ПРВОГ ДАНА НАТО АГРЕСИЈЕ РАКЕТЕ “ТОМАХАВК” ГАЂАЛЕ КАСАРНУ У ПРОКУПЉУ: Војник-шифрер Бобан Недељковић је прва жртва бомбардовања 1999.

БОБАН је био у касарни, био је шифрер, а ја у кући са децом и свекрвом. Позвао нас је ујутру и рекао да ће доћи да узме личне ствари. Пола сата касније стигао је, доручковали смо сви заједно и он је око поднева кренуо пут касарне, иако сам га молила да остане код куће јер сам имала неки лош предосећај. Била сам узнемирена, као да сам осећала да ће се нешто лоше десити. Додатно сам се уплашила када ми је на изласку из куће рекао: “Не брини се за мене. Главу горе и чувај децу”. То је био наш последњи сусрет и разговор.

Овако се јутра 24. марта 1999. сећа Драгана, супруга Бобана Недељковића из Прокупља, везисте у прокупачкој касарни, прве жртве НАТО агресије на нашу земљу. Каже и да је у кући остала тужна, у страху…, а онда је уследила најтежа ноћ у животу за читаву породицу. На вестима су, сећа се кроз сузе, чули да су бомбардери из Авијана полетели према Србији, а црне слутње су их стезале када су Бобанове колеге, након што су бомбе засуле касарну “Ратко Павловић Ћићко”, почеле да се јављају породицама…

Фото: Приватна архива

– И ми смо чекали да нам се Бобан јави. Познајући га, веровала сам да се снашао, да је на сигурном. Два сата после поноћи у кућу су нам дошле његове колеге да нам кажу да не знају шта је са њим. Рекли су нам да је последње што знају о њему да је дотрчао да отвори врата касарне како би колеге могле да побегну напоље будући да су врата била закључана. Отворио им је врата и казао: “Ајте за мном” – препричава Драгана оно што су јој Бобанове колеге испричале током ноћи.

Ујутру 25. марта, потврдили су им најцрње слутње. Укућани су касније сазнали да је, када је бачена прва бомба, Бобан био у кантини на вечери где је стигао последњи. Одмах је потрчао да осталим војницима откључа врата једне од зграда касарне када је бачена друга бомба, за њега кобна. Драгана додаје да су њен и Бобанов отац, чим је освануло, отишли у касарну где им је војник на портирници изјавио саучешће.

– Свих ових година било је много тешко. Наталија и не памти оца, била је беба, а Стефан је имао седам година. Борили смо се како смо знали, деца су одрастала… Али и она и ја и Бобанови родитељи и сестра туговали смо за њим – додаје кроз сузе Драгана, медицински радник у прокупачкој болници.

Фото: Принтскрин РТС

Каже да би њен покојни супруг сада био поносан на децу, јер је Стефан завршио криминалистику, а кћерка Наталија права. Она није запослена, а син не ради у струци. Власти су им, прича, после рата обећале стан у Нишу због школовања деце и посла, али све је остало само на обећању.

– Свесна сам да је мој супруг који је радио на везама погинуо за отаџбину. Али и сада после 25 година од тог трагичног бомбардовања схватам да су неоправдано и неправедно напали нашу земљу са намером да нам отму Косово и Метохију. Додатно ме ужасава што и даље стоји наратив да смо ми за све криви иако смо само бранили своју земљу, што и сада радимо. Јер, нисмо ми били ти који су некога напали или бомбардовали, већ су то учинили нама и све земље које су учествовале у томе треба да се стиде – каже нам у даху Драгана и додаје да је њен супруг био родољуб и да би се увек одазвао позиву отаџбине. 

(Д. Зечевић, Вечерње новости)