UKRAJINIZACIJA U BOLJŠEVIČKOJ REŽIJI

Ukrajinska nacija je tvorevina delovanja dva hronološki posmatrano sukcesivna činioca – Austrougarske i boljševika

Uprošćavanja, uglavnom, ne pomažu boljem razumevanju neke društvene pojave, mada je takav pristup neretko privlačan čitaocu ili slušaocu. Ali kao što obično biva, uvek postoje izuzeci, tj. društvene pojave kod kojih tumač može da primeni simplifikaciju, a da ona ne umanji tačnost. Jedna od takvih društvenih pojava je ukrajinska politička (sintetička) nacija. Ako bismo hteli pojednostavljeno, ali istovremeno i precizno da objasnimo njeno poreklo, tada je dovoljno reći da je ona tvorevina delovanja dva hronološki posmatrano sukcesivna činioca – Austrougarske i boljševika. O uticaju prvog činioca na formiranje veštačke ukrajinske nacije potpisnik ovih redova je već pisao 2018. godine u br. 550 „Pečata“ („Rat na polju kolektivne svesti“). Kada je u pitanju rad boljševika na formiranju ukrajinske nacije, valja podsetiti da se 10. marta navršilo 105 godina od važnog datuma u tom socijalnom inženjeringu.

UKRAJINA DELO BOLJŠEVIČKOG INŽENJERINGA Tog dana je 1919. u Harkovu na III Vseukrajinskom kongresu Sovjeta proglašena Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika (USSR) i usvojen njen prvi Ustav po uzoru na Ustav Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike (RSFSR) od 1918. godine. Poznati ruski pravoslavni analitičar i publicista Igor Druz je povodom ovog istorijskog datuma s pravom istakao da je „savremena Ukrajina pravno-politička naslednica USSR“. Iako se USSR nalazila pod faktičkom političkom vlašću boljševičkog centra u Moskvi, ona je formalno-pravno bila nezavisna i tu nezavisnost je sačuvala sve do decembra 1922, kada su četiri nezavisne republike – Ruska, Ukrajinska, Beloruska i Zakavkaska Sovjetska Socijalistička Republika – potpisale ugovor o formiranju SSSR-a.
Tako su tokom petogodišnjeg perioda (1917–1922) revolucije i građanskog rata boljševici uspeli da (zlo)upotrebom prava nacija na samoopredeljenje iz tačke 9 svog partijskog Programa iz 1903. godine, izvrše disoluciju teritorije bivše Ruske imperije i stvore čitav niz nezavisnih nacionalnih država sovjetskog tipa, a na teritoriji RSFSR više od 20 nacionalnih federalnih jedinica. Tako stvorene nezavisne nacionalne sovjetske države postale su kalup za formiranje veštačkih nacija tamo gde one ranije nisu postojale ili su ti procesi bili u začetku i populaciono i teritorijalno marginalni, kao što je bio slučaj u Ukrajini.
Sve je urađeno prema Lenjinovoj višeznačnoj paroli: „Da bismo se ujedinili, potrebno je da se konačno i nepovratno razdvojimo.“ Ali kada su se ponovo ujedinili, to više nisu bile bilo kakve tvorevine, već nezavisne države koje su pripadale neruskim titulaturnim stvarnim ili izmišljenim nacijama. One su prisvojile teritorije nekada jedinstvene ruske države, začete daleke 862, ali čije su državno i teritorijalno jedinstvo boljševici uspeli da za samo pet godina revolucije i građanskog rata razbiju u paramparčad. Oni doduše i nisu krili svoje opake namere, pa je tako Lenjin 25. novembra 1917. poručio: „Govore nam da će se Rusija rasparčati, da će se raspasti na posebne republike, ali mi se toga ne bojimo. Ma koliko bilo samostalnih republika, mi se toga nećemo plašiti. Za nas nije važno gde prolazi državna granica nego da se sačuva savez između proletera svih nacija za borbu protiv buržoazije bilo koje nacije.“
Novoosnovana država bila je istovremeno određena prema klasnom i nacionalnom principu: kao „Republika Sovjeta radnih, vojničkih i seljačkih deputata“ i kao „slobodan savez slobodnih nacija, kao federacija sovjetskih nacionalnih republika“.
Nepostojanje posebne ukrajinske i beloruske nacije različite od ruske (ili velikoruske) bilo je na početku 20. veka toliko očigledno, da je čak i Lenjin morao nevoljno da prizna, njemu svojstvenim pitijskim jezikom, da „za Ukrajince i Beloruse, primera radi, samo čovek koji živi u oblacima može da negira da ovde još nije završen nacionalni proces, da se interesovanje masa za ovladavanje maternjim jezikom i za njegovom literaturom… ovde još uvek ostvaruje“. Svestan toga, a rukovođen mržnjom prema svemu ruskom, Lenjin je, rečju Igora Druza, „direktno obećao da će vaspitavati mase u duhu separatizma“. U pamfletu „O pravu nacije na samoopredeljenje“, koje je objavio početkom 1914. Lenjin piše: „Da li je, na primer, Ukrajini suđeno da obrazuje nezavisnu državu, to zavisi od hiljadu faktora unapred neizvesnih. I ne pokušavajte da nagađate u prazno, mi čvrsto stojimo iza onog što je nesumnjivo – pravo Ukrajine na takvu državu. Mi uvažavamo to pravo, mi ne podržavamo privilegije Velikorusa nad Ukrajincima, mi vaspitavamo mase u duhu priznanja tog prava…“

STALJINOVO „GURANJE“ UKRAJINIZACIJE Proces stvaranja posebne ukrajinske nacije, koji je na teritoriji Galicije započela Austrougarska i koji su posle Februarske i Oktobarske revolucije nastavili separatistički i marionetski režimi Ukrajinske narodne države (UNR) i Ukrajinske države (UD), boljševička vlast je produžila, ali u obimu koji do tada nije nikada primenjen. Masovna „ukrajinizacija“ primenom brojnih zakonskih i administrativnih mera pokreće se nakon XII Kongresa boljševičke partije 1923. godine, u okviru zvanično usvojene politike „korenizacije“, odnosno etnicizacije partijskog i državnog aparata u nacionalnim republikama.
Predvodnici politike „korenizacije“ u USSR bili su oni nacional-komunisti koji će kasnije uglavnom stradati kao trockisti, pre svih bugarski revolucionar Hristijan Rakovski, kao predsednik vlade (Savet narodnih komesara) Ukrajine, i narodni komesar pravde i prosvete i glavni tužilac Ukrajine Nikolaj Aleksejevič Skripnik. Odmah posle 12. Kongresa boljševičke partije obrazovane su komisija za ukrajinizaciju pri vladi i partijskoj organizaciji Ukrajine. Boljševički vrh je brinula činjenica da je i u partijskoj organizaciji Ukrajine broj onih koji su se 1922. izjašnjavali kao Ukrajinci bio izrazito mali, tek nekih 23 odsto. Staljin je kao komesar za nacionalnosti na 10. kongresu boljševika, 1921. godine, ukazivao na to da „u gradovima u Ukrajini još uvek preovlađuju ruski elementi, ali će se tokom vremena ti gradovi neminovno ukrajinizovati“.
Kako u svojoj studiji „Fenomen sovjetske ukrajinizacije“ navodi Jelena Borisjonok, boljševici su naročiti značaj pridavali jezičkom aspektu ukrajinizacije. Još je 1921. godine otvoren u USSR Institut ukrajinskog naučnog jezika za formiranje naučne terminologije na ukrajinskom, a 1925. formirana je i državna komisija za sastavljanje prvog pravopisa ukrajinskog jezika. Za potrebe formiranja novog jezika na polonizovanom narečju Galicije, te za potrebe „ukrajinizacije“ kulture i nauke, sovjetske vlasti su počele da u zemlju dovode poznate „ukrajinstvujuće“ naučnike i kulturne radnike iz Lavova, koji se tada nalazio pod poljskom vlašću. Među njima je bio i rodonačelnik ukrajinstva Mihail Sergejevič Gruševski.
Iako je sam predsednik ukrajinske vlade Rakovski isticao da u preduzećima, seoskim zadrugama i uopšte u privrednom aparatu onih koji znaju ukrajinski ima vrlo malo, petina ili osmina, pa čak desetina, uredbom o merama obezbeđenja za ravnopravnosti jezika i pomoć razvitku ukrajinskog jezika od 1. 8. 1923. godine, preporučivalo da se u službenoj komunikaciji ukrajinskom jeziku da prioritet u odnosu na ruski. Stoga je navedenim aktom bilo naloženo da oni koji će se ubuduće zapošljavati u državnoj službi imaju roku od šest meseci da nauče ukrajinski jezik, dok oni koji već rade imaju rok od godinu dana. Neispunjenje ove obaveze povlačilo je otkaz. Posle dve godine donet je novi akt kojim je bilo naloženo da svi državni organi i državna trgovinska i industrijska preduzeća od 1926. godine počnu da vode administraciju na ukrajinskom jeziku.
Rezultati nasilnog procesa etničke i jezičke konverzije ruskog naroda Ukrajine u novi veštački etnopolitički identitet izostajali su i pored preduzetih mera. Prema istraživanju Viktora Savčenka, prilikom provere sedam hiljada radnika u 121 ustanovi u Odesi u jesen 1925. godine odlično i dobro znanje ukrajinskog jezika bilo je utvrđeno samo kod 260 ljudi, dok je zadovoljavajuće znanje ovog jezika pokazalo 530 ljudi. U tom trenutku oko 90 odsto stanovnika Odese uopšte nije znalo ukrajinski jezik. Slično stanje je, prema Savčenku, bilo i u drugim velikim gradovima na jugu USSR: Jekaterinoslavu (Dnjepropetrovsku), Zinovjevsku (Kirovgradu), Juzovu (Donjecku), Lugansku, Zaporožju i Nikolajevu.

ULOGA VEČERNJIH ŠKOLA Da bi se popravilo takvo stanje, pored prinudnih mera koristio se komunistima omiljen instrument za sprovođenje svih oblika revolucionarnih društvenih promena – večernje škole. Borba protiv nepismenosti bila je efikasno sredstvo ukrajinizacije, jer je čak 78 odsto svih večernjih škola bilo na ukrajinskom jeziku. Posredstvom večernjih škola postizao se istovremeno etnički i socijalni revolucionarni efekat, budući da su, prema podacima prvog Sveruskog popisa od 1897. godine, 93 procenta onih koji su se na teritoriji tzv. Velike Ukrajine izjašnjavali kao Malorusi bili seljaci, dok je u gradovima maloruskog življa bilo 30 posto, pri čemu u gradovima sa više od 100 000 stanovnika samo 17 odsto, dok je Velikorusa u takvim gradovima bilo 34 odsto, a Jevreja 27 odsto. Nasilna ukrajinizacija i potiskivanje ruskog jezika sprovodili su se i u redovnim školama. Tako je 1930. godine bilo 14.430 osnovnih škola na ukrajinskom jeziku, dok je škola s nastavom na ruskom jeziku bilo svega 1.504. Rezultat ovakvog socijalnog i etničkog inženjeringa urodio je plodom, jer je broj onih koji su se izjašnjavali kao Ukrajinci u naučnoj delatnosti na teritoriji USSR 1925. godine bio 28 odsto, da bi se 1929. njihov broj već popeo na 45,9 procenata. Ova promena je bila posledica promene socijalnog sastava studenata, koji sve više dolaze iz redova radnika i seljaka, a sve manje iz redova inteligencije i nekadašnje gradske buržoazije.
Boljševičku politiku nasilne „ukrajinizacije“ Malorusije precizno je razobličila osoba iz njihovog ideološkog tabora Roza Luksemburg: „Boljševici su se, međutim, koristili ideologijom, koja je maskirala ovaj pokret kontrarevolucije, jačajući pozicije buržoazije i slabeći pozicije proletarijata. Najbolji dokaz je Ukrajina, kojoj je pripalo da ima pogubnu ulogu u sudbini ruske revolucije. Ukrajinski nacionalizam je u Rusiji bio sasvim nešto drugo u poređenju sa, primera radi, češkim, poljskim ili finskim, ne više nego izmišljotina, kreveljenje nekolicine sitnoburžoaskih intelektualaca, bez ikakve ukorenjenosti u ekonomiji, politici ili duhovnosti zemlje, bez bilo kakve istorijske tradicije, jer Ukrajina nikada nije stvorila ni naciju niti državu, bez bilo kakve je nacionalne kulture, ako ne računamo reakcionarno-romantičarske pesmice, i nije bila sposobna da postane politička tvorevina da nije bilo poklona datog na krštenju u vidu ‘prava naroda na samoopredeljenje’.“

Tekst predstavlja kraći i delimično izmenjeni izvod iz izlaganja sa naučnog skupa „Rusija u sovjetskoj epohi: društvo i književnost“ u organizaciji Andrićevog instituta u Andrićgradu