ДОМ ОЦИЋА У ДАЉУ СТЕЦИШТЕ КУЛТУРЕ

Дејана Оцић, дипломирани филозоф

Дејана Оцић, дипломирани филозоф, уредник у Заводу за уџбенике Београд, и докторанд на Филолошком факултету у Београду, делује на остварењу визије свог оца, књижевника Ђорђа Оцића, да њихова породична кућа у Даљу постане средиште културе. Ђорђе Оцић живео је и писао у Београду, Бару, и родном Даљу, месту које је део његовог литерарног топонима Ердабово (ЕРдут–ДАљ–БОрово–ВукОвар).

За „Печат“ смо разговарали с Дејаном Оцић о намерама да сачува успомену на свога оца и да подстакне мештане и госте да се, у Дому Оцић, кући њених предака, сакупе око разноврсних културних садржаја.

На који начин сте замислили да наставите с остварењем племените и важне визије вашег оца?
Крајем децембра 2019. године окупили смо се и основали Удружење „Ђорђе Оцић“. Намера нам је била да сачувамо сећање на лик и дело овог књижевника, што подразумева и вредности које је он ценио. Рад Удружења, стога, нужно подразумева и развој српске културе, као и културе пишчевог завичаја. Седиште Удружења је пишчева родна и породична кућа, те је предвиђено да се у њој, у склопу различитих програма и манифестација, окупљају уметници, научници и разнородни културни посленици, што Удружење полако и остварује. За последњих неколико година, Дом Оцић заиста се и развио у специфично и аутентично стециште културе.
У време кад је започела епидемија вируса корона, основано је Удружење „Ђорђе Оцић“ које је у Даљ донело и „вирус“ културе?
Прве године нашег деловања, у јеку епидемије, успели смо да организујемо само један, али значајан, културни догађај. Реч је о представи „Пу, спас за све нас“, у извођењу Јелене Пузић, која је ту монодраму о Диани Будисављевић и режирала. Публика је била бројна, а међу њима нарочито место је заузео Милан Јандрић, кога је Диана Будисављевић, као десетогодишњака, спасла из логора. Одржавање представе било је „ватрено крштење“ за Удружење, али и за мештане, не само Даљце, којима се, од тад, „авлинска врата“ овог дома често отварају, и с којима културни делатници заједно стварају другачију, лепшу и бољу, стварност. Верујем да нам се управо због тих епидемијских ограничења „осладила“ култура и да смо научили да је више ценимо.
Наставили сте, потом, да одржавате представе у авлији Дома Оцић, па сте их развили и у трајни програм?
Због великог интересовања за ову врсту уметности, која се приказује у нимало уобичајеном простору, низ представа преобразили смо у трајни програм и назвали га „Драма у авлији“. У оквиру њега, 2021. године, под ајнфортом Дома Оцић изведена је дуодрама „Кум није дугме“, с глумцима Јанком Цекићем и Урошем Милојевићем. Затим је Удружење, у сарадњи с Позоришном трупом „Пркос“, 2022, припремило представу „Јазавац пред судом“, у којој су глумили Даниел Ковачевић, Дејан Стојаковић, Владимир Тешовић и Михаило Лаптошевић, који је био и режисер. У мају прошле године, у сарадњи с истом позоришном трупом, изведена је и дуодрама „Чекајући Велимира“. За драме смо се одлучили, пре свега, зато што је Оцић писао бројне драме, међу којима је и неколико награђиваних. Неке од њих извођене су на радију (најдража ми је она коју су својевремено изводили Сека Саблић и Ђуза Стојиљковић), али ниједна није играла у позоришту. Те његове драме још чекају неког ко ће имати довољно смелости да на овај начин изведе дело писца који није био признат и познат колико заслужује (као што казују критичари и теоретичари с научног скупа о његовом делу).

Да ли је „Драма у авлији“ главни програм овог даљског удружења, или организујете и друге врсте програма?
То је само један од програма. Ове године биће организована 10. књижевна манифестација „Јесен у Ердабову“. Одржали смо боемско вече „Међу јавом и мед сном“, на коме су Љиљана Филимоновић, Јелена Илић и Дејан Вучковић извели српско певано песништво 19. века. Одржали смо модну ревију, радионицу даљских оглавља, а организујемо и бројне изложбе.
Како публика реагује на програме које организује Удружење?
Програми су до сад наишли на одличан одзив и велико занимање публике, што показује да су на овом простору такви културни садржаји заиста потребни. Аутентичан амбијент и квалитетни садржаји у Даљ привлаче и госте из Србије. Подстицајно је кад у Даљу питају да ли ускоро планирамо нови догађај, и кад пријатељи и познаници из Београда праве планове за долазак у Даљ. Мислим да смо на путу да Дом Оцића утврдимо као важну локацију културе.

Радује нам се „Вел’ки сокак“ Наш рад до сада су финансијски подржали: Српско народно вијеће из Загреба, Министарство културе и информисања Републике Србије, Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Републике Србије, Општина Ердут, Општина Борово, Осјечко-барањска жупанија, Месаре „Бођирковић“, Винарија „Ластавица“ и Дунав фешн група, а од ове године прикључује се и Фонд за околиш и енеретску учинковитост Републике Хрватске. Логистичку подршку несебично су нам пружили: Матица српска из Новог Сада, Српски демократски форум, Академско удружење српске омладине „Јосиф Руњанин“, Музеј Славоније из Осијека, новосадски Музеј Војводине и Етнографски музеј у Београду, ТВ продукција ЗВО, Радио Борово, Радио Дунав Вуковар, Нарочито се истичу појединци из Борова и Даља, од којих највише комшилук из даљског „Вел’ког сокака“.

Колико су програми захтевни у односу на архитектуру и садржаје сеоске куће?
Управо то нам је велики изазов и добра инспирација. Организација сваког догађаја подразумева и потрагу за том врстом решења. Сама кућа и двориште, као креација, још увек настају из споја практичног домаћинског, земљоделачког и занатског, деловања (баба, деда, прабаба и прадеда) и „теоријског“ промишљања интелектуалаца (отац, стричеви и њихове породице). Управо зато пружа бројне могућности. Првој представи сценографија је била на веранди. Представа „Кум није дугме“ одиграна је под ајнфортом, а врсни глумци дуодраме „Чекајући Велимира“ вешто су се снашли у реалној сценографији парка. При обнови, сачувана је архитектура старе славонске куће „на кључ“, као и амбар у дворишту, на чијој се конзервацији радило давне 1985, по нацрту стрица Часлава. Мој отац га је потом украшавао предметима из кућне етнолошке збирке, а описао га је и у роману „Ердабовска збирка“.
Тај роман је и својеврстан манифест Удружења. Део Дома Оцића је и прадедина уљара, од које смо направили изложбени простор те задржали назив Олајница (од олај, на мађарском – уље). Од штале су стричеви, давно, направили Библиотеку, са чијим смо „оживљавањем“ тек започели. Заједно с Библиотекарским друштвом Србије, новембра 2023, организовали смо и међународни Округли сто „Формирање специјалних библиотека и њихов значај у научноистраживачком процесу“, с учесницима из Хрватске, Србије и Републике Чешке (Библиотека Милана Кундере).
Ко је публика на догађајима у даљском Дому Оцића?
Публику чине већином мештани Даља, Борова, Бијелог Брда, Ердута, долазе и из Вуковара и Осијека, а неретко и пријатељи из Београда и Новог Сада. Верујем да ће их бити све више који ће долазити, или се вратити, макар и тако, као што се ја повремено враћам на своју дедовину, а у очеву родну кућу.
Дође ли и понеки Хрват да види шта се догађа у Кући Оцића?
Наравно да дођу Шокци, овде се тако каже, из милоште. За културне догађаје у Дому Оцић сви људи добре воље добро су дошли. Настојимо да садржаји које приказујемо никог, ни на који начин, не увреде и не повреде. Представи, предавању, радионици или ревији које организујемо могу да присуствују деца и старци, слабији и снажнији… Наше је начело, по књижевнику Оцићу, да свако за нешто има дара. Квалитет и поштовање – наша су мерила.
Има ли неких сведочанстава о постојању српске културе на овим просторима?
Срећом, таква сведочанства постоје, отуд, рекла бих, и материјал за роман „Ердабовска збирка“, из чега је настала идеја за отварање сајта Erdabovo.org. Поред писаних докумената, споменика, разгледница, ту су и ношње и обичаји који су до данас видљиви у српским кућама, а који су сачувани и у Дому Оцића. Због значаја свега тога за српску историју, постали смо свесни потребе да дигитализујемо традиционалну текстилну баштину српских породица из Даља. Људи нам се сами јављају да нам у томе помогну, чак нам и поклањају поједине предмете. Из тога је произашла и изложба текстилних предмета, па и модна ревија „Мустре даљске“.
Ви нас, дакле, подсећате да су Срби на овим просторима староседеоци и да нису дошли и донели са собом српску земљу „на опанцима“, како је рекао један политичар.
Свакако. Никако не спадам у оне који културу своде на фолклор, али у неким ситуацијама тај сегмент културе је драгоцен. Исто је и с етнографијом која на овом простору показује много сличности, али постоје и детаљи који јасно указују на разлике. Није реткост да се у мешању и прожимању култура понекад не зна шта је чије, па и да дође до присвајања у смислу „то више није српско“. Зато је изложба „Мустре даљске“ била прилика да се прикажу тканине старе и до стотину година, на којима су већином ћирилични натписи, која је приказана и у Белом Манастиру, на Ивањдан. Ту нас је уметнички подржала и група „Ивање“, која делује у оквиру СКУД-а „Бранко Радичевић“ из Даља. Наши програми тичу се српске културе, али плакати којима их најављујемо штампани су и ћирилицом и латиницом.
Даљ је некада био „расадник“ успешних и помена вредних Срба. Ко су све, поред научника Милутина Миланковића, познати Даљци?
Идеја мога оца била је да чињенице о значајним Србима Ердабова не буду препуштене забораву. Осим Милутина Миланковића и његове породице (деда стриц Урош, отац Милан, брат Богдан, такође академик), познати Даљци су: Димитрије Исаиловић (један од оснивача Друштва српске словесности 1841, иконописци Јован Исаиловић Старији и Млађи. Десетак година у Даљу је живео и писац Јаков Игњатовић. У новије време, то су нуклеарни физичар Слободан Зарић из Института Винча, и познати привредник Ратко Чалошевић, књижевник Срето Батрановић и други. Не могу да изоставим и своје стричеве, редовног члана Српске академије наука и уметности Часлава Оцића и светски признатог технолога Озрена Оцића. Од даљских Кнежевића је актуелни председник САНУ – Зоран Кнежевић.

„Јесен у Ердабову“ Ове, 2024. године, биће пуна деценија како се у Даљу одржава манифестација „Јесен у Ердабову“, која је, на иницијативу књижевника Ђорђа Нешића, проистекла из међународног научног скупа „Повратак у Ердабово“, одржаног 2014, у КНЦ „Милутин Миланковић“, када су бројни књижевни теоретичари, критичари и књижевници казивали о делу Ђорђа Оцића. Радови с научног скупа објављени су у зборнику „Повратак у Ердабово. Ђорђе Оцић (Даљ, 1934 – Београд, 2008)“ Даљ 2015.

Јесу ли, до данас, сачуване значајне српске институције у Даљу?
Даљ је богат не само познатим појединцима него и знаменитим институцијама. Српска православна црква поседовала је велика добра, земљу и винограде. Патријаршијски двор, летњиковац српског патријарха, имао је велики утицај на развој и очување српске културе. Грађевину окружује парк који је, 70-их година прошлог века, проглашен природним добром у Хрватској, и у коме је засађено ретко дрво гинко билоба. Православна црква Свети Димитрије налик је Саборној цркви у Београду а у Даљ планини налази се манастир Преображење. У Даљу постоји и школа коју је, 1906, подигао патријарх Георгије Бранковић, те римокатоличка црква, чију градњу је он знатно помогао јер је желео да Немци који су радили на том подручју имају своју богомољу. Значајна институција је и породична кућа нашег знаменитог научника, данас Културно-научни центар „Милутин Миланковић“. У Даљу је постојао и Соколски дом, прелепа грађевина која је срушена 50-их година прошлог века. Тада је мој деда Јован с те грађевине откупио део столарије, једна врата и неколико прозора, који су интегрисани у здање Дома Оцић.

Имају ли данас српска деца у Даљу своју школу?
Српска деца иду у хрватске школе и велики је труд тамошњих просветитеља да се обезбеде разреди за српску децу. Они уче из хрватских уџбеника, уз додатне часове српског језика и српске културе у оквиру којих уче и српску историју. Срећом, у местима, где већином живе Срби, постоје културна друштва која негују српску културу и баштину, организују васпитно-образовна путовања за децу, као и разне ваншколске активности. Уверена сам да ће Дом Оцића постати институција која ће помоћи опстанку Срба на простору Ердабова и очувању и унапређењу њихове вековне културе.
Да ли се у Ердабову још увек говори екавицом?
Код Срба у источној Славонији у употреби је и ијекавски (у већини српских дела у тзв. Осјечком пољу) и екавски изговор (Даљ, Борово, Вуковар и околина), уз мноштво локализама у говору, посебно нагласку. Ове специфичности представљају својеврсно богатство које ваља и даље чувати, као што су то чинили и чине ердабовски књижевници, Ђорђе Нешић, у завичајном речнику Лук и вода, и Ђорђе Оцић, изузетним стилом српског језика у својим књижевним делима, а постхумно, деловањем својих следбеника, на сајту Erdabovo.org.
Да ли је, својим програмима, Удружење онима који нису напустили Источну Славонију потврдило да има разлога да остану где јесу, и да нису сами?
То је, уз незаборав лика и дела Ђорђа Оцића, један од главних циљева којим смо се руководили. Многи из Даља, и Источне Славоније, из разних разлога, већ деценијама одлазе. Онима који су остали, постаје све – празно и пусто. Ми желимо и можемо да понудимо као испуњење, као разлог да се има зашто остати, али и да се има ради чега вратити – културне садржаје. Можда делује наивно, али о смислу живота и постојања тек ће, верујем, бити прилике да се, по даљски, дивани…