Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Ово гробље на Мегдану, није као друга. Тридесета је година откад је реком суза мајки, сестара, унесрећених удовица и сиротих синова и ‘ћери ратника, први пут заливено. Ово је гробље ратно – настало брзо и до последњег места попуњено. Војничко је – костима густо збијено не од дугог живота или неког несрећног случаја, већ од метка и мине.
Зову га још и српским, мада то није потпуно тачно. Уз вишеградске мученике, а овде је 89 споменика, кости су далеко од куће оставили и Руси, борци за слободу Републике Српске.
Овде су споменици подигнути за њих шесторицу, док је један борац, српски муж и зет, сахрањен недалеко, на гробљу Црнућа у Вишеграду.
На Мегдан брдо над чувеном ћупријом, Дрином и Андрићевом школом, успесмо се са Радојем Тасићем, новинаром и хроничаром вишеградским. Ту смо да се поклонимо сенима ратника. Загледамо лица на мермерним плочама, читамо епитафе, у сенци Цркве Рођења Свете Богородице над гробљем, слушам оно што се о страдалницима зна.
Баталин Сергеј Јурјевич, рођен 14. септембра 1961. у Москви, по струци лекар. Стигао је овде да се ожени, био је од јануара 1993. војни лекар у саставу 1. Козачког одреда и непосредно је учествовао у борбеним дејствима. У борби за село Твирковићи, од експлозије противпешадијске мине изгубио је стопало. Умро у јесен 1993. у Вишеграду. Он не почива овде, већ на Црнући.
Ганијевски Василиј Викторович, рођен 16. јануара 1960. у граду Кримск у Краснодарској области. Живео је у граду Саратову. У Српској од јануара 1993. ратовао у саставу Козачког одреда. Погинуо је 12. јануара 1993. у селу Твирковићи директним ударом мине током операције заузимања долине Ораховци код Вишеграда.
Котов Генадиј Петрович, рођен 1960. у граду Волгодонску у Ростовској области. Ратовао у Придњестровљу. У Републици Српској од децембра 1992. Атаман у саставу Вишеградског козачког одреда. Био је начелник штаба, а потом командир тог одреда. Погинуо 9. фебруара 1993. у заседи код Вишеграда током извиђања према засеоку Дринска. Био је сахрањен на војничко-црквеном гробљу у Вишеграду. Посмртни остаци 1994. пренети су и поново сахрањени у граду Волгодонску, где живи његова удовица Јелена са децом.
Нименко Андреј Николаевич, рођен 10. септембра 1971. у Санкт Петербургу. Служио као митраљезац у Другом РДО. Погинуо 3. децембра 1992. у Вишеграду на Орловој гори, за време операције ослобађања рејона Почивала. Имао је само 21 годину.
Попов Димитриj, из Петрограда, погинуо jе 12. априла 1993. На ратиште стигао два месеца пре погибије на Заглавку.
Васиљевич Владимир Сафонов, рођен 30. маја 1957. из Семипалатинска у Казахстану. Сафонов jе био активни капетан корвете. Његово последње пребивалиште било је у Санкт Петербургу. Погинуо херојски на Заглавку 12. априла 1993. два месеца по доласку на ратиште у 36. години.
Богословски Константин Михајлович, рођен 4. фебруара 1973. на Памиру у Таџикистану. Живео у Москви. У РС од краја марта 1993. ратовао у саставу 2. Обједињеног руског добровољачког одреда (2.ОРДО) (Вишеград-Горажде). Погинуо 12. априла 1993. током јуначке одбране узвишица Заглавак и Столац, као митраљезац бранећи заставу на положају. Сахрањен на војном гробљу у Вишеграду, а на месту где је погинуо ратни другови му подигоше споменик, крст од граната. Син јединац, живот даде у двадесетој.
Зна се још да је и Шапалов Владимир, погинуо на Меремишљу код Вишеграда.
– Први Србин убијен је у Вишеграду 8. априла 1992, на кућном прагу у Пионирској улици. Рат је овде почео годину пре званичног почетка. Екстремисти из СДА, охрабрени чињеницом да је већинско становништво муслиманско, убрзано су постајали “зелене беретке”. Насиље је брзо постало свакодневица – говори нам Тасић. – Срби су тражили путеве за бег из града, али су на дан првог убиства муслимански екстремисти срушили тунел у Вардишту, у Србију се није могло.
Foto: Н. Јанковић, Војска РС
Већина Срба ипак је нашла спас, бежећи у Србију преко Заовина и путем према Вишеградској бањи. У граду, чекајући крај, остала је тек неколицина Срба, у насељу око цркве.
Међу њима се прочуо глас, да долази спас, Руси долазе! Некога, ето, има и на страни глинених голубова! Нико не зна да ли у то да верује, да ли је то само једна обмана којом се очајници боре да разум сачувају, трошећи последње сате и дане?
У помоћ становницима очајним, прискачу добровољци из Србије. У варош 18. априла 1992. улази Ужички корпус.
И заиста, дођоше и Руси да ту кости оставе. И на костима, својој браћи и сестрама – Републику Српску. Број руских добровољаца, према доступним изворима, за све време рата није премашио 600-700 људи. Обележја постоје за њих 37 али се зна да их је најмање 49 и да тај број није коначан. Већина њих борила се на сараjевском и вишеградском ратишту, у саставу Првог, Другог и Трећег руског добровољачког одреда.
Дан руских добровољаца обележава се сваког 12. априла, на дан када су 1993. код Вишеграда погинула тројица: Богословски, Сафонов и Попов, а више њих рањено. У Вишеграду постоји још и Козачка улица. Подигнут је велики крст на брду Стари град над Вишеградом, у знак сећања на “српске Русе”. У оквиру војничког гробља, налази се и споменик свим Русима страдалим за РС на разним бојиштима, са именима 37 добровољаца.
Један од њих, Борис Земцов, описао је борбу за врх Заглавак на левој обали Дрине у дневничким записима која је касније објавио под насловом “Руси нису издали”.
– Нападали су нас муслимани, међу њима и муџахедини из разних земаља Азије и Африке, инструктори из Турске. Таква чињеница вас наводи да много размишљате, много осећате и много разумете. Ми смо дошли да испунимо свој дуг, братски и словенски – записао је Земцов а приликом поратне посете попришту битке, са собом је повео сина који је, по повратку у Русију, спаковао најнужније ствари и отишао у Донбас.
Син руског добровољца у Српској, срео је у Донбасу – српске добровољце.
Спремамо се да са Мегдана сиђемо у варош. Слушам како “друга страна”, од рата до данас и без престанка води кампању о српским и руским добровољцима – кажу, “плаћеницима и псима рата”. За плату, за коју су се могао купити бокс “Дрине”!
– Мој син је био чистог срца, срчан и још дете. У рат је пошао са још дванаест другова. Када смо се последњи пут видели, поздрављајући га на станици, његов отац је заплакао. Рекао је, ја моје дете више нећу видети – речи су Људмиле Богословскаје, мајке младића Косте Богословског. Она, као и породице осталих Руса страдалих за слободу РС, често долазе на Мегдан, у Вишеград. Овај трагични град сматрају својом “родином”, другом домовином.
Још један поглед на гробове, открива нам епитаф исписан испод фигуре страдалог Котова: “Верујте браћо смрти нема,/ из душа се сплиће зора,/ и поново биће озарен непорочни сан детета.” Почивај у миру, донски сине.
