БРАНА ЦРНЧЕВИЋ – Писмо Милораду Вучелићу

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 14. 1. 2011

Петооктобарци су унапред проневерили негде договорену револуцију и остали су у дугу бомбардерима које исплаћују свим и свачим. Најчешће самопонижењем државе којом владају. Савремена и софистицирана терористичка борба против тероризма озакоњена је револуционарна делатност глобалистичке идеологије. Негде обориш неподобни режим због нафте, негде због војне базе која штити твоје националне интересе далеко од куће, а најближи су ти они револуционари који служећи твојим националним интересима глуме да служе националним интересима свог народа

Драги пријатељу Вучела,
Договорили смо се да нешто напишем за „Печат“ који, слава Богу, упркос свакојаким притисцима, упорно тражи и налази пут до оних читалаца који одбијају да прихвате ово безнађе као личну судбину, а дуго путовање Србије из Европе у Европу, прецизније: пут из једне у другу Србију јер, за сада, имамо две Србије од којих је она из „круга двојке“ већ у Европи!
Признајем, све теже пишем. Омрзао сам телефон. Плашим се новина. Телевизија ме ужасава. Телефон ми може забости у уво какву подлу вест као нож у леђа. Новине су живи песак. Кад одложим новине, срећан сам што сам извукао живу главу. Телевизија ме сваки дан набија на колац. Крварим гледајући ТВ Дневник, а где да побегнем, зар с коца на конопац, зар с ТВ Дневника на „Фарму“ или на Грандову прц параду?
Обојица смо у Милошевићево време, с њим и уз њега, покушавали да разумемо трновиту стазу која је Србима и Србији потурена под ноге на путу у ово данас, у ово бљутаво и неподношљиво, спорно и ништавно данас. После нашег разговора чепркам по компјутеру, тражим и налазим неколико незавршених рукописа које бих, ако их средим, могао печатати у „Печату“.
Први рукопис, „Принципи салонског антикомунизма“ могао би бити грки омаж преминулом академику професору Николи Милошевићу, веома препознатљивом салонском антикомунисти.
Академик Милошевић черечио је Брозов комунизам издалека, преко веома сумњивог друга Лењина и још опаснијег друга Стаљина који је пљачкао руске банке да би Лењину у Берн слао новац за организационе потребе Октобарске револуције. Никола никада није пропустио да, говорећи о Лењину, помене 20.000 немачких рајхсмарака у злату и Лењинов повратак у Русију у блиндираном вагону са проклетим рајхсмаркама у торби којима је плаћен да организацијом револуције ослаби војну моћ царске Русије. Николин би салонски антикомунизам, под условом да је Рус, мирисао на огорченост белогардејца који не може да опрости другу Лењину што је срушио руску монархију.
Брана Петровић наругао се салонском антикомунизму надмоћно, ево стихова који то доказују:

ЛЕЊИН ПЉАЧКА БАНКУ
(По Николи Милошевићу)

Ко Ал Капоне, вичан револверу,
Лењин испред Банке, на пушкинском скверу.
Обашка идеал, и Маркс, и још дубље –
За послове револуције требају и рубље.
Спреман на све, на смрт и на борбу –
Лењин заповеда: Напуните торбу.
Банкари шта ће, виде човек-кобра
Лењин брише с новцем кроз пустош Октобра!
У глуву поноћ, испод царског моста,
Стаљин броји паре … Каже: биће доста.

Борислав Михајловић Михиз, најдаровитији српски салонски антикомуниста, ругао се Октобарској револуцији и другу Лењину оштрије и духовитије него златоусти Никола Милошевић. Да је Брана Петровић посветио песму ЛЕЊИН ПЉАЧКА БАНКУ лидеру српског салонског антикомунизма Михизу, не би погрешио. Михиз је прецизно, до ситних црева, описивао Лењиново понашање у блиндираном вагону који га је носио у Русију да обави свој револуционарни посао. Лењин се једио, говорио је Михиз, што је из оних проклетих двадесет хиљада рахјсмарака у злату одвадио четрдесет и једну марку и купио Надежди Крупској костим, ципеле и чарапе. Једне вечери Лењин је, већ као господар Русије, већ у Кремљу, признао свој грех Феликсу Ђержинском, шефу Чеке.
„Проневерио сам“, рекао је Лењин потиштено, „четрдесет и једну револуционарну марку да бих обрадовао Надежду.“
„Не секирајте се због тога, друже Лењине, упркос томе револуција је, захваљујући вама, успела“, рекао је Дзержински.
„Погрешио сам и хоћу да се то зна“, рекао је Лењин, „не умем да купујем, Феликсе. Ципеле које сам донео Надежди биле су за два броја мање, значи неупотребљиве. Ето колико је замршен посао револуционара, заборавио сам који број ципела носи Надежда. Нека ово што сам вам поверио остане међу нама, не бих волео да се, све ситничавији друг Стаљин, докопа приче о мојој проневери четрдесет и једне револуционарне рајхсмарке у злату.“
Дружећи се са Михизом, прихватио сам његове салонске антикомунистичке манире, и ускоро сам му терцирао по клубовима и кафанама појачавајући његово поигравање Лењиновим именом. Временом смо се острвили на Јосипа Броза, Стаљиновог шегрта и јединог и доживотног југословенског, последично и српског, падишаха, цара и маршала. Михиз је Брозово име гурнуо у средњи род. Помињао га је као Оно. „Оно је, фол, несврстано јер не зна где да се сврста“, говорио је Михиз. „Јеси ли чуо шта је Оно данас рекло“, питао је пријатеље кад би Броз нешто изјавио.
Док је трајало Брозово партијско једноумље, чезнуо сам да надживим нашег доживотног бесмртника. Испоставило се да је Броз, као и сви други људи, био бесмртан док је био жив. Партијска номенклатура покушала је да продужи његов (и свој!) живот идеолошком досетком: И после Тита, Тито! Записао сам, и вероватно негде и објавио свој одговор на ту досетку: И после Никога, Нико.
Погрешио сам.
Требало је да запишем: А после Никога, Свако и Свашта.
Брозова смрт је историјски датум, тог је дана почело брзо распадање какве-такве Југославије, а пре тога је већ негде било договорено да Србија буде гурнута у ово ништавно и бљутаво данас.
Покушавајући да завршим рукопис „Принципи салонског антикомунизма“, уплашио сам се да ћу, као сви матори а још увек амбициозни писци, написати оно што сам већ негде написао и објавио. Узнемирено улазим у справу ђаволову, у компјутер, проверавам шта сам, кад и где објавио, и налазим белешку: Слободан Милошевић је био државник са грешкама, а ови твоји су (коме ли сам то рекао?) грешка без државника.
Присећам се: рекао сам то неком глумцу у бесмисленом ТВ дуелу. Изнервирао ме је, играјући као да је у позоришту, чврстог демократу. Не знам како се, и зашто, та реченица нашла у рукопису „Принципи салонског антикомунизма“.
Флешбек.
Посетио сам оболелог Михиза, трпим његове прекоре због свог пријатељства са Милошевићем, и стрпљиво слушам хвалоспев неким лидерима, тада опозиционих, странака.
„Милошевић није државник“, рекао је Михиз.
„Слободан Милошевић је државник с грешкама, а ови твоји су грешка без државника“, одговорио сам Михизу.
Не знам да ли је Милошевић гледао „Пинк“ на којем сам поновио реченицу из препирке са Михизом. Можда си ме ти, посетивши га у Хагу, похвалио. Можда му је моју изјаву пренео Зденко Томановић, то је сад свеједно… Тек, Слободан ме је позвао из Хага и питао да ли бих прихватио да будем сведок одбране.
Тајац.
Биће да је Слободан помислио да се колебам…
„Није важно да ли ћеш сведочити или не, али ако те упишем у своје сведоке, они ће морати да те позову… Волео бих да те видим“, рекао је Слободан.
Није стигао да ме позове у Хаг, а можда је тако најбоље. Кад су Слободана, онако српски, оног Видовдана отпремили у Хаг, на српским полицијским лисицама били су (чврсти, колебљиви?) аутограми петооктобарских „револуционара“ који су га испоручили Хагу. И на холандским, на хашким лисицама, које су му стављали на руке водећи га на суђење записана су српска имена. Верујем да петооктобарска револуционарна елита, све и да је намеравала да убије Милошевића (као што је Чанак јавно обећао), није купила то право од својих строгих послодаваца.
Трговина је трговина, и непотписани уговор је уговор, негде је раније договорено: Вама власт, нама Милошевић!
Ко се најжешће залагао да Милошевић буде отпремљен у Хаг? Господин Чанак који је обећао да ће Милошевић бити обешен баш ту, на Тргу на којем је револуционарно расположени Чанак митинговао.
Можда је Чанак искрено желео да обеси Милошевића, али зар они који су обарајући Милошевића употребљавали шерпе и лонце, заслужнији за обарање Милошевића од оних који су шерпама и лонцима додали бомбардере? Шерпе и лонци су само шерпе и лонци, а бомбардери су бомбардери.
Ако се, драги мој Вучела, питаш зашто сам у свој трактат „Принципи салонског антикомунизма“ угурао и академика Николу Милошевића, покушаћу да ти кажем своје разлоге.
Желим да докажем себи, и другима, да је непринципијелност основни принцип салонског антикомунизма. Кад се Никола Милошевић, онако салонски, весело и надмоћно обрушио на друга Лењина због проклетих двадесет хиљада немачких рајхсмарака у злату, Михиз је, отишавши корак даље: оптужио друга Лењина за проневеру четрдесет и једне марке и убиство Романових.
Лако је замислити с колико би се разлога Никола и Михиз могли обрушити на могућу истину да је Вилијам Монтгомери частио Пети октобар са „много више од сто милиона долара“. Да ли је тај новац део уговорне обавезе по којој Слободану Милошевићу не могу судити, метафорично речено, „шерпе и лонци“ него бомбардери који суђењем Милошевићу једино могу „оправдати“ свој разорни и разбојнички лет над Србијом?
Што се оних проклетих двадесет хиљада рајхасмарака у злату које Лењин у блиндираном вагону уноси у Русију тиче, хајде да истерамо ту ствар на чистину. Нећу га прекорети чак ни због оне четрдесет и једне проневерене марке. Није ли сам признао другу Дзержинском да је покушао да обрадује Надежду? Лењину се свашта може замерити, али ако је са двадесет хиљада марака успео да умеси Октобарску револуцију и промени политичку карту света, свака му част, стварно је био геније. Ако је са новцем који му је Стаљин, опљачкавши неколико банака, успео да осмисли Октобар и последично створи моћни СССР који ће одлучити судбину света у Другом светском рату, свака му част.
Михиз и Никола Милошевић немају више прилику да замоле друга Лењина да им опрости што су га, као салонски антикомунисти, ситничаво оговарали. Ја могу то да учиним и чиним то у Михизово, Николино и своје име.
Извини, друже Лењине!
Да си ти, као наши петооктобарски револуционари, за своје револуционарне послове од неког полуделог Американца добио „много више од сто милиона долара“, ти би направио већу револуцију од велике Октобарске, а погледај какву су револуцију, уз толики новац, смандрљали српски петооктобарски револуционари. Сад се међусобно оптужују што је петооктобарска револуција трајала само један дан. Јадикују што после Петог октобра није свануо Шести октобар него њима неки непознат и чудан датум.
Ти, друже Лењине, најбоље знаш да револуције које трају један дан не постоје.
Петооктобарци су унапред проневерили негде договорену револуцију и остали су у дугу бомбардерима које исплаћују свим и свачим. Најчешће самопонижењем државе којом владају. Савремена и софистицирана терористичка борба против тероризма озакоњена је револуционарна делатност глобалистичке идеологије. Негде обориш неподобни режим због нафте, негде због војне базе која штити твоје националне интересе далеко од куће, а најближи су ти они револуционари који служећи твојим националним интересима глуме да служе националним интересима свог народа.
Уз сва извињења која ти у име Удружења салонских антикомуниста дугујем, признајем, друже Лењине, да не могу да схватим зашто си побио Романове. Кинези су те надмудрили. Кинези су од свог последњег цара направили доброг баштована.
Намеравао сам, драги мој Вучела, да „Печату“, дам на пријатељски увид трактат „Принципи српског салонског антикомунизма“, али сам у међувремену добио питања за раније договорени интервју. Изненађен сам. Прво ме је питање озбиљно забринуло. Остала питања су ме дотукла. Ако сте ти и „Печат“ решили да пореметите моје феноменолошко разумевање политике, успели сте. Ипак ти, у писму којим ти се обраћам, шаљем малчице унакажене „Принципе…“
Помишљао сам да ти уместо „Принципа“ пошаљем недавно завршени текст „Јади српског екуменизма“, али испало би да избегавам одговоре на питања „Печата“.
Зато сам ти и написао ово писмо.

У наредном броју: БРАНА ЦРНЧЕВИЋ – Писмо Милораду Вучелићу или Јади српског екуменизма