ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: ШТА ЈЕ ЈОШ ОСТАЛО

Бити понижен на путу у ништа, то је хармонизација односа са Европом. Што пониженији, то је европскије. И онда нирвана – кад понижавању понижене државе нема краја. То је прогрес. Само, већина Срба (које, истини за вољу, нико ништа не пита) још не успева да то до краја разуме. Зато се добри Крис Хил толико мучи

После 1389, 1804, 1912, 1914, ми више нисмо мали народ, и нисмо робље. Ми смо своји – писао је Милан Кашанин 4. маја 1919. из Париза „војвођанској омладини, да буде боља од својих очева“.
„А у чему је та наша својина?“, питао jе. „Ми не смемо више касати, као ждребад, за колима која вуче ма какав матори коњ, коњ политички, коњ културни или уметнички. Треба да радимо самостално и моћно, као што доликује моћном и самосталном народу. Јер смо ми Срби моћан народ. Ако не по броју, и железници, и фабрикама, и палачама – а оно по души, и вери, и вољи за животом. Ми не тражимо ништа друго осим слободе, хлеба и правде. Све ћемо друго створити сами.“

ЦИЦЕРОНОВА ИСТИНА Данас је такво писмо незамисливо. Како би некоме у суморној атмосфери – док председник Србије у ванредном оглашавању објашњава прогон динара с Косова и Метохије – могле пасти узвишене речи. Ово је Србија која ради на свом смањењу и самопоништавању. Срби су немоћан народ.
Воде се дуги и обесмишљени преговори са онима који су отели Косово – настојећи да се то прикаже као нормално решење.
Сценариста, режисер и главни глумац у српском игроказу, у једном човеку, представља наше претке као недорасле, јер нису били мудри као он, те су се бранили свим средствима уместо да се вешто самопоништавају, уз помоћ свих својих непријатеља.
Онима који Србе данас воде ни на крај памети није да „треба да радимо самостално и моћно“. Одбрана Косова и Срба на Косову свела се на очигледност предаје – а они који су све предали сад се чудом чуде што је дошао тренутак да и српски динар буде избачен из јужне покрајине.
Кад би били као преци, вероватно би били самокритични, рекли у чему су грешили у својој свепамети, па почели да чине нешто за Србе и српство. Али неће они залутати за Кашанином – јер, у ствари, они делају по оном Цицероновом (106. п. н. Е. – 43. п. н. е) опису: „Нација може да преживи своје будале, па чак и амбициозне. Али нација не може да преживи издају изнутра. Непријатељ пред вратима је мање страшан, јер је познат и носи своју заставу отворено, док се издајник креће слободно унутар државе; његов лукави шапат шири се свим градовима и улицама и чује се … у кулоарима владе.“
Ми овакви, нажалост, не можемо ни да замислимо како су ове речи, једног од најчувенијих беседника, летеле и ударале у мозгове слушалаца: „Такав издајник нам се не појављује као издајник, он прича гласом који је жртвама близак и пријатан; његово лице и начин одевања сличан је њиховом и он оживљава ону поквареност која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације, подрива темеље државе, шири заразу у телу политике, све док она не подлегне његовој болести. Мање се треба плашити убица – издајник је куга.“ No comment! Нема потребе.

СРЕТЕЊЕ И СТАДИОН Ова речитост Марка Тулија се не бави правном дефиницијом – да није по Уставу оно што ради власт – него суштином: разарањем душе нације, подривањем темеља државе, ширењем заразе у телу политике… и оживљавањем оне покварености која лежи дубоко у срцу сваког човека.
Тако прича о тражењу излаза из динарске драме (2. фебруар 2024, петак у подне) почне јавним бројањем утучених Срба доле који чекају „нашу помоћ“, милостињу, а ми – ми способни, даћемо им, нек не брину, али ово је прилика да свима јавимо да ће се ове године „најважнији државни празник Сретење, 15. фебруара, обележити свечаније, озбиљније и одговорније него икад“. Тренутак је да славе „припадници српског народа широм света, у српским амбасадама, конзулатима, као и на свим светским меридијани“?! Шта ћемо славити? Што још имамо динар у Србији? А онда, „1. маја креће изградња националног стадиона, који ће бити најлепши у Европи, а по некима другима можда други најлепши у Европи“.
Какав суперспектакл! То могу само Срби. Док максимално раде на националном самопоништавању – подижу национални стадион! Нација која најочигледније демонтира своју националну државу подиже, не пита пошто, најлепши национални стадион у Европи! Ово превазилази доброг Цицерона. У његово време стадиони су подизани док су цареви били моћни. А грађани сигурни у својој држави.
А ми? Хајде да узмемо да Косово није Косово,него било који део територије ове државе – 15 одсто. Ми смо се окупили у државу са уверењем да се она брине о сваком од нас у сваком њеном делу. Плаћамо, спремни смо да се боримо, машемо заставама, певамо свечане песме тој творевини у част. То је нормалност.

ПРИЈАТЕЉСТВО ПРЕ СЕБЕ Кад неко ко нас води предаје једну седмину, зар можемо а да се не питамо – па зашто не би предао и другу целину. Ту у којој ја живим? Ко ће му забранити да тако да Санџак? Или неко згодно место у Војводини?
Каже, то је због мира. Мир је највиша вредност. А мир је равнотежа моћи међу народима. Ако има један народ који је спреман, кад га попреко погледају, да даје неки део, онда ће сви около помислити – ајде да узмем свој део. Што већи. То је изазивање рата.
Шта ради мудра „српска напредна“ власт? За „наше пријатеље“ у Хрватској ради на смањењу броја згромљених Срба у страшном Јасеновцу. За „наше пријатеље“ у Северној Македонији разара тело Српске православне цркве у сагласју с општесветским антиправославним нападом западних сатаниста. За „наше комшије“ из сарајевског пашалука признају легитимност високог представника УН који је дошао без потврде Савета безбедности УН а који је његов послодавац. Чине све да „брат Рама“, с којим отварају све прозоре затвореног Балкана, не буде незадовољан. Јер српске „светле будућности“ без Едија Раме нема. За „нашу браћу“ из црногорских брда и приморја, који себе доживљавају као најевропљане, приређујемо дочек над дочецима да би нам рекли: Ми признајемо независно Косово! Кад смо изгубили Мила Ђукановића, добро дођоше овакви – јер и „ми“ смо на путу да усагласимо дисхармонију са Европом око Косова.
Ако ослушнете „рат“ против избацивања динара с Косова, оптимизам иде од реченице – „држава Србија ће учинити све што може“. Не може се сковати беднија порука. А више нема потребе да се виче како држава Србија „никад неће дозволити нову Олују“! Јер је у овом игроказу – та епизода превазиђена.

БЕЗ СРПСКЕ ЗАСТАВЕ А наш „пријатељ“ Кристофер Хил одлази у Прешево и говорио о „другој земљи“, најављује инвестиције у „овај регион ове земље“. Са зграде општине су скинуте српске заставе док је он држао „конференцију за медије“. Није јављено да је то обавио Петар Петковић, лично, да би показао да је Србији најважнији мир. А могао је.
У Бујановцу је Хил подржао идеју да се „признају дипломе ‘Републике Косово‘… по имплементацији Плана од седам тачака који су усагласили политички представници Албанаца, а прихватила Влада Србије 2013. када је премијер био Ивица Дачић, а потпредседник Александар Вучић“!?
Кад дајете Косово, чему ће вам прешевска долина, или како већ Албанци зову овај део Србије? Све што каже српска држава подложно је промени. Њихово „не“ увек значи „да“. Довољно је да сценариста, режисер и главни глумац у српском игроказу оде до мислилаца из „Квинте“ – и биће.
Додуше, ваља инсценирати неке епизоде које ће наративу дати живост. Да нас не убије досада.
Шта је још остало? Да се „косовска канцеларија“ у Београду претвори у амбасаду. И да неки дипломата који је прошао ОВК обуку у Швајцарској и био приправник око Жуте куће дође у резиденцију у црном мерцедесу, а сутрадан, у директном телевизијском преносу на 48 канала, преда акредитиве. Да на свечаност дођу Тони Блер или Герхард Шредер. Била Клинтона не можемо очекивати јер би за то „предавање“ држава морала подићи кредит као за пола ЕКСПО 27.
И да се Јелена Милић хитно повуче из Загреба – тамо смо већ успоставили одличне антисрпске односе – и директно одлети у Приштину. Или да се као изненађење ту појави Марко Ђурић, који је тако успешно побеђивао Албанце 5:0, а у међувремену се истакао у Вашингтону позивом НАТО-у да прихвати Србију у чланство.

НОБЕЛА, ОБАВЕЗНО Или, време ли је да се испуни председникова најава из Давоса – да би му дали Нобелову награду за мир да потпише независност Косова? То би било сензационално: да председник потпише пред Аналеном Бербок и Стефаном Сежурнеом, а да онда Курти призна Заједницу српских општина по ‚Уставу Косова‘. Или не призна, што је по сценарију још боље. Какав фото-финиш: Вучић награђен као човек који је урадио све и више него што Запад тражи, а Курти, миљеник Запада – ништа.
Наши таблоиди би могли данима да распредају о двоструким стандардима: како је наш председник добитник по највишим стандардима а Аљбин Курти недорастао великом спектаклу… Што угрожава интегритет Нобелове награде за мир. Да се свету покаже да Срби неће више никад бити партибрејкери, па и кад је услов – поништавање до границе нестанка.
Нема ништа важније него да је оно што ради данашња Србија незабележено у историји. И могуће само у будућности. Јер нису српски разарачи „душе нације“ профила Цицероновог. Овде се ништа не прикрива. Све се даје, само се праве јаки заплети…
Бити понижен на путу у ништа, то је хармонизација односа са Европом. Што пониженији, то је европскије. И онда нирвана – кад понижавању понижене државе нема краја. То је прогрес. Само, већина Срба (које, истини за вољу, нико ништа не пита) још не успева да то до краја разуме. Зато се добри Крис Хил толико мучи.
Ево, погледајте: „Приближавамо се 25. годишњици немилих догађаја и дешавања из 1999. и знам да се на то овде гледа као на трагичне догађаје“, брижно се јавља добричина која је са ОВК, у доба оно, све чинила да до тога дође. А сад: „Опет, 25 година је прекретница једног народа као и у животу појединца, кад је на неки начин време да се погледа уназад и да се подвуче црта када је прошлост у питању и да се окрене ка будућности.“
Можете мислити како је сад нашем председнику кад овом брижнику мора да објашњава како се међу лудим Србима још нису стекли услови да се окрену будућности. Иако је он обећао да ће то средити. Али све ћемо средити.

ШАНСА ЗА Си-Ен-Ен Зато не би могло бити изненађење да Кристофер среди Александру да на тај дан „прекретнице једног народа“ уђе преко „административног прелаза“ (јер за њега, по сценарију, још није граница!) – и положи венац на гроб Адема Јашарија. То би била ствар! Си-Ен-Ен би је пустио као прву вест! Не би могло као Breaking news јер Зеленски и Нетанијаху, ипак, имају свеже крваве вести а ово је фарбање историје. А и није то сасвим ново – неки који знају да би само потпуно понижена држава Србија била добра Србија – већ су полагали венац Адему. Хилу то јесте мило, али није довољно.
А кад би се то урадило с највишег места, то би било баш, баш: домаћи бранитељи Косова до последњег Србина на КиМ би могли да вичу „Догодине у Призрену!“, а онда би испотиха српска држава оног који је први положио венац могла да пошаље за конзула у Призрен. То би Кристофер баш поздравио.
И све тако то. По сценарију који је преточен у Бриселски споразум, па Вашингтонско поклоњење заокружено у Шолц–Макроновом плану, онда усмерено ка практичном решењу, коначном, у Охридском плану пута… Једино фали потпис. Па где је? Е у томе и јесте драж сценарија, вештина режије и она главном глумцу даје улогу за Нобела… Нико још не зна кад ће однекуд долетети потпис. Али кад се на екрану појави The End, нико неће ни посумњати да га нема. Време је да се ради на новом сценарију. Без Кашанина?