалитету политичког живота) најверније сведоче средства која политички противници користе у међусобној борби за власт. О степену честитости у политици је тешко говорити, али однос према политичком противнику и супарнику један је од кључних показатеља присутности морала у политици. Насмејана лица и слаткоречивост у политици могу ићи заједно са нетрпељивошћу према противнику.
Како се остварује овај аспект политике у Републици Србији, данас и у последњих тридесет година парламентаризма? Одговор на ово питање даће анализа политичких средстава која су коришћена у последњој деценије против СНС од стране разнобојне и раширене „демократске опозиције“, као и дубоко умешаног страног фактора у политички живот Србије.
Моћ и власт у политици се не стичу само моралним средствима. То се знало и пре Макијавелија али тек је велики Фирентинац јасно и без околишења разоткрио сва политичка средства која се користе у политици. У време у коме је живео Макијавели политички противници су користили сва доступна средства у борби за власт и при томе минимализовали моралне норме и вредности. У „Владаоцу“ се описује употреба оружја, страних влада, лукавства, превртљивости, окрутности, лажи као инструмената постизања политичких циљева. Од тог раздобља па све до наших дана, без обзира на облике политичке владавине (демократија-недемократија) одвија се сукоб моралних и неморалних средстава у политичкој борби и сарадњи.
Политичко време у коме Србија живи (1990–2023) обележава употреба свих класичних политичких средстава борбе против политичког противника, али страначки неједнако: обилато се користе лажи, клевете и обмане, селективни приступ медијима, стварање слике зла од противника. Коришћена су сва расположива информатичка (медијска), материјална, социјалнопсихолошка, насилничка средства. Највише се оскудевало у часним политичким средствима борбе. Политика схваћена као убеђивање и вештина афирмације властитог политичког програма препознатљива је у неким политичким странкама, у другима није.
Каква средства користи некадашња „демократска опозиција“ а садашња „Србија против насиља“?
Део политичке опозиције у Србији после 2000. именовао се као „демократска“ и тиме свесно ушао у обману јавности. Наступали су паролом да су они демократе, а власт недемократска. Обмана је у томе што постоје демократске институције, а странке могу бити различито организоване – демократски или недемократски.
„Демократска опозиција“ је у борби против СНС користила већ употребљена средства – политичке лажи и предрасуде, форсирање своје конструкције рђавих примера, говор и пракса насиља, пактирање са иностранством, лажна обећања; директне обмане; уцењивање власти; клањање ЕУ и Америци.
Њихова „критика“, вређање СНС своди се на тврдње: 1) режим је недемократски, отворена диктатура, 2) режим персонификује А. Вучић 3) пробриселска опозиција представљање себе као жртву, 4) шире уличне протесте, 5) користи неке облике насиља.
Када се саберу сва политичка средства која су користили противници СНС, могу се лако уочити заједничке тачке њиховог наступања. Основно средство је било стварање и медијско експлоатисање предрасуда. У том послу је прибегавано тенденциозно интерпретирање примера – инцидента.
С друге стране, начин политичке борбе СНС био је легалистички и легитимистички. Штавише, власт је допуштала да опозиција о којој је реч крши законе о јавним протестима. За сваку политичку иницијативу и одлуку тражио се законски и уставни основ. СНС никада није позивала на насиље против својих политичких противника.
Анализа четири кључна политичка (опозитна) средства – насиље и мир, лаж и истина, закон и кршење закона, предрасуде и чињенице – показује да су политички противници обилато користили макијавелистичка средства док се СНС држала рационалних средстава – закона, морала и поштовање процедуре, а њена критика опозиције за непатриотско понашање, поентирала је везивање за иностране центре. При томе, стално се позива на законски оквир политике и на изборну процедуру.
Политика западног иностраног фактора према Србима и Србији била је видљива за сваког познаваоца политичког живота још од почетка распада СФРЈ. У њиховој политици примарни циљ је био да просторно и политички дезинтегришу српски народ. Ко се у српском политичком спектру томе супротставио био је изложен западној политичкој и свакој другој изолацији, санкцијама и медијској сатанизацији. СНС и председник Вучић били су посебно на удару због чврстог националног и државног става. Један круг западних политичара није скривао нетрпељивост и мржњу према српском народу, некада и данас. Они најтежим речима одричу демократска опредељења политичким личностима и институцијама. Постојала је опсесија Слободаном Милошевићем а данас Александром Вучићем. У њему се види „лична диктатура“, у њему се открива препрека демократији.
Ширење предрасуда о СНС био је стандардни метод деловања иностраног политичког фактора. Такође, настављена је дискриминација странке. Чак су форуми ЕУ редовно већински против независности и слободе Републике Србије.
Постоји више чињеница које могу допринети потпунијем разумевању употреби макијавелистичких средстава у деловању ДЕЛА политичке опозиције против владе од 2012. године. Прво средство афирмише „демократска опозиција“ а друго неки антисрпски центри западне политике и јавности.

Непријатељ у политичком животу Србије „Политичко разликовање је заправо разликовање између пријатеља и непријатеља.“ Ову чувену реченицу записао је филозофски ум немачког тоталитаризма Карл Шмит. Она је изражавала политичко стање у надирућем националсоцијализму немачког Рајха. Схватање политике као непријатељства остварено је и у стаљинизму, такође у оквиру једне државе.
Појачавање слике непријатеља у данашњој Србији обавља се луксембуршким медијима: морално и етнопсхилошко биће противника и његова влада блате се најтежим речима. „Вербални рат“ оставља дубље душевне трагове од физичког; овај други има своје ограничено време трајања, док онај први може да се одвија без граница. Постоји једна језичка суптилност у модерном именовању непријатеља. Он се не одбацује и не анатемише у стилу отпадника већ се тражи испуњавање услова за улазак у „цивилизацију“ или „међународну заједницу“. Непријатељ ће постати пријатељ када прихвати политичку вољу „демократске опозиције“.

Улога политичког иностранства Макијавели разликује владавине које се задобијају сопственим оружјем и храброшћу и оне које се задобијају туђим оружјем и туђом срећом. Ова друга владавина зависи од воље и судбине онога ко их је довео на власт. Од таквих владара не могу се очекивати добре одлуке јер они не могу бити великог духа и храбрости, а не могу дуго трајати јер све што се нагло рађа и расте нагло и пропада. У Србији већ десет година се одвија ова борба за освајање власти сопственим (унутрашњим) снагама и уз помоћ туђег оружја и туђег новца.
Поред ова два контекстуална фактора, у јакој дози, присутног непријатељства у српској политици, повећање политичке дистанце између партија може се анализирати конкретно политичким указивањем на политичка средства која се користе у борби за власт. То што легална и легитимна власт има опозицију која се служи макијавелизмом може се разумети из више сазнајнополитичких перспектива. СНС је јак политички субјект. Странка има своје квалитете у програму и статуту (модеран демократски програм у коме се повезују интереси појединца, нације и државе), у личностима са идејним и моралним интегритетом, користи легална и етичка политичка средства, испољава толеранцију према свом противнику. То су разлози што ова странка има бројно чланство и што је укорењена у народу.
Као јака и стабилна политичка странка изазива завист, мржњу, злобу својих политичких противника. Негативне емоције су саставни део политичке борбе за власт и као такве су разумљиве. Српска специфичност је у испољавању „вишка“ емоција и у комплексу малих странака. Фрустрација малих странака неизбежно води у агресивност. Довољно је послушати говор било кога лидера мале странке на митинзима и уверити се колико је мржње у тим иступима.
Материјални и статусни интереси су такође део политике. Неки општи интереси за које се залагала коалиција на власти нису одговарали другим странкама. Страни фактор, посебно западно-амерички, снажно је подржавао „демократску опозицију“ у Србији. Оне странке које су се наслањале на западну политику нужно су биле против владајућих странака.
Али политика је борба за вредности колективног и индивидуалног живота. У Србији се наставља борба политичког разума против глупости, истине против лажи. У тој борби изузетно су важна средства која се користе између оних који теже власти с подршком народа коме припадају и оних који ту власт желе уз помоћ иностранства.

Западнодемократска интернационала Морамо да се упитамо: шта се догађа у савременој Европи? Овај део света се градио на вредностима политичког и културног релативизма, али и на освајањима других нација и држава од 16. века. С губљењем некадашњег утицаја у савременој Европи одвија се убрзана униформизација мишљења и деловања уоквирена институцијама ЕУ.
Европа не може да искорени своје наслеђене противречности. Током историје, али и данас, Европа преплиће индивидуализам и колективизам, при чему је, како се примицала овом данашњем раздобљу, давала предност људским правима у односу на комунитаризам. Међутим, у савременој ЕУ-Европи шири се супротност овој традицији: редукује се оно што је европски дух измислио – слобода мишљења, аутономија воље.
Данас ствари у Европи изгледају овако. Ако Европска унија забрани улазак научника, уметника из државе која није њен члан (нпр. Русија), све државе морају да се придржавају забране. Питање је зашто би то морале да учине и све друге државе? Ако једна или група држава забране Чајковског или Достојевског (!), зашто би то морале да ураде и друге државе? Када уведе ЕУ санкције једној држави изван њеног састава, с којим разлозима би то морале да примене неке друге државе (чак и изван ЕУ), ако је противно њиховим привредним интересима.
Питања су постављена у кондиционалу, али данас је европска стварност управо то. Русија је на удару ретко виђених санкција. Србија и српски народ су прошли кроз дуги пакао периода санкција, скоро деценију, и нема ни морално, ни политичко, ни економско право да преузме захтев за ову врсту кажњавања. Нарочито због чињенице да Русија штити њена државна права у СБ УН.
У данашњој Европи обнавља се један стари идеал у политици: максимално јединство грађана државе или сагласност око основних вредности између учесника политичке борбе. Ново је то што се овај идеал проширио на европске државе, и поред другачијег карактера уједињавања у односу на унутарджавни, тежи се готово беспоговорном јединству. У институцијама ЕУ уједначавају се законодавни системи, финансијска политика, спољна политика. А прати их војни савез у организација НАТО-а. Кључни политички живот Европе се премешта у канцеларије Брисела, Стразбура, у ротирајуће државе председавајуће и градове за самите и није више јасно шта остаје појединачним државама. Знаке суверености или стајања пред вратима ЕУ показују неке државе, међу њима и Србија.
Жудња за политичким јединством средњовековни је идеал и жудња за тим идеалом све до данас није потиснута. Познато је неколико пракси унутрашњег и међудржавног јединства (савези, коалиције). У 20. веку су, поред неколико савеза држава, најпознатије две интернационале. Неколико деценија, после 1918. године владало је комунистичко јединство – комунистичка интернационала, Коминтерна. Данас је на делу, назовимо га, демократска интернационала Европе, ЕУ. Да ли се данашње пеглање политичких разлика у Европи може поредити; демократска интернационала и комунистичка? Неке структурне сличности у погледу средстава која се користе, организациона хијерархија очите су. Политичке вредности су другачије.
Где је у оваквој политичкој композицији европских држава индивидуалност и слобода појединачних држава? Да ли те старе вредности политичке, државотворне борбе падају у заборав, а није опортуно сећати их се?
Изветрила је храброст у Европи данас да било која држава крене својим, независним путем, да се слуша сопствени интерес и да се поступа по свом разлогу. Увећана је спремност да мање државе беспоговорно слушају веће и богатије и онда када то није у сопственом интересу. Жалосно је посматрати политичаре и државнике који се понашају као почетници. Јавни рад политичара уједињене Европе у разним организацијама (ЕУ, ЕСС, ЕП…) и њиховим медијима против Русије и Белорусије, али и против оних који следе своју независност и слободу (Србија) доиста је застрашујући. Западнодемократска интернационала је на све спремна. На жртвеник јединствене Европе стављено је Косово и Метохија. Пре НАТО агресије на КиМ је текао живот српске, албанске и других етничких заједница са подношљивим и очекиваним сукобима и напетостима. После НАТО бомбардовања СРЈ, са КиМ највећи број Срба је прогнан (250 хиљада), албанске партије у борби за власт допуштају отимање имовине од Србије и њених грађана у Покрајини, али посежу и за православним наслеђем. Вековни живот српске националне и верске заједнице је разваљен и опустошен. Историја је покопана од стране западнодемократске интернационалне.
И после тако трагичног догађаја, из више центара ове интернационале од Србије се тражи да прихвати њене налоге. А то су споразуми са косовским Албанцима који на мала врата убацују „признање КиМ“ а потом „уведите санкције Русији“. Срби, одрекните се себе и уђите у ЕУ! А каква је бескрупулозност центара о којима је реч, говори чињеница да се према Србији односе тако као да није било ни страшних санкција ни НАТО бомбардовања.
Нада у промену европске политике беспоговорног јединстава налази се у незабораву својих, европских мислилаца слободе и индивидуалитета. Морамо веровати да евродемократска интернационала има своју опозицију. Ако је колонијална Европа имала своје противнике морамо се надати да ће и нови облик ограниченог суверенитета наићи на отпор љубитеља слободе.

ЉУДИ У ПОЛИТИЦИ: ОДАКЛЕ ТЕЧЕ ЗАМУЋЕНИ ПОТОК? Савремена историја Срба показује да један политички део српске нације уноси у схватање заједничких интереса и вредности групни и појединачни егоизам, огромну страст, вољу, интересе, из чега следи минимализација разума и улоге ауторитета О српском националном карактеру мора се говорити без маскирања и илузија. Било је морално узвишених Срба у прошлости, али и недостојних српског имена. У прошлости, као и данас. Патриота и антипатриота. Када се позивамо на српски народ, на његову историју и успехе, заобилазимо једну чињеницу која је свакој генерацији мислећих људи, задавала бриге и запитаност. Реч је о високо образованим Србима који су: 1) изразито ружно, клеветнички и увредљиво говорили и писали о народу коме припадају, 2) обраћали се иностранству за помоћ у борби против легалне и легитимне власти. Питање је где су одрасли, како су били васпитани, са каквим друштвеним групама су сарађивали, које послове су обављали? На ово може да се одговори појединачним биографијама које би откриле када и где почиње пут окретања од поштовања српске нације. Нема таквих лексикона антипатриотизма. Али позната су српска имена како у прошлости тако и у савремености која су здушно радила на снажном дистанцирању од српства. И сва је прилика биће их и убудуће. Одакле тече тај замућени поток у српском народу? Потражимо га у менталитету или оном што се подразумева под националним карактером. Велика имена српске науке испитивала су ову особину нашег народа (Цвијић, Дворниковић, Јовановић, Џаџић, Јеротић). Откривене су позитивне и негативне стране српског менталитета. Задржимо пажњу на оном менталитету који храни неподношљивост припадања српском народу. Основна црта оваквог мишљења и понашање је одсуство самосавлађивања. Под притиском осећања, доносе се одлуке које не воде рачуна о општим интересима нити о последицама. Догађа се да професори правних дисциплина јавно потврђују како је стриктна примена закона заправо неправда! Тако овај правник у суштини апелује да се друштвени односи заснивају на осећањима, веровањима, навикама, а не на законима. Слободан Јовановић је то назвао „индивидуалним динамизмом“, који производи хаотичност, бунтовништво, инат, несавитљивост. И Богдан Поповић с почетка 20. века тврди да Срби имају јак темперамент, да „се брзо узрујавају под утицајем спољашњих утисака, да су раздражљиви, напрасити, са јаком срџбом када се жеље не испуне“. Када јака осећања управљају мишљењем и понашањем ових интелектуалаца, страда процена реалности тако што жеље и машта усмеравају разумевање чињеница живота на погрешну страну. Постоји снажна повезаност између једног облика савременог српског политичког менталитета и понашања и оних из прошлости. Успостављање заједничких схватања (ставова, вредности, намера) још је тешка работа. Ово политичко крило одбија изградњу сагласности око значења политике, територије, деловима српског народа изван Србије, другим народима на Балкану и Европи. Посматрање друштвеног и политичког живота српског народа 1990-их показује да су главни учесници ове рђаве политичке игре неки интелектуалци (професори, научници, књижевници) и неки политичари (бивши и садашњи). У њиховом политичком понашању и мишљењу карактеристичне су не разумне процене већ брзе и страсне промене ставова, а докази су однос према власти, према другим народима и властитом националном интересу. Они одмажу схватању власти као средства за остваривање општих интереса. Власт се мрзи с јаким персоналним набојем. Учесници у политичком деловању и говору испољавају еуфорично понашање: из похвале иностране (ЕУ) власти иде се у оптуживање владајућих политичара за „издају националних и државних интереса“ (!!) или се траже оставке, чак и „збацивање с власти“ легално изабране владе (!). Они који ћуте о КиМ, а неки међу њима и признају НАТО отимање покрајине оптужују власт за издају! Однос према другим народима не разумева се кроз призму сарадње и интереса, већ посредством искључиво доброг памћења односа из прошлости. Уз омаловажавање своје државе одлази се у ниско повлађивање и самопонижавање. „Србија је очистила Хрватску од Срба“, речи су једне политичарке после хрватско-српског сукоба 1991‒1995. године. Поткопавају целину интереса српског народа. Наслеђени регионализам неки актери на српској политичкој сцени експлоатишу до граница апсолутизовања посебности. Мало је народа који подижу такве зидове између својих општина и округа. Једнако је карактеристичан и критички однос према догађајима у којима учествује српски народ или неки његови делови. Међу Србима, међутим, постоји један слој политичких интелектуалаца који се наслађује у оптуживањима властитог народа за „фашизам“, а могло би се тврдити да ужива у несрећама српског народа. Такав национални мазохизам нема изгледе да постане доминантан, али је врло агресиван. Ови српски интелектуалци и политичари генеришу дубоке разлике у одређивању општих схватања о интересима и плановима српског народа. Русвај српске сагласности спушта се и међу обичан свет, на улицу. Тешко је утврдити у којој мери повремени крупни колективни догађаји потврђују исказе о форми националних схватања, али сигурно је да се не могу игнорисати у контексту анализе структуре националне сагласности. Треба да се присетимо говора улице у условима санкција и изолације Србије. Чуле су се речи у прошлости из табора „демократске опозиције“ упућене легалним властима „усташе“, „фашисти“, „црвена бандо“, „вратите се кући“, „вратите се у торове“, „умрећете ускоро“. Овај догађај треба допунити једном значајном чињеницом. У време када су београдске улице овако говориле српски о Србима, они други Срби избацивани су из Крајине, под кишом НАТО бомби, а није се чуо овакав речник према агресорима. Чињенице за размишљање. Савремена историја Срба показује да један политички део српске нације уноси у схватање заједничких интереса и вредности групни и појединачни егоизам, огромну страст, вољу, интересе, из чега следи минимализација разума и улоге ауторитета. Тамо где је више жустрости и ватрености веће су шансе за мржње и нетрпељивости. Српска антропологија носи траг психичких особина народа. Наш народ је пун неке природне динамике, „енергије и амбиције“, слабо се самосавлађује, његова склоност хаотичности, а не организованости последица је „индивидуалног динамизма“. Покушај да се разуме оваква менталитетска политичка страна у српском народу суочава нас с питањем да ли је то само један случај (инцидент) новије историје српског народа. Истраживања показују да је то одлика и даље прошлости. Српски менталитет или национални карактер је производ српске антропологије и историјских околности. Какви смо то људи, ми Срби? Има нас и оваквих и онаквих? Али онакви Срби ометају изградњу и остваривање основне националне вредности – сагласност о општим националним и државним интересима. То су они припадници српског народа (али и несрпски грађани) који делују са негативним странама српског националног карактера. Они странцима поклањају веће поверење него сународницима, пактирању са „доносиоцима“ слободе, а не са унутрашњим слободама, кукавичлук испред херојства, етику чисте воље етици одговорности, страсна и жестока обрушавања на изабрану власт претпостављају смиреној и разложној расправи, кршење демократских правила, процедуралној демократији. Будућност Србије зависи, између осталог, и од тога која ће страна националног карактера преовладати и утемељити се у српско биће. Или скерлићевски речено, они Срби чија је мисао поносита, жедна слободе и независности, полета за велика прегнућа или они са оскудицом осећања целине државе, претераног индивидуалистичког духа, мрске злобе и зависти и оне свирепе мржње горих на боље. Тако Скерлић 1910. године, тако и данас 2024. године.