ИГРЕ ЛУКАВИХ : БЛОКАДА БЕЗ УПОТРЕБЕ ВЕТА

Савет безбедности УН и обележавање 25 година од агресије НАТО-а на СРЈ

Неуспех да се у Савету безбедности отвори суштинска дебата поводом четврт века од НАТО агресије на СРЈ показује да три западне сталне чланице имају у СБ одлучујућу превагу јер им, пре свега, састав овог органа иде наруку. Ту се налазе или чланице Алијансе и ЕУ, као што су Словенија и Малта (и Швајцарска, која по многим питањима више није неутрална), или блиски савезници САД из Азије (Јапан и Република Кореја), тако да скоро увек могу да без употребе вета блокирају предлоге који не одговарају њиховим интересима

Током протекле седмице у Србији је кроз више манифестација, као што су одржавање међународних конференција, трибина, скупова, те одавањем поште жртвама, обележаван 24. март, дан када су земље чланице НАТО-а пре 25 година отпочеле агресију на Савезну Републику Југославију (Србију и Црну Гору), која је трајала два и по месеца и која је због немилосрдног бомбардовања довела до више хиљада људских жртава и огромних разарања. Као што је познато, НАТО земље тада, а ни касније, нису за тај свој злочиначки подухват добиле одобрење Савета безбедности УН, који једини на основу Повеље УН може да нареди употребу оружане силе против неке државе која крши међународне норме. 
Чланице НАТО-а су, рачунајући на своју моћ и силу, свесно избегле да се обрате Савету безбедности јер су унапред знале да за своју оружану интервенцију не могу добити „благослов“ од овог органа УН који има примарну одговорност за очување међународног мира и безбедности. Истовремено, три западне сталне чланице Савета безбедности – САД, В. Британија и Француска – тада су блокирале сваки покушај Руске Федерације и једног броја несврстаних земаља да се агресија на СРЈ заустави. 

НИ ПОСЛЕ ДВЕ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ НЕМА СПРЕМНОСТИ ЗА РАЗГОВОР Земље које су предводиле НАТО агресију на СРЈ и данас сматрају да је њихова интервенција и употреба силе била легитимна због „хуманитарних разлога“, иако је свима било јасно да ти њихови акти представљају флагрантно кршење циљева и принципа Повеље УН, посебно члана 2 ст. 4 (обавеза да се сви чланови у својим међународним односима уздржавају од претње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности сваке државе, или на други начин несагласан са циљевима УН), Декларације о принципима међународног права о пријатељским односима међу државама у складу с Повељом УН (Резолуција Генералне скупштине 2625/XXV/1970), којом су даље разрађени кључни принципи Повеље, и да недвосмислено потпадају под одредбе о Дефиницији агресије УН (Резолуција Генералне скупштине 3314/XXIX/1974), као и многих других значајних међународних докумената.
Протекле седмице били смо сведоци, међутим, да три сталне чланице Савета безбедности које су предводиле агресију НАТО-а против СРЈ 1999. године – САД, Велика Британија и Француска – нису ни после 25 година од тог гнусног чина спремне да се о тој теми разговара у СБ УН. С обзиром на то да су, у складу с Резолуцијом 1244 од 10. јуна 1999, на територији српске покрајине Косово и Метохија распоређене међународне безбедносне (КФОР) и цивилне (УНМИК) снаге, и да се од тада Савет безбедности бави питањем спровођења ове резолуције, било је природно што су Србија и Руска Федерација (ова друга и као стална чланица Савета) недавно покренуле иницијативу да се поводом 25 година од агресије НАТО-а у Савету разговара о томе. Сматрало се да би Савет требало позитивно да одговори на ту иницијативу, јер по Повељи УН, сваки члан УН може да скрене пажњу СБ на сваки спор или сваку ситуацију која може довести до међународног трвења, или да се претвори у спор (члан 35), док истовремено Савет то може да испитује како би утврдио да ли продужавање спора или ситуације може да доведе у опасност одржавање међународног мира и безбедности (члан 34). 
Имајући то у виду, као и да је Русија као (стална) чланица Савета поднела званични захтев, није било спорно да би председник Савета морао да сазове седницу јер то тражи једна од чланица Савета (како то предвиђа члан 2 Привременог пословника Савета). У складу са овим правилима и постојећом праксом, Јапан, као председник Савета у марту, после консултација с другим чланицама Савета, заказао је седницу за 25. март, са тачком привременог дневног реда „Претње међународном миру и безбедности“, што је уобичајени генерички назив када се и многе друге ситуације разматрају у Савету (између осталих и она у Украјини). Србија је, ради адекватног представљања на седници, у Њујорк упутила првог потпредседника владе и министра спољних послова Ивицу Дачића, који је у ствари био и в. д. председника пладе. У складу с постојећом праксом, обезбедила је и адекватне учеснике из невладиних организација који би требало да, у уводној речи, говоре о агресији НАТО-а, уколико то буде договорено.

ЗАХТЕВИ ФРАНЦУСКЕ Три западне сталне чланице су, међутим, имале други план. Пошто по правилима нису могле да спрече да се закаже и отпочне седница коју је тражила Русија, прибегле су процедуралној тактици да могу да оспоре предложени дневни ред и да о томе траже гласање. Такво гласање сматра се процедуралним и у њему вето не игра улогу, већ је за усвајање неког предлога довољно да се добије најмање девет гласова било којих чланица Савета. Али досадашња пракса у раду Савета је била да се на јавној седници не гласа о дневном реду, већ да се он усаглашава током консултација. Представник Француске је одмах наступио као гласноговорник групе земаља које су се противиле стављању овог питања на дневни ред, тврдећи да је ова иницијатива непотребна, да њу Савет не треба да разматра јер се он бави питањима очувања међународног мира и безбедности, а да је у овом случају реч о „историјском питању“, те да је један број земаља током консултација наводно већ изразио своје резерве у вези с тим.
Нарочито је апсурдно звучала тврдња представника Француске да о тој иницијативи Србија уопште није била обавештена. Представник Русије је оспорио ове тврдње, рекавши да је састанак сазван у складу с постојећим правилима и праксом и да је питање које је Русија предложила свакако у надлежности Савета безбедности, а да ниједна чланица Савета до тог дана није ставила примедбу на одржавање тог састанка. 
На захтев Француске дошло је до процедуралног гласања, чији је резултат био да су само три чланице гласале у прилог предлога Русије (Алжир, Кина и Русија), ниједна против и 12 уздржаних, тако да дневни ред није могао да буде усвојен. То је иначе уобичајена тактика коју Запад спроводи у Савету јер зна да за предлоге које покреће Русија неће бити довољно гласова, па онда и не гласају против већ се само уздржавају.

УНИШТАВАЊЕ СУВЕРЕНЕ ДРЖАВЕ ДОВЕЛО ДО ХАОСА У својој реакцији после гласања представник Русије је изразио незадовољство због чињенице да је учињен преседан и да предлог дневног реда који је предложила његова делегација због тога није био усвојен, те је одмах затражио да се одржи нова седница Савета о том питању. Нагласио је да ће због тог преседана убудуће на свакој будућој седници Савета тражити да се гласа о предлогу дневног реда. Навео је да последице НАТО агресије и даље утичу на Западни Балкан и да није реч о „историјском питању“ како то западне земље желе да представе и да свако разуман може да види да је „уништавање суверене државе довело до хаоса, не само на Косову,већ на целом Балкану“. Представник Кине је у свом иступању подржао сазивање седнице, подвукавши да се последице тог рата још увек дубоке и подсетио на бомбардовање кинеске амбасаде у Београду које је резултирало људским жртвама и уништењем зграде представништва, што је било „флагрантно кршење кинског суверенитета, што његова земља никад неће заборавити нити дозволити да се понови“. Представник САД је у свему подржао Француску, истакавши да је „НАТО операција“ 1999. била „неопходна“ и „легитимна“. Представник Словеније, која се такође уздржала приликом гласања, навео је да је нестанак бивше Југославије болан период и оценио да овакви предлози настоје да поделе Савет, те апеловао на Русију и друге земље да се фокусирају на главну улогу Савета – очување међународног мира и безбедности.
Резултат гласања је показао да се несврстане земље чланице Савета безбедности (Гвајана, Мозамбик, Сијера Леоне и Еквадор), осим Алжира, нису снашле приликом гласања или нису разумеле значај предлога Русије. Наиме, реч је била о принципу да једна земља чланица Савета жели да на дневни ред стави важно питање које задире у поштовање фундаменталних принципа Повеље УН и међународног права. С друге стране, било је разумљиво што је преостали састав Савета (Јапан, Република Кореја, Швајцарска, Малта, Словенија) био уздржан јер је реч о земљама чланицама НАТО-а или ЕУ, или блиским савезницима САД (Јапан, Република Кореја), тако да од њих и није требало ни очекивати било какву промену става.
После три дана, 28. марта, дошло је до нове седнице Савета безбедности, на којој се поновио исти сценарио. По отварању седнице, представник Француске се поново супротставио усвајању дневног реда који је предложила Русија, понављајући исте аргументе. Као и током претходног покушаја, подржао га је у свему представник САД. Поново је затражено процедурално гласање о предлогу дневног реда, иако је он садржао ублажену формулацију „Очување међународног мира и безбедности“, тако да он, нажалост, поново није био усвојен. За дневни ред је гласало шест земаља. Поред три са претходног састанка (Алжир, Кина, Русија), овога пута придружиле су им се и три несврстане земље – Гвајана, Мозамбик и Сијера Леоне – које су, изгледа, схватиле да из принципијелних разлога треба да подрже предлог дневног реда, што је после гласања Сијера Леоне и истакла у свом иступању. Девет преосталих чланица је било уздржано. 
Представник Русије је, разумљиво, поново изразио разочарање због резултата гласања, што је, по његовом мишљењу, показало да је група западних земаља исувише представљена у СБ. Указавши на деструктивне последице агресије НАТО-а на СРЈ, истакао је да „западне земље покушавају да сакрију истину о својим актима и упозорио да су оне до сада успеле да избегну дискусију о томе, али да неће бити лако да избегну одговорност за своје акте“. Кинески представник је такође изразио жаљење због резултата гласања, нагласивши важност састанака Савета који би требало да разматра лекције из важних епизода историје, као што је бомбардовање СРЈ од стране Северноатлантске алијансе.

СРБИЈА ТРЕБА ДА БУДЕ АКТИВНИЈА, ПОСЕБНО С НЕСВРСТАНИМА Неуспех да се у Савету безбедности отвори суштинска дебата поводом 25 година од агресије НАТО-а на СРЈ показује да три западне сталне чланице имају у СБ одлучујућу превагу јер им, пре свега, састав овог органа иде наруку. Ту се налазе или чланице НАТО-а и ЕУ, као што су Словенија и Малта (и Швајцарска, која по многим питањима више није неутрална), или блиски савезници САД из Азије (Јапан и Република Кореја), тако да скоро увек могу да без употребе вета блокирају предлоге који не одговарају њиховим интересима. Такође, изгледа, да међу несврстаним чланицама Савета, осим Алжира, нема утицајнијих земаља, па оне не делују као организована групација, бар када је реч о питањима која нису од њиховог непосредног интереса, а неке су вероватно и под притиском западних сила. Због тога и не чуди њихово гласање, посебно на првој седници. Да ли њихова уздржаност при гласању о руском предлогу има везе с гласањем на претходној седници Савета, на којој је усвојена резолуција о прекиду ватре у Гази, коју су заједнички предложиле несталне чланице Савета, а поводом које су САД својим уздржавањем „дозволиле“ да се она најзад усвоји, остаје да се види. 
Додатна неповољна околност по иницијаторе седнице, у овом контексту, јесте чињеница да се на основу ставова утицајних западних земаља формирао приступ по коме је свака иницијатива коју предложи Русија унапред неприхватљива. То треба разумети у контексту рата у Украјини, а што у крајњој линији води заоштравању у раду Савета безбедности и иде у прилог критичарима његове ефикасности. 
Ако за нашу земљу има нечег доброг у овој неповољној ситуацији, то је што су, и поред тога што је спречено да се одржи суштинска дебата поводом 25 година од агресије НАТО-а на СРЈ, Русија и Кина у својим излагањима успеле да подсете да је суштина теме флагрантно кршење Повеље УН и да актери агресије не могу скривати те чињенице избегавањем да се о томе расправља. За аутора ових редова велико је питање да ли ће они који сада спречавају да се одржи дебата о агресији, а који наводно сматрају да се треба фокусирати на спровођење Резолуције 1244 (1999), бити спремни да се на седници СБ 10. јуна, ако се то затражи, обележи 25 година од усвајања те значајне резолуције, како би се извукле одговарајуће поуке и видело шта се то до данас учинило на њеном (не)спровођењу.
Без обзира на садашњу ситуацију, уколико жели да њени ставови допру до чланова Савета безбедности, Србија мора упорно и систематски да ради са њима, посебно са несврстаним земљама, а у антиципацији, и са будућим несталним члановима који ће бити изабрани у овај орган с мандатом од јануара следеће године.