ЗАТВАРАЊЕ ОТВОРЕНОГ БАЛКАНА

САМИТ У СКОПЉУ

Откако се појавила, на јесен 2019. године, идеја Отвореног Балкана, односно „Мини-Шенгена“, како је првобитно називана, била је камен у ципели наших „западних партнера“ можда баш због тога што, како је то Вучић рекао у Скопљу, они нису „управљали воланом“

Идеја удруживања регионалних држава у групацију Отворени Балкан у Србији је од самог зачетка била мета критика са оба крила политичког спектра и са, условно речено, оног десног и са, подједнако условно речено, оног левог, односно и од опозиционих снага које себе дефинишу као патриотске и оних које кажу да су проевропске, то јест продемократске. Док је десница у томе видела „велики геополитички проблем у најави“ и добровољно учешће Србије у формирању „велике Албаније“, левица је то одбацивала као гурање прста у око нашим западним „партнерима“ јер, јелте, шта ми имамо сами да се удружујемо кад нас на крају тунела балканског мрака чека блистава светлост наше европске будућности.

ШТА ЈЕ ПРЕСУДИЛО? Из угла патриотских страховања за очување територијалног интегритета Србије и борбе против сецесије косовских Албанаца, идеја Отвореног Балкана могла је само на први поглед бити баук. У ствари, да ли ће се ствари за Србију у том контексту одвијати лоше, или добро зависило је највише од тога колико би Београд био успешан у својој игри. Мора се признати да су смислено звучале приче о томе како је, пре било каквих других, потребно „прво извршити српске интеграције“. Ту се мислило на питања Републике Српске и Црне Горе. Иако звучи лепо, то и није толико логично јер бисмо таквим „српским интеграцијама“ довели у питање поштовање међународног права које нам је једино, какво-такво, упориште у борби за очување Косова и Метохије у оквиру Србије. Србија је признала БиХ у њеним садашњим границама са Републиком Српском као засебним ентитетом са којим се могу успостављати најближи односи, али уз поштовање интегритета БиХ. То је тако, свидело се нама или не. Што се Црне Горе тиче, и ту је ствар скоро иста – ради се о признатој држави и ни ту, у складу са садашњим околностима, Београд не може вршити озбиљнији притисак у циљу поновног уједињења. С друге стране, брисање државних граница и већа регионална интеграција с државама Албанијом и Северном Македонијом, где би Србија свакако имала доминантну улогу, неминовно би и отцепљено „Косово“ приближило Србији. Због тога су лидери косовских Албанаца, пре свега Аљбин Курти, и имали толику алергију на Отворени Балкан. А оспица је било и, не смемо ни то пренебрегнути, и код Куртијевих сабораца у Сарајеву и Подгорици. Јесте потез из угла националних интереса Срба био помало ризичан, али исправна је и крилатица да ко не рискира, тај и не профитира. У тој утакмици је, поновимо, много тога зависило од наше игре, али и од противничког тима, и судија.
Ова национална критика је, мора се признати, била много смисленија од оне која је долазила из проевропског блока који је овом пројекту замерао форму, а не суштину. Замерано је што је овај „контроверзни пројекат“ директна конкуренција Берлинском процесу, који је, као што му име каже, светиња. Лепо је то објаснио проевропски новинар Миша Бркић прошлог августа прижељкујући крах овом „локално произведеном супарнику“ белосветског пројекта осмишљеног у кабинету Ангеле Меркел. И сад шта може бити ближе срцу једног честитог европејца, нешто што се зове Отворени Балкан, или нешто што се зове Берлински процес? Потпуно у складу са презиром према џемперу из Сирогојна и дивљења оном што га је дизајнирао Карл Лагерфелд. (Признајте да и вама ово поређење звучи апсурдно, јер нам је свима утувљено у главу да је Лагерфелд неупитно бољи.) Оба пројекта имају исти циљ – побољшање регионалне сарадње земаља Западног Балкана у области инфраструктуре и економског развоја који би допринели и интеграцији у ЕУ. Разлика је, дакле, једино у месту порекла и то је кључно. И то нас упућује на Вучићеву реченицу с почетка да је основна мана Отвореног Балкана та што је „некима сметала чињеница да они нису управљали воланом Отвореног Балкана“.
Сума сумарум, док патриотама смета свака интеграција која није превасходно српска (и, евентуално, руска), што има смисла, европејцима смета свака која није под контролом Запада и самим тим полуга за притисак на свакога ко размишља (и) о свом интересу. Не мислимо ту само на Србију и Србе.

ПРЕСУДА Пресуда Отвореном Балкану, могло би се тако рећи, изречена је на овонедељном самиту „Западни Балкан и ЕУ“ у Скопљу, где је изнет европски „План раста за Западни Балкан“ упарен са фондом од шест милијарди евра за помоћ државама региона мимо постојећих приступних фондова. Од тих шест милијарди, две милијарде евра су бесповратна помоћ, а четири милијарде су „повољни кредити“ о чијој форми се још ништа не зна. Довде звучи примамљиво, али даље настају проблеми. За почетак, у план је мимо сваког протокола укључено и „Косово“, које нити је држава, нити има статус кандидата за чланство у ЕУ. Како економија не иде без политике, нарочито када су западни фондови у питању, Брисел планира да за приступ укупном западнобалканском фонду од шест милијарди евра постави политичке услове као што су напредак у владавини права и усклађивање са спољном политиком ЕУ, уз један додатан услов у случају Србије – примену споразума о нормализацији односа с Приштином.
„Владавина права“ је дивна полуга коју је измислила бриселска бирократија за вршење притиска не само на земље које претендују на чланство у Европској унији него и на њене чланице, али им пада на памет да макар у неким сегментима воде колико-толико суверенистичку политику. Најбоља потврда ове тезе јесу случајеви Мађарске и Пољске. Мора се признати да се Варшави у последње време мало гледа кроз прсте јер је потпуно кооперативна у тренутно најважнијем питању за Колективни запад – рату у Украјини, док се Будимпешта и ту опире. Ова друга два услова су јасно усмерена на Србију, јер ниједна друга држава региона није ни помислила да води спољну политику иоле неусклађену с бриселском, а о „Косову“ да и не говоримо.
Албански премијер Еди Рама, један од оснивача и главних заговорника Отвореног Балкана, у јулу прошле године изјавио је да је то била „иницијатива која је настала из потребе да се унапреди Берлински процес и испунила је мисију због које је створена“, те да се „сада мора у потпуности посветити само Берлинском процесу“. Многи су већ тада ову изјаву протумачили као најаву „почетка краја“ Отвореног Балкана. После овог састанка у Скопљу могло би се рећи да се одмакло од почетка и да се приближавамо „крају краја“, упркос томе што су у оквиру састанка потписана два важна протокола који омогућавају слободно тржиште рада земаља Отвореног Балкана (мада ни то није ишло глатко, јер је потписивање било неизвесно и најављивано је његово одлагање). Сада, када је понуђено ових шест милијарди евра од којих Србија, с обзиром на услове, тешко може да добије било шта, а Албанија и Северна Македонија могу да имају користи, вероватно је да у Тирани и Скопљу неће бити баш превише ентузијазма да се настави путем аутохтоног повезивања и сарадње, него да ће то морати да иде преко Берлина, односно Брисела. Девизу „Балкан балканским народима“ (поново) је надјачала она која би могла гласити „балкански народи Берлину“.