ZA STOLOM, A NE NA NJEMU

Samit u Tirani

I pored intervencija Srbije na nekim tačkama koje se nje tiču, deklaracija sa samita „Ukrajina – Jugoistočna Evropa“ izrazito je antiruska i proukrajinska, po već ustaljenom narativu sa Zapada

Samo nekoliko dana od druge godišnjice početka rata u Ukrajini, u Tirani je održan samit podrške toj zemlji, a čiji domaćini su bili njen predsednik Vladimir Zelenski i premijer Albanije Edi Rama. Pored lidera Srbije i Ukrajine na samitu su učestvovali predstavnici „Kosova“, Crne Gore, Severne Makedonije, Hrvatske, Albanije, Moldavije i Rumunije, kao i Oliver Varhelji, komesar Evropske unije za proširenje i susedstvo.
Drugi dan samita bio je rezervisan za razgovor o planu i konvergenciji regiona u sklopu evrointegracija, kao i uvođenju jedinstvenog tržišta. Plan rasta za Zapadni Balkan predviđa finansijsku podršku od šest milijardi evra, od kojih su dve milijarde bespovratni grantovi, a četiri milijarde povoljni krediti koje daje EU, sve sa ciljem da se podstakne ekonomski rast regiona i ubrza socioekonomsko usklađivanje. Plan se odnosi na period od 2024. do 2027. godine i predviđa da svaka vlada zapadnobalkanske šestorke dobije određenu sumu novca na svakih šest meseci, zavisno od reformi koje je sprovela u tom periodu.
Sasvim očekivano, mnogo više pažnje je privukao prvi dan, kada je u Tirani boravio Zelenski i njegovi susreti s liderima pomenutih zemalja a pre svega s „vernim prijateljom“ Kijeva albanskim premijerom Edijem Ramom, s kojim je potpisao i sporazum o saradnji radi jačanja i promocije veza između Albanije i Ukrajine.
Zelenski je Ramu odlikovao i Ordenom kneza Jaroslava Mudrog prvog stepena, najvišim priznanjem koje u toj zemlji može dobiti stranac. Rama je to zaslužio „izuzetnim ličnim doprinosom i podrškom u ratu u Ukrajini i radom Albanije na podršci Kijevu“. Nije albanski premijer propustio da na zajedničkoj konferenciji još jednom ponovi da Albanija teži ulasku u EU uz, valjda duhovitu, opasku da „EU nije raj već radostan pakao“.
Susreo se Zelenski i s predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem a hroničari su zabeležili da je to bio njihov četvrti susret od početka rata u Ukrajini, dok su se navodno proredili susreti s moskovskim zvaničnicima. Još se beleži da je zvanični Beograd glasao za više rezolucija Generalne skupštine UN u kojima se osuđuje ruski napad, ali je sankcije do sada odbijao, mada se Srbija pridružila sankcijama protiv Belorusije, koja joj je pružala pomoć u vreme NATO agresije 1999. godine.

UZAJAMNE POHVALE Zelenski je javno zahvalio Beogradu na podršci suverenitetu i integritetu, humanitarnoj pomoći i prijemu ukrajinskih izbeglica. Ni Vučić nije ostao dužan i škrtario u lepim rečima, ocenjujući da je ovo bio „najotvoreniji sastanak do sada“. U „obraćanju“ u kameru RTS-a Vučić je izjavio da je s predsednikom Ukrajine govorio o teritorijalnom integritetu dveju zemalja, poštovanju povelje UN, ali i o drugim važnim temama i inicijativama za mir. Rekao je da razume odnose prema Rusiji, ali ne može da razume negativan odnos prema Ukrajini, „jer Ukrajina nikada ništa protiv Srbije nije uradila“. „Želim da kažem svim ljudima da i Ukrajina nije priznala nezavisno Kosovo. I da su oni naša slovenska braća, kao što su nam slovenska braća i Rusi, a mi se trudimo da imamo dobre odnose“, rekao je Vučić u Tirani.
Naravno da takvi susreti predviđaju protokolarnu ljubaznost, pa možda i nešto više od toga, ali ipak se treba podsetiti ponašanja ukrajinskih zvaničnika, od Zelenskog do ukrajinskih ambasadora u Beogradu. Zelenski je jednom prilikom, govoreći o situaciji u njegovoj zemlji, pomenuo istorijske događaje koji su doprineli dramatičnim promenama u svetu – Sarajevski atentat 1914. i Minhenski sporazum 1938 – koji su prethodili izbijanju dva svetska rata. „Sećamo se, na primer, kako samo nekoliko hitaca može da dovede do milionskih žrtava poput pucnjave u Sarajevu 28. juna 1914. Istorija pamti koliko tuge može da napravi jedna osoba ako vidi da mu se ne pruža dovoljno otpora. Bilo je to, na primer, 1938. godine u Minhenu“, izjavio je Zelenski.
Slično govore i ukrajinski ambasadori u Beogradu, u čijoj je tradiciji da izlaze iz svojih ingerencija, valjda sledeći primere svojih mnogo moćnijih kolega sa Zapada. Tako sadašnji ambasador Vladimir Tolkač, ne poštujući zemlju u kojoj gostuje, izjavljuje da je u Srbiji prisutna ruska propaganda, a da je primer za to ruska državna kompanija „Raša tudej“. „Naši dedovi su oslobađali Beograd, a danas neki u Srbiji ceo naš narod nazivaju nacistima. To je nestvarno…“, izjavio je Tolkač, koga treba podsetiti da su mnogi dedovi oslobađali Srbiju, kao što su mnogi srpski pradedovi gradili i podizali Ukrajinu, a Tolkač upravo taj deo, regiju Donbasa naziva agresorima. Posebno se istakao saopštenjem da „lažima o Minskom sporazumu Ukrajine i Rusije i povlačenjem paralele s Briselskim sporazumom postignutim u dijalogu Beograda i Prištine Moskva pokušava da rasplamsa sukob i na Balkanu“, zanemarujući izjave Angele Merkel, Fransoa Olanda, pa i Petra Porošenka, koji su potvrdili da su sporazumi potpisani u Minsku bili farsa.
Još je upečatljiviji primer gradonačelnika Kijeva Vitalija Klička, kada je na jednom susretu u Davosu, u razgovoru za švajcarski list „Kanton 27“, zahvalio Albancima i takozvanom Kosovu na vojnoj podršci, ali i solidarnosti s ukrajinskim narodom, poručivši da se „Ukrajinci bore protiv ruskog okupatora, kao Albanci nekada protiv srpskog okupatora“. O njegovom učešću u narandžastoj revoluciji 2004. i krvavom majdanskom državnom prevratu 2014. godine, u kome je pomoćnica državnog sekretara SAD za Evropu i Evroaziju Viktorije Nuland imala glavnu ulogu, „Pečat“ je detaljno pisao.
Podsećanja radi, prilikom glasanja o članstvu tzv. Republike Kosovo u Unesku 2015. godine delegacija Ukrajine se nalazila van sale, što je bilo direktno suprotno vitalnim interesima Republike Srbije. Pomenimo i podršku Ukrajine predlozima zapadnih zemalja vezanih za izmene mandata misije UNMIK na KiM, kao i dinamike sednica Saveta bezbednosti UN posvećenih radu UNMIK-a, čemu se Srbija oštro protivila.

SRPSKE ISPRAVKE Ovom prilikom se ističe da je Vučić, štiteći srpski suverenitet i neutralnost, tražio i dobio ispravke u tekstu deklaracije. Srbija je iz deklaracije izbacila 11. i 12. tačku. Jedna od tačaka koju je Srbija izbacila glasi: „Potvrđujemo važnost i neophodnost uvođenja sankcija protiv Ruske Federacije kao odgovor na njen ničim izazvan akt agresije i kršenja međunarodnog prava.“ U drugoj izbačenoj tački se navodi: „Prepoznajući negativne efekte ruskog zlonamernog mešanja u demokratske procese i unutrašnje stvari suverenih država, ujedinjeni smo u našoj posvećenosti da se borimo protiv takvih akcija. Priznajemo destruktivni uticaj ruske propagande, hibridnog ratovanja i kampanja dezinformacija i obavezujemo se da ćemo unaprediti naše napore u borbi protiv ovih izazova, doprinoseći stabilnosti i bezbednosti međunarodne zajednice.“
Iz tačaka 6 i 7 deklaracije izbačena je reč „zemlje“ jer Srbija ne priznaje svoju južnu pokrajinu kao državu, iako je predsednica privremenih prištinskih institucija Vjosa Osmani ponavljala da je tzv. Kosovo zemlja.
Tu se potvrdila Vučićeva izjava s prošlog sastanka u Tirani da je „bolje biti za stolom, nego na njemu“, odgovarajući tako na zamerke zašto ide u Tiranu i učestvuje na sastancima gde predstavnici Prištine pokušavaju sebe da predstave kao državu. Plus svi oni koji ih podržavaju a Srbiji ne žele dobro.
Nadžmedin Spahiu iz Prištine zaključuje da je samit u Tirani bila velika pobeda predsednika Srbije koji je uspeo da promoviše svoju zemlju na najbolji način, prenosi „Gazeta blic“. Kako je kazao, ispunjena je većina Vučićevih zahteva, od odsustva kosovske zastave do skidanja tačaka iz deklaracije o Rusiji. „Samit u Tirani bio je izuzetno velika pobeda za Vučića uprkos svim kompromisima koje su napravili prema njemu, uključujući i onaj simbolični za zastave. To u potpunosti zavisi od organizatora, uključujući i simboličku stranu koja uvek izražava suštinu. Na sastanku šest balkanskih zemalja u Hrvatskoj ili Berlinu bile su zastave svih zemalja Zapadnog Balkana. Ovoga puta ih nije bilo i to pokazuje koliko je organizator u Tirani bio pažljiv prema Vučiću“, rekao je Spahiu.
I dok su se učesnici samita natezali oko deklaracije, Zelenskog su interesovale mnogo konkretnije stvari, kao što je poziv da zemlje regiona, i Srbija naravno, rade na proizvodnji municije zajedno sa Ukrajincima. Već se javljaju komentari da Zelenski granate ceni kao čvrstu valutu, vredniju od bilo kakvih rezolucija, deklaracija ili simboličnih sankcija.
O tom predlogu Vučić je rekao: „Da mi sad stvari postavimo na čistac. Značajni proizvođači su pre svega Srbija, zatim Hrvatska, zatim Bosna i Hercegovina. Ako to mogu da kažem, 50 odsto Srbija, 30 odsto Hrvatska, 20 odsto Bosna i Hercegovina. Onda je jasno o čemu se radi“, a potom istakao da Srbija mora da sagleda svoju poziciju, te konstatovao da je izdao naređenje da se popunjenost naših rezervi municije, koje su 62 odsto, poveća na 100 odsto, zbog čega će domaće fabrike morati mnogo da rade.
Analitičari i cinici naklonjeni Zapadu već otvoreno govore da masovne isporuke oružja idu za Ukrajinu, čime je, navodno, „kupljena“ američka naklonost u vidu blagih ukora Beogradu, naročito posle slučaja Banjska i žestokih evropski osuda decembarskih izbora.
Nemački „Frankfurter algemajne cajtung“ je početkom februara pisao da je Vučiću pošlo za rukom da bude u milosti Vašingtona kroz isporuku municije koja „ciljanim obilaznim putevima“ stiže u Ukrajinu, iako su srpske vlasti više puta demantovale da direktno naoružavaju bilo koju stranu u ratu. „Ali nisam lud, svestan sam da neko oružje može da završi u Ukrajini“, rekao je Vučić u junu prošle godine za „Fajnenšel tajms“. Tada je ponovio da je moguće da srpska municija preko posrednika stiže do Ukrajine, ali da o tome nema precizne podatke. Cinici će opet reći da nije poznato da je Srbija prekinula prodaju oružja nekoj „trećoj strani“ jer ova tobože dotura srpske granate Ukrajincima bez znanja Beograda. Čak ni kada je Rusija prošle godine „izrazila najdublju zabrinutost“ zbog navoda da se srpsko oružje koristi protiv njihovih vojnika. Tu demanti ne pomažu mnogo jer svi dobro znaju šta oni znače u odnosu na ciljano puštenu informaciju.

ANTIRUSKA DEKLARACIJA Slično je i sa samom deklaracijom iz Tirane, naglašeno antiruskom, gde se posebno naglašava da je Vučić potpisao deklaraciju kojom se osuđuje ruska „agresija“ kao „najveća pretnja“ međunarodnom miru, poziva se na još snažniju podršku Ukrajini i potcrtava da Kijev ima pravo da uđe u NATO. Čak se pruža podrška i međunarodnim istragama protiv „zločinaca“ koji vode „agresiju“ – premda se ruski predsednik Vladimir Putin ne pominje poimence, svi znaju da je i on na tapetu.
U deklaraciji piše da se ponavlja nepokolebljiva podrška ukrajinskoj nezavisnosti, suverenitetu i teritorijalnom integritetu u okviru njenih međunarodno priznatih granica iz 1991. godine. „Ničim izazvana vojna ‘agresija’ protiv Ukrajine ostaje najveća pretnja evropskoj bezbednosti i međunarodnom miru. Ovaj čin agresije je neprihvatljiv i predstavlja nesumnjivo kršenje međunarodnog prava, uključujući Povelju UN, i zločin protiv ukrajinskog naroda“, navodi se u prvoj od 12 tačaka zajedničkog saopštenja koje su potpisali okupljeni lideri.
U saopštenju se dodaje da je ponovo potvrđena rešenost „da se intenziviraju zajednički napori radi obezbeđenja daljeg napretka i međusobne podrške ka članstvu regiona Zapadnog Balkana, Ukrajine, Republike Moldavije i Gruzije u Evropskoj uniji“. Ističe se i povećanje zajedničkih napora u borbi protiv dezinformacija, uključujući lažne narative o ratu, i posvećenost borbi protiv hibridnog ratovanja i izazova sajber bezbednosti.
Kako zaključuju lideri na samitu „Ukrajina – Jugoistočna Evropa“, oni kao „prijatelji Ukrajine“ potvrđuju „čvrsto uverenje da će samo ujedinjeni moći da povrate mir, stabilnost i pravičan prosperitet na evropskom kontinentu“.
Atmosferu i susrete u Tirani najbolje ilustruje Edi Rama, koji je na Fejsbuku podelio zakulisni snimak koji prikazuje kako se učesnici samita nameštaju za ono što je nazvao „porodičnom fotografijom“. „Srećna porodica“ pokazala je da je ujedinjena u „nepokolebljivoj podršci ukrajinskoj nezavisnosti, suverenitetu i teritorijalnom integritetu u okviru njenih međunarodno priznatih granica iz 1991. godine“ i još – da je „posvećena pružanju podrške Ukrajini, koja joj je potrebna kako bi prevladala ‘ruski agresorski rat’ onoliko dugo koliko je potrebno da se postigne sveobuhvatan, pravedan i trajni mir“.