ПОГУБНА ОХОЛОСТ ЕВРОАТЛАНТСКИХ АЛКИБИЈАДА

ЕУ против Виктора Орбана

Вршећи притисак на своје чланице, и не само на њих, како би их дисциплиновао и држао у пожељном смеру, врх Колективног запада у својој охолости прави погубне грешке, какве је историја већ забележила

У политици је претња један од најзаступљенијих механизама за остварење одређеног циља јер је врло делотворна. Зар човечанство деценијама не живи под нуклеарном претњом коју обуздава само „равнотежа страха“ јер у сукобу оних који поседују ово монструозно оружје не би било победника, вероватно ни човечанства. Тамо где те равнотеже нема, психолошки ефекат претње је много већи јер је пред жртвом неизвестан и недокучив ниво последица уколико би се она остварила.
Најбоље је то осетио мађарски премијер Виктор Орбан, који већ 13 година, као премијер земље чланице ЕУ, води „рат“ са бриселском бирократијом оштро критикујући челнике Уније, називајући је „лошом савременом пародијом“ која се још може поправити (мада је једно време претио да ће Мађарска напустити ЕУ). Пизму и неповерење Брисела навукао је дугогодишњим сукобима око хомосексуалаца и миграната у Мађарској, пооштравања државне контроле над невладиним организацијама, високим образовањем, судовима и медијима. А нарочито због свог разборитог и рационалног става о украјинском конфликту, санкцијама према Русији и критике неразумног и ирационалног понашања ЕУ и излагања економским шоковима насталим са прекидом у снабдевању енергијом. Мађарска од почетка рата одбија да пошаље оружје Украјини и са том земљом има нарушене односе због положаја око 150.000 етничких Мађара који живе на њеном западу.

ОБУСТАВА СРЕДСТАВА Третирајући његове потезе као негативне, ЕУ је обуставила исплату више милијарди евра Мађарској због „забринутости за владавину права“, компликујући Орбанове напоре да извуче економију земље из дуге техничке рецесије. „Историја се понекад понавља. Срећом, оно што је прво било трагедија, у најбољем случају је комедија другом приликом“, рекао је премијер Мађарске присталицама у граду Веспрему, у говору поводом обележавања годишњице неуспелог мађарског устанка против совјетске власти 1956. године, алудирајући на притиске које Брисел врши на Будимпешту.
Тамо где није било директног сукоба било је индиректног неслагања, као на састанку европских лидера пред божићне празнике, када је требало једногласно одлучити о приступању ЕУ ове ратом захваћене земље. Ситуација је доспела у ћорсокак: 26 против једног. Хитро је реаговао немачки канцелар Шолц, повукао Орбана у угао просторије и предложио му да оде на паузу за кафу. Орбан је отишао на „паузу“ а других 26 лидера је наставило заседање и гласање је прошло без противљења. Тако је обавезујућа једногласност постигнута, иначе не би била могућа у присуству мађарског премијера. Орбан је остао доследан свом ставу, а остале чланице изгласале су шта су хтеле користећи ову „стратешку рупу“ у закону.
Већ за следећи самит (1. фебруар), када је одлучивано о 50 милијарди нове помоћи Украјини, претња је била много конкретнија и јача, па је и Орбан „легао на руду“ и после низа састанака с италијанским, француским и немачким премијерима, придружио се осталима у гласању. После ће рећи да је „наишао на зид“ за своју земљу и да је избегао ризик од губитка наменских средстава ЕУ за Будимпешту из заједничког фонда. Рећи ће Орбан и да је његова држава добила гаранције да средства Мађарске из фондова Европске уније неће бити послата Украјини, због чега је гласао за слање помоћи за Кијев у вредности од 50 милијарди евра, те да ће се једном годишње расправљати о том пакету, што не значи такорећи ништа јер је довољно да један навијач Украјине блокира могућу негативну одлуку.
Припрема за „кроћење“ Орбана била је вишеструка. Најпре је јавно запрећено применом члана 7 Уговора о ЕУ којим се суспендују права чланице да гласа о одлукама ЕУ и тако се Мађарска политички стигматизује и изолује. „Печат“ је у прошлом броју писао колико је то опасно и погубно и по саму Унију, па је ова наддржавна организација, ваљда тога свесна, прибегла поверљивом плану у који је увид имао „Фајненшел тајмс“ и навео да је Брисел зацртао стратегију за изричито циљање на економске слабости Мађарске, угрожавање њене валуте и изазивање колапса поверења улагача у покушају да нашкоди „радним местима и расту“ ако Будимпешта одбије да повуче вето којим блокира помоћ Кијеву.

МЕДИЈСКА ПРИПРЕМА Да ли је овај документ случајно процурио баш уочи гласања, тек у њему стоји да „у случају да се на самиту 1. фебруара не постигне договор, други шефови држава и владе ће јавно казати како, у светлу неконструктивног понашања мађарског премијера, они не могу да замисле“ како се ЕУ фондови стављају на располагање Будимпешти. Без финансирања из ЕУ, „финансијска тржишта и европске и међународне компаније могу бити мање заинтересоване за инвестиције у Мађарској“. Таква казна би „могла брзо да изазове даљи пораст трошкова финансирања јавног дефицита и пад валуте“.
Иначе је привреда болна тачка Мађарске. Велике проблеме становништву посебно ствара инфлација. Она је додуше недавно пала, али прошле године је износила 17 одсто, а претпрошле 15. А након чланка „Фајненшел тајмса“ форинта је поново пала.
Па ипак, и поред Орбановог попуштања и одустајања од вета, Европска комисија и даље задржава око 20 милијарди евра намењених Будимпешти због оптужби да је Орбан наводно уназадио демократију током својих 13 година на власти.
„Документ који су израдиле бриселске бирократе само потврђује оно што мађарска влада већ дуго говори: приступ фондовима ЕУ, Брисел користи за политичке уцене“, рекао је на Иксу мађарски министар за питања ЕУ Јанош Бока.
Није случајно Јудит Варга, главна кандидаткиња Орбанове странке Фидес за Европски парламент, на свом Фејсбук налогу написала да је Мађарска од почетка била у робовском положају у ЕУ. „Брисел сада прети да ће нам укинути финансијска средства и одузети право гласа или да ће нас искључити из свега, на пример, из заједничког тржишта, уколико се не придржавамо онога што они сматрају да је поштено и добро. Али у свим годинама које смо провели у европском доношењу одлука, за нас се радило о стратегији, одбрани и одржавању нашег пламена. О заштити тог пламена сопственим рукама, како бисмо заштитили наше националне интересе од хладноће, ветра и кише“, написала је Варга.
Ова драматична тврдња мађарске посланице подсетила је на изјаву бриселског званичника из 2004, када је кроз смех признао магазину „Економист“: „Једном кад нека земља аплицира да се прикључи Европској унији, она постаје наш роб.“ 
Након што се Будимпешта коначно придружила другим државама ЕУ у договору о новој помоћи Украјини, јавио се нови притисак на Мађарску да ратификује кандидатуру Шведске за придруживање НАТО-у. Мађарска једина земља НАТО-а која још није ратификовала захтев за чланство Шведске, у процесу који захтева подршку свих чланица ЕУ.

КРАТКОРОЧНИ ГУБИТАК Рекло би се да Орбан губи „битку“ с Бриселом, али краткорочно, јер стара изрека каже: „Ко се последњи смеје, најслађе се смеје.“ А за то већ има прилично наговештаја. За један се постарао сам Орбан. Иако је попустио и дао зелено светло за слање 50 милијарди евра помоћи Украјини, премијер Мађарске се, уочи самита, састао са белгијским пољопривредницима; сматра да бриселске бирократе не схватају озбиљно захтеве грађана на улицама. „Поново у Бриселу! Заступамо глас грађана и поред тога што нас уцењују бриселске бирократе“, написао Орбан на Иксу.
Савезника има и у комшилуку. Премијер Словачке Роберт Фицо изјавио је да ова земља неће дозволити Европској унији да казни Мађарску због одбране њених националних интереса. Приликом недавне званичне посете Будимпешти Фицо је рекао да Словачка дели забринутост Мађарске у вези са сукобом у Украјини и подржава став Будимпеште да свако финансирање Кијева од ЕУ треба да се врши на годишњој нивоу и да подлеже редовним ревизијама.
И бивши премијер Пољске Матеуш Моравјецки подржава напоре мађарског премијера да се одбрани од „бруталних покушаја уцене“ из ЕУ, поручујући му да је отворен за могућност да се Орбанова партија Фидес придружи политичкој групацији Европски конзервативци и реформисти (ЕЦР) у Европском парламенту након избора у јуну.
А јунски избори прилични су баук за бирократе у Бриселу и оне који их подржавају јер у Европи све више јачају суверенистичке струје, од Националног окупљања у Француској, с Марин ле Пен, преко Слободарске странке Герта Вилдерса у Холандији, па све до Алтернативе за Немачку, чија популарност незаустављиво расте. Њихов успех може да угрози овакву ЕУ, која за многе више личи на политичко крило НАТО-а, него на политички и привредни савез од 27 држава чланица, заснован на идеји да се ширењем привредних слобода учврсти зона безбедности у Европи.

ИСТОРИЈСКА ПАРАЛЕЛА Ако ЕУ посматрамо као део ширег евроатлантског савеза, са САД на челу, колоквијално означеним као Колективни запад, намеће се паралела с Делфским савезом који су Атињани основали после победе над Персијанцима, а професор међународних односа на Лондонској школи економи Кристофер Кокер обрадио у студији „Филозофи варвари – Размишљања о природи рата од Хераклита до Хајзенберга“, коју анализира и дешифрује наш теоретичар историјског циклизма проф. Тодор Вулић.
Има ту низ подударности, као што су поморски значај, економска снага, формална демократија, али и империјално ширење и потчињавање других држава. Један пример те подударности сасвим је очигледан: као што су у Делфском савезу све чланице биле у обавези да финансирају ратне припреме и ратове тог савеза, али се на крају све то свело на узурпацију тих средстава од Атине и на општехеленско финансирање атинске моћи и просперитета, тако су данас све чланице НАТО-а обавезане да финансирају ратне припреме и ратове тог савеза, али се на крају све своди на узурпацију тих средстава од САД и на европско финансирање америчке моћи и просперитета.
Иако се књига превасходно бави ратом, за нас је интересантан део који говори о урушавању ових савеза, због охолости и надмености, а Кокер истиче да су то Грци звали хибрис (опијеност успехом), који ће пре или касније довести до самоуништења.
Делфски савез се почео распадати због израбљивачке охолости Атињана и њиховог суровог понашања, не само према непријатељима већ и према мање послушним чланицама. Рекло би се да се и НАТО налази у фази хибриса а, како каже Вулић, претерана охолост његових Алкибијада ће га пре или касније довести до самоуништења.
Ни Атињани нису веровали да је могућа пропаст њихове поморске империје. Да су у то веровали, не би ни кренули у поход на Сицилију, који се по њих завршио катастрофом. Узалуд их је трагични јунак тог похода Никија упозоравао: да је жудња за поседовањем оног што је ван домашаја – сулуда.
Ни данас, очигледно, није ништа другачије. Само је питање шта ће и када бити нова Сицилија.