„Линглонг“ и ћелаве медијске гуме

Услове у којима раде наши и страни радници у иностраним фирмама у Србији поједини овдашњи медији и невладине агенције често нетачно приказују, при чему су и неједнако критични према власницима зависно од тога одакле долазе

Када је пре две године избила афера у вези с квалитетом смештаја и правима вијетнамских радника, ангажованих на изградњи фабрике аутомобилских гума кинеске компаније „Линглонг“ у Зрењанину, „Печат“ је био једини медиј у овој земљи који је пренео извештај Сталне мисије Вијетнама при канцеларији УН у Женеви у ком је децидно наведено да вијетнамски радници у Србији нису били жртве трговине људима, о чему су „брујали“ поједини овдашњи медији и невладине организације.

ЦРНО НА БЕЛО „До 21. фебруара 2022. године у компанији је било присутно само око 300 радника, остали су пре времена раскинули уговоре и купили карте за повратак кући. Што се тиче радних дозвола вијетнамских радника који раде у Србији, српске власти су провериле 90 одсто њихових досијеа и утврдиле да сви имају исправна радна документа, да раде законито, те да су сви радници добили пасоше након што их је послодавац био преузео ради испуњења претходних процедура и њихове вакцинације. У току је провера докумената преосталих радника. Вијетнамски радници нису жртве трговине људима. Препоручује се Одељењу за посебне процедуре Канцеларије високог комесара УН за људска права да уважи проверене информације заинтересованих страна и избегава доношење закључака на основу непроверених извора“, наведено је у документу вијетнамске државе.
Медијски извештај о условима у којима су Вијетнамци боравили (оскудан смештај, привремено одузимање пасоша ради административних процедура), који за исток и југоисток Азије, макар донедавно, нису били неуобичајени, али код нас јесу, употребљен је да Србија буде оптужена да је страној компанији, при томе кинеској, омогућила, ни мање ни више, него трговину људима. Врло брзо, од начелно оправданог приговора да радници у Србији не треба да бораве у условима југоистока Азије, дошло се до читаве кампање против Кине и кинеских инвестиција у Србији. Невладине организације рафално су подносиле кривичне пријаве од којих до данас није било ништа, а за сам положај радника, од којих је велики број одлучио да ипак остане у спорном смештају, пао је у други план.
Протеклих недеља јавност је била поново суочена са сличном причом, овога пута са афером у вези 11 радника из Индије, ангажованих у Зрењанину, али је „асистенција“ невладиних и неких политичких организација, које су хтеле поново да подигну геополитичку ларму науштрб чињеница, ипак, на неки начин, изостала. Зрењанински социјални форум, који је алармирао јавност у вези с положајем индијских радника, очигледно није желео да понови грешку с Вијетнамцима, када је сам положај радника пао у сенку оптужби о трговини људима и антикинеске кампање која је на основу те тврдње уследила. Тај форум из града на Бегеју тврди да су се радници из Индије задужили за по 3.500 долара, како би посредством агенције „M&S International“ из Њу Делхија дошли да раде у Србију. Сами радници изјавили су, наводно, да их је ангажовала компанија „China Energy Engineering Group“. Месечна плата у Србији износила им је око 700 долара. Индијци су, како су медији пренели, тврдили да су радили десет сати дневно, шест дана у недељи. Када не би било посла у Зрењанину, наводно су слати у Суботицу, да раде на изградњи пруге.
Након разговора у полицији, Индијцима је исплаћено по 1.700 долара (у медијима је објављено да им је дуговано 2.400 долара), након чега су отишли из Србије. „Линглонг“ је у међувремену саопштио да та компанија није ангажовала поменуте раднике. Медији су пренели и да су индијски радници у једном тренутку остали без пасоша, а да су им радне дозволе биле истекле.

РАЗЛИЧИТИ МЕДИЈСКИ АРШИНИ Анализирајући овај, а нарочито стари случај вијетнамских радника, медији углавном нису разликовали „Линглонг“ од државе Кине из које та компанија долази. „Линглонг“ је приватна компанија која и те како властитој влади може да зада велике главобоље.
За Србију је врло важно да код фирми које овамо долазе инсистира на поштовању правила која се тичу ангажовања радника, страних колико и домаћих. Уколико Србија то не буде чинила, од страних компанија, које понекад уопште не познају обичаје и правила у другим државама, већ настављају да се понашају неспутано, не можемо очекивати да тај проблем решавају уместо нас, него управо супротно – оне ће се као све компаније одређивати према властитом, а не нашем интересу, док ће агенти утицаја сваки такав инцидент користити да проблем преувеличају и тако наносе штету политичким везама и стратешким партнерствима наше земље.
У реду је што овдашњи медији имају могућност да претресају питање положаја страних радника у кинеским компанијама. Било би још боље да објективно и консеквентно извештавају и из фабрика чији су власници са супротне стране света. На пример, из Сурдулице, где игноришу или придају минималан значај упозорењу локалних еколошких активиста који нагли скок броја оболелих од карцинома у тој средини повезују са присуством једне фирме са западне стране.
Кад је у јавност продрла прича о томе да српски радници у једној од страних компанија морају да носе пелене за одрасле и да им се ускраћује могућност да оду у тоалет током радног времена, земља из које је та компанија дошла није се нашла на нишану медија, а у појединим извештајима није ни помињана. Да су стварно тежили објективности, не покушавајући да дискредитују „Линглонг“, медији и активисти из невладиног сектора су и у Зрењанину могли наћи примере лошег односа страних компанија према њиховим запосленим од којих су неки, у међувремену, постали инвалиди.