ARHETIPOLOGIJA RUSKE KULTURE

DR SVETOZAR POŠTIĆ

Može se lako dogoditi da će pozitivne odlike ruskog seljaka, kao što su jednostavnost, vrednoća, pobožnost i krotost, uskoro možda ponovo moćno izbiti na površinu i doneti korenitu promenu i uticaj u celom slovenskom svetu

Sagovornik „Pečata“ Svetozar Poštić (rođen 1970. u Novom Sadu) je vanredni profesor na Filološkom fakultetu Vilnjuskog univerziteta u Litvaniji od 2013. godine. Objavio je knjige „Bahtin i hrišćanstvo“ (2012), „Apologija zemaljskog života – Montenj i zaokret k sebi“ (2016), „Kratka istorija američke kulture, delom uspomene“ (2019) i „Sunovrat ruske kulture 1917–1922“ (2020) u izdanju Akademske knjige, kao i „Seven Russian Archetypes“ u izdanju američke izdavačke kuće „Wipf and Stock“ krajem prošle godine.

Karl Gustav Jung se bavio arhetipskim matricama našeg nesvesnog (Puer, Senex, Animus, Anima, Senka itd.) Ali postoje arhetipske matrice i u kulturi, kojima ste se, kad je Rusija u pitanju, bavili vi. Koje su osnove kulturne arhetipologije?
Kod Junga te matrice su vezane za njegovu želju, kao i duboku ljudsku potrebu, da se uopšte iskustva koja su ista ili slična kod svakog čoveka. One su vezane i za njegovu ambiciju i čovekovu težnju da unutrašnji život koga nismo u potpunosti svesni klasifikuje i sistematizuje. Jungovi arhetipovi streme da razotkriju zajedničku psihu, i nisu vezani za određenu kulturu. Oni opisuju ne samo ličnosti koje se pojavljuju u našim snovima i igraju određenu ulogu u našim životima nego i zajedničke rituale, pojave ili istorijske događaje u svim kulturama, kao što su inicijacija, nastanak sveta i potop, na primer. Kulturna arhetipologija, s druge strane, za cilj ima da razume, rasvetli i objasni mentalitet jednog naroda, njegovu kolektivnu psihologiju. Proučavajući tip ljudi koji se ponavljaju u nacionalnoj istoriji, mitologiji, folkloru, jeziku, književnosti, i drugim vidovima kulture, ona pokušava da protumači specifična, samo za taj narod karakteristična ubeđenja, vrednosti i zajednička shvatanja. Inače, za ideju kolektivnog nesvesnog, na kojoj je zasnovana njegova arhetipologija, Jung priznaje svoj dug Platonu, a postoje i druge arhetipske matrice nastale u 20. veku vezane za kulturu, naročito za mitologiju i folklor, na koje sam se oslanjao pišući ovu knjigu, a to su pre svega radovi Vladimira Propa i Džozefa Kempbela.
Krenućemo redom, po vašoj knjizi. Na prvom mestu ukazujete na figuru žrtve kao praosnovu kulturnog horizonta Rusije. Žarko Vidović je govorio da je antička tragedija priprema za liturgiju, jer je ona „oda u slavu žrtve koja je utemeljila zajednicu“ (poput Antigone). Šta se može reći o žrtvenosti u ruskom kulturnom obrascu?
Žrtvenost u ruskom kulturnom obrascu pre svega je povezana s Hristovom žrtvom na krstu radi spasenja čovečanstva. Međutim, žrtva je, kao što znamo, postojala i u paganskom svetu, samo u drugačijem obliku, a u ruskoj kulturi je prisutna i žrtvenost koja nije neposredno vezana za hrišćanstvo. U Ruskoj pravoslavnoj crkvi postoji naročita vrsta žrtvovanja ovaploćena u tzv. strastotrpcima, posebnoj vrsti hrišćanskih mučenika. To su bili uglavnom vladari i prestolonaslednici koji nisu postradali zbog svoje vere već zbog tuđe zlobe i koristoljublja, a pogubljeni su mirno se prepuštajući volji Božijoj. Verovatno najpoznatiji od njih su prvi strastotrpci ubijeni početkom 11. veka, kneževi Boris i Gleb, kao i poslednji ruski car Nikolaj II i njegova blagočestiva porodica. Poznato je i žrtvovanje ruskih staroveraca nakon pogubnog raskola u Ruskoj crkvi sredinom 17. veka. Veliko stradanje ruskog i ostalih naroda Sovjetskog Saveza za vreme tzv. Velikog otadžbinskog rata za oslobođenje zemlje od nacističkog okupatora takođe se može posmatrati kao časno polaganje života, tj. žrtva, za svoju državu i naciju.
Nigde kao u Rusiji nema toliko svetih – jurodivih Hrista radi – koji se, na vrhuncu umnih i telesnih sila, naprave ludima da bi smirili sebe i narugali se lažnoj mudrosti ovoga sveta. Od Svetog Vasilija Blaženog, pred kojim se klanjao i Ivan Grozni, preko Svete Ksenije Petrogradske, do Matrone Moskovske, jurodivost je deo ruskog pravoslavnog pogleda na svet. Otkuda ovaj arhetip?
Tako je, ali vredi napomenuti da je jurodivi samo jedan od tipova luda i raznih vrsta klovnova u ruskoj istoriji i kulturi. Pojava jurodivih je u Rusiji našla pogodno tlo verovatno i zbog toga što se Rusi, čini se, od svih naroda najmanje stide nastranosti, glupiranja i povremenog bezumlja. Kao što je Dostojevski napisao u „Zlim dusima“ i u „Dnevniku pisca“, ruskog čoveka je najlakše zavesti „otvorenim pravom na beščašće.“ Mnogi pobožni Rusi su se odlučili za jurodivost, možda najteži podvig u hrišćanskom životu, jer su oni kao narod skloni krajnosti i ideološkom fanatizmu, a da li može postojati veće sledovanje Hristu od javnog omalovažavanja, krajnjeg siromaštva i prividne ludosti? Učenik nije iznad svoga učitelja, niti je sluga iznad svoga gospodara, govori nam Hristos (Mt. 10:24), i ako su gospodara ponizili, ismejali, išibali i na kraju raspeli, njegov verni učenik trebalo bi da pretrpi još i gore stradanje. Jurodivi su, prema tome, osim što su se rugali ovosvetskoj mudrosti, u takvom ponašanju videli brz i siguran put do spasenja i večnog života.
Ruse je Zapad često optuživao za ropsku svest, ali nigde nije bilo takvih pobunjenika i razbojnika u ime utopije kao u Rusiji. Igor Šafarevič, u „Rusofobiji“, kaže da su se Englezi uglavnom lako odrekli rimokatolicizma kad je Henri Osmi, da bi se, opet i opet, ženio, sebe proglasio za poglavara Anglikanske crkve, dok je u Rusiji, u vreme cara Alekseja i Petra Velikog, nastao staroverački pokret koji, kao duhovni bunt, traje do dana današnjeg, i to samo zbog malih obrednih razlika uvedenih u bogoslužbeni život. U ime čega se bune Rusi?
Verovatno je taj bunt povezan sa već pomenutim ruskim osobinama, fanatizmom i sklonošću ka bezumlju, stvarnom ili prividnom, samo u negativnom smislu. Nikolaj Berđajev, na primer, kao karakteristične ruske osobine navodi težnju ka polarizovanosti u društvu, mesijanizam i dogmatizam. Za razliku od skoro svih drugih severnih naroda, Rusi su poznati kao plahoviti i impulsivni, i takav duševni sklop često završava višednevnim pijančenjem, potpunom raspojasanošću, buntovništvom i razbojništvom. Bilo je perioda u ruskoj istoriji, kao za vreme građanskog rata 1918–1921, kad je izgledalo kao da se sam pakao izlio na rusku zemlju. Rusi se najviše bune u ime svojih ideja, ali se bune i zbog povremenog iskonskog poriva ka anarhiji i bezvlašću. Na sreću, to se ipak relativno retko događa.
Što se tiče razlika između njih i Engleza, mislim da one potiču iz suštinskih razlika u religioznim ubeđenjima dvaju naroda. U Engleskoj je verovatno najuticijanija bila Pelagijska jeres, što znači da je mnogima od njih najvažnije da su uljudni i ljubazni jedni prema drugima, i onda su čak i potpuno suprotno mišljenje i postupci moralno opravdani. Kod Rusa, kao kod naroda gde je pravoslavlje proželo sve pore društva i ostalo prisutno čak i za vreme višedecenijske vladavine bezbožnih komunista, posle zločina ili orgija često nastupi iskreno pokajanje. Dok je boravio u Persiji za vreme Oktobarskog prevrata i bio svedok ruskih pogroma i nasilničkog ponašanja prema lokalnom stanovništvu, Viktoru Šklovskom je jedan od njih rekao da oni ipak više vole Ruse od Engleza, koji su tamo vladali pre njih. „Vi lupate po glavi, oni sisaju“, objasnio je on.
Legenda kaže da je car Aleksandar Prvi, pobednik nad Napoleonom, koji je u mladosti bio mason i zapadnjak, posle razgovora sa Svetim Serafimom Sarovskim inscenirao svoju smrt i, kao putnik-poklonik, starac Fjodor Kuzmič, lutao od svetinje do svetinje u Sibiru, kajući se za grehe mladosti. Tako dolazimo do figure stranjika, lutalice u ime duhovnih vrednosti, koji se, zbog onog višnjeg, odriče stalnog utočišta. Šta je „stranjičko“ u ruskoj kulturi?
Ima nekoliko činilaca koji utiču na lakoću sa kojom se Rusi odlučuju za lutanje i pokloništvo, ponekad čak doživotno, iako je ono, doduše, sada mnogo ređe. Prvi je obim ruske zemlje i njeno naglo širenje na Istok u 18. i 19. veku. Sibirska prostranstva i bespreglednost ruske zemlje sve do Tihog okeana imaju nekakvu privlačnu silu. Ako nešto zabrljaju u rodnom kraju, Rusi uvek mogu da spakuju stvari, krenu u neki udaljeni kraj i izmisle novog sebe. Presudna je takođe i brojnost i duhovna uzvišenost svetih mesta u Rusiji, do kojih ponekad treba hodati i po nekoliko nedelja, čak meseci. Kada su se vernici u carskoj Rusiji odricali ovog sveta i vezanosti za materijalne stvari, a prikovanost za jedno mesto kod njih je izazivao osećaj skučenosti i dosade, oni su često, bez mnogo razmišljanja, kretali na besprekidno putovanje. Poseta novih mesta donosi raznovrsnost i uzbuđenje, a stalna molitva koja se pri tome vrši, kao i svesno siromaštvo i stalni fizički napor pri hodanju unose mir u srce i dušu.
Bitan lik Rusije je i majka. Sama Rusija je mati, a kako je govorio Berđajev, postoji nešto „večno žensko“ u ruskoj duši. Po Jungovom učeniku Nojmanu, arehtip Velike Majke ima svoju svetlu stranu, zaštitničku i blagodatnu, ali i strašnu, kada majka postaje Uništiteljka, poput Medeje kada ju je napustio Jason. Kakvi su rasponi ruskog shvatanja majčinskog arhetipa?
Majka je jedan od najvažnijih praobrazaca u ruskoj kulturi. Značaj majke i velika vezanost za nju ogleda se u mnogobrojnim ruskim poslovicama. Pre primanja hrišćanstva, pa i kasnije, ruski seljak je (vlažnu) Zemlju, koju je oplodio nebeski otac i koja ih hrani svojim plodovima, smatrao za majku, kao što je slučaj i kod savremenih pagana u mnogim delovima sveta. Mnogi obredi i izreke koji o tome svedoče još uvek su u Rusiji sačuvani. Posle krštenja Rusi, Bogorodica, Carica nebesna, postepeno je preuzela ulogu majke pune bezuslovne ljubavi i spremnosti na pomoć u svakoj nevolji. Veliko poštovanje prema Majci Božijoj ogleda se najviše u mnogobrojnim čudotvornim ikonama na zemlji ruskoj. Ona se smatra pokroviteljkom velike ruske zemlje. Ideja o „Večnoj ženstvenosti“ religioznog mislioca Vladimira Solovjova takođe je jedan od primera značajne uloge majke i žene u ruskoj kulturi. Ona je, recimo, uticala na stvaranje „nepoznate žene“ najvećeg pesnika ruskog simbolizma Aleksandra Bloka, kao i jeretičko učenje bogoslova Sergeja Bulgakova o Sofiji, večnoj mudrosti, koja je kod njega poprimila ulogu četvrte ipostasi. Zbog svojih osobina gostoljubivosti, požrtvovanja, prijemčivosti i trpeljivosti, Rusi se smatraju „ženstvenim“ narodom, za razliku od Nemaca, na primer, koji su aktivni, strogo usmereni ka zacrtanom cilju i preduzimljivi, pa se smatraju ovaploćenjem muževnosti. Zbog svega toga se Rusija često naziva majkom.
Šta se desilo sa figurom mužika, ruskog seljaka? Ima li on antejsku snagu u današnjoj Rusiji ili je postao senka koja se više ne može obnoviti kao celosnost budućeg?
Posle ukidanja kmetstva 1861. godine, rusko seosko stanovništvo je doživelo veliki prirodni priraštaj. Prema jedinom popisu stanovništva, u carskoj Rusiji 1897. godine, čak 84 odsto stanovništva činili su stanovnici sela, od čega je više od polovine bilo mlađe od 20 godina. Samo 21 odsto stanovništva u celoj zemlji bilo je pismeno, a svega jedan odsto je imalo obrazovanje više od osnovnog. Jaz između plemstva, koje je priređivalo balove, koncerte i izložbe i govorilo francuski u Sankt Peterburgu, Moskvi i ostalim gradovima imperije, i seljaka koji je rastao u blatu i nemaštini bio je ogroman. Posle velike urbanizacije stanovništva tokom 20. veka u Rusiji na selu sada živi svega 19 odsto stanovništva. Postoje napori državnih institucija da se selo oživi, ali to dosta sporo i naporno napreduje.
Dok se 70-ih godina 19. veka ruski seljak podozrivo odnosio prema liberalnom gradskom stanovništvu, tzv. narodnicima, koji su pohrlili na selo da ga „obrazuju“, već u drugoj deceniji 20. veka, usled obilno iz inostranstva finansirane komunističke propagande i nezaustavljivog osećanja svedozvoljenosti, on je bio spreman da se bori za „pravdu“, i da bez i najmanjeg stida pljačka bogataše. Rusko seljaštvo, koje je dugo, pored sujeverja, čuvalo i tradicije i vrednosti pravoslavnog hrišćanstva, tada je, doduše više prisilno nego dobrovoljno, ušlo u osnovu Crvene armije i posleratnog sovjetskog poretka. Ruskom seljaštvu konačno je slomljena kičma raskulačivanjem, golodomorom, oduzimanjem zemlje i formiranjem sovhoza i kolhoza. Staljin je sve sile i sredstva uložio u naglu industrijalizaciju zemlje. Iako sada izgleda da iskonske snage ruskog seljaka više nema, ona se sigurno sačuvala i u duševnim dubinama svakog ruskog čoveka, bez obzira gde on živeo i čime se bavio. Može se lako dogoditi da će pozitivne odlike ruskog seljaka, kao što su jednostavnost, vrednoća, pobožnost i krotost, uskoro možda ponovo moćno izbiti na površinu i doneti korenitu promenu i uticaj u celom slovenskom svetu.
Ruski sekularni sveci su, od 19. veka, intelektualci. Šta je inteligencija u ruskom revolucionarnom shvatanju? Ima li u njenoj žeđi za pravednošću nečega od sekularizovanog hrišćanskog ideala?
Da bi se neko nazvao intelektualcem, nije dovoljno da bude samo pametan i obrazovan ili da se ističe javnim izražavanjem svojih ideja i svog mišljenja. Taj čovek mora biti i politički nezavistan, ne priklonjen vlasti zbog lične koristi, i biti njen konstruktivan kritičar. Pošto je Rusija tokom 19. veka bila autokratska država ideološki povezana sa Ruskom Pravoslavnom Crkvom, prvi ruski intelektualci, zadojeni liberalnim idejama sa Zapada, smišljali su način kako da je podriju i sruše. S obzirom da nisu zbog cenzure mogli otvoreno da pišu o političkim temama, glavni pokretači ideja o društvenom napretku i neminovnoj smeni monarhije „demokratskom“ vlašću u ovom periodu bili su književni kritičari kao što su Bjelinski, Hercen, Dobroljubov i Pisarev. Ironično je da je borba za pravednost donela mnogo manje pravednosti posle revolucije, jer su komunisti uveli mnogo veću cenzuru, otimačinu, progon i nasilje u borbi protiv političkih protivnika. Suprotstavljanje zvaničnoj politici perom i stavom preraslo je na prelasku u prošlo stoleće u teror nad sopstvenim stanovništvom.
U žeđi inteligencije za pravednošću naizgled ima sličnosti sa hrišćanskim idealom, ali razlike su ipak mnogo veće i značajnije. Pre svega, socijalizam i marksizam u svojoj osnovi imaju obezboženi, čisto materijalni pogled na svet. Savremeni psiholozi utvrđuju da glavni motiv u borbi za društvenu pravdu leži u želji pojedinca da se oseća moralno vrednim u svojim očima, i predstava o sebi kao borcu za ravnopravnost mu imponuje. Ona je, međutim, uopštena i apstraktna, i nije povezana sa konkretnom ljubavlju prema bližnjem. Kao što utvrđuje episkop Kinešemski Vasilije, ne postoji opšta, zajednička sreća. Ona se dostiže isključivo zbirom pojedinačnih sreća, što se ne može postići nikakvom promenom političkog i društvenog uređenja već duhovnim preobražajem.
Sovjetska vlast je ušla u otvorenu borbu sa pravom ljudi na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja. Najpoznatiji intelektualci postali su prognanici i unutrašnji samoprognanici, a zatim ozloglašeni disidenti. Savremena Rusija se još uvek postepeno oslobađa od sedamdesetogodišnjeg straha, prinude i konformizma. Pošto je trenutno pod ogromnim pritiskom zapadnog imperijalizma, potpuna sloboda opet nije moguća, jer bi vremenom nesumnjivo dovela do raspada društva koje koliko-toliko, uprkos velikom i moćnom otporu, čuva tradicionalne i porodične vrednosti.
Koliko će arhetipsko u bilo kojoj, pa i u ruskoj, kulturi opstati u doba veštačke inteligencije?
Mislim da razvoj veštačke inteligencije ne može bitno promeniti čovekovu suštinu. Usled smanjene potrebe za fizičkim naporom i posledičnog dobrovoljnog, svakodnevnog izlaganja obilju informacija poslednjih nekoliko decenija, najčešće površnih i neukusnih, savremeni čovek je već mnogo bezosećajniji, apatičniji i ravnodušniji nego ranije. Krećemo se u pravcu duhovnog, pa čak i intelektualnog regresa, koji će se za mnoge završiti tragično. Naše biće je, međutim, uvek sastavljeno od istog materijala, pa će i naše sudbine uvek zavisiti od individualnog truda i zalaganja. Iako smo skloni da sebe poistovetimo s narodom, polom, rasom, uzrastom ili društvenim slojem kome pripadamo, što je sve, naravno, vrlo značajno i uticajno, na kraju će nam svima biti isključivo suđeno na osnovu ličnih postupaka i ponašanja tokom života na zemlji. Bez obzira u kojem dobu živimo – a naše je sigurno puno neprijatnih, neočekivanih i podmuklih iskušenja – opravdanja za počinjeno zlo neće i ne može biti. Pravda postoji, ali ne ona proizvoljna ljudska već istinska, Božija pravda.