НЕКИ ЖИВОТ У НЕКОМ ВРЕМЕНУ

Поводом књиге Тодора Куљића „Анти-аутобиографија“

Књижевни историчари су се досад бавили наративном и значењском структуром аутобиографских штива. Премијерно у нас, социолог Тодор Куљић детаљније је осветлио друштвену условљеност „знања о себи“ и нарцисистичку димензију субјективних сведочанстава, на примерима од Черчила до Салмана Руждија, од Гинтера Граса до Хитлеровог архитекте Алберта Спера, од Темпа и Драже Марковића до Добрице Ћосића

Запиши, па ће и Бог упамтити! – вели Андрићев главни наратор фра Петар у „Проклетој авлији“ (1954). Овај знаменити сајџија и механичар, који није случајно окружен сатовима што откуцавају различита времена, зна – као и Андрић – да оно што је записано чува слику једне епохе и њених протагониста од заборава. С истим заједничким циљем – да опишу или разматрају живот појединаца у већој или мањој повезаности са спољашњим светом – настале су (ауто)биографије и њима сродне књижевне врсте: житија, хронике, летописи, дневници, мемоари, чак и писма. Мирјана Миочиновић сачинила је, можда и нехотично, необичну биографију Данила Киша слажући његову преписку по одређеној концепцији. Прва таква, скромнијег обима, књига изашла је 2005, друга, знатно шира, прошле године.
За писање ове врсте штива није пресудно образовање, нити потенцијална књижевна амбиција. Један од најупечатљивијих портрета кнеза Милоша и те епохе находи се у успоменама његовог берберина Нићифора Нинковића! Аутобиографске белешке „првог српског полицајца“ Тасе Миленковића, који је службовао у време краљева Милана и Александра Обреновића, такође су извор драгоцених података о некадашњем Београду и Србији, али и о унутрашњим драмама људи оног вакта, било да су окорели криминалци, злочинци, било да припремају мајски преврат из 1903, који је узалуд покушавао да спречи… И Борислав Пекић аутентично сведочи о затвореницима: његове затворске успомене написане су не само без мржње према иследницима и затворским чуварима већ и са пасажима у којима их сужањ Пекић уверава да је слободнији од њих.
Писана без дистанце, најчешће и без накнадних рационализација, штива у којима је аутобиографиста или дневничар главни јунак и најважнији протагониста, трезор су драгоцених исказа и докумената о неким животима у неком времену.

НОБЕЛОВАЦ ЧЕСЛАВ МИЛОШ О ЛАЖЉИВИМ АУТОБИОГРАФИЈАМА У књизи „Абецедар“, објављеној на српском 2014, нобеловац Чеслав Милош пише да су све биографије лажне, укључујући и ону коју је он написао. Исто, по њему, важи и за аутобиографије. Лажне су јер се пишу по некој унапред предвиђеној концепцији. „Биографије су као шкољке и мало се из њих може сазнати о мекушцу који их је настањивао“, закључује Милош.

Таквим штивима су се у нас детаљније бавили историчари, али и повесничари књижевности; ови други посебно су се занимали за наративну и значењску структуру аутобиографија, третирајући их – за разлику од приче или романа – као отворена дела. За многе неочекивано, ове јесени појавила се студија која у дубину мемоарске литературе урања из угла социологије, филозофије и антропологије, премијерно износећи на светлост дана низ занимљивих и методолошки уверљивих спознаја. Реч је о монографији „Анти-аутобиографија“ Тодора Куљића, дугогодишњег професора социологије на Филозофском факултету у Београду, чије су претходне књиге о култури сећања и некултури заборава, о танатополитици и транзицији ума, врх домаће социокултурне литературе. Издавач ове књиге је „Клио“.
Професор Куљић не негира сврсисходност сећања, али се залаже за извесну релативизацију вредности (ауто)биографске литературе наглашавајући како ови записи не представљају потпуно независне личне исповести већ их треба читати као нарочито посредовани однос моћи и самовиђења, као „друштвено условљено знање о себи“. Поглед летописца, као „поглед одоздо“, може се разликовати од „погледа одозго“, то јест од перспективе владајуће групе и хегемоне епохалне свести. И кад то не жели, аутобиографиста своди живот на једна ток, што се сагледава тек из накнадне критичке перспективе. Аутобиографија је, по Куљићу, више од суме детаља или изјава; то је целина коју везује смисао наметнут често невидљивом принудом друштвене атмосфере. Тај притисак намеће стазе раздвајања важних од неважних деоница прошлости, прописујући појмове који их згушњавају и доређујући начин излагања прошлости, тип нарације.
Да би аутобиографска сећања била делатна, морају се читати у новом кључу и сагледати општији историјски процеси, при чему искуство појединца остаје само индивидуална тачка повезивања, мање или више веродостојна. Тек компаративном анализом више аутобиографских дела из истог периода може се спознати разноврсни утицај глобалних токова који се стичу у појединачном искуству. Сазнајна вредност сећања расте ако су у њих одговорно уграђени самовиђење и критеријуми разликовања коректне од аутентичне прошлости. Куљић на прошлост гледа као на „историју дугих процеса“, а у оптицај уводи синтагме као што су „несвесни рад сећања“, „методска комплементарност“, „жута мрља сећања“ и „контрасећање“. Није лоше каткад се дилтајевски уживети у смисао доба, упозорава Куљић, указујући на разлику између прошлости у којој је будућност била невидљива, и данас видљиве прошлости, накнадне памети о њој.
Своје доказне операције Куљић изводи на примерима добро познатих и популарних аутобиографских штива – од мемоарских записа Добрице Ћосића, Темпа, Савке Дабчевић Кучар и Драгослава Марковића, до оних из пера Винстона Черчила, Гинтера Граса, Салмана Руждија и Алберта Шпера. Аутор појашњава зашто су Шперови мемоари с разлогом постали светски романескни бестселер. Поводом Руждија закључује да аутобиографске записе нужно прати „телесна гарда лажи“, трагом Ћосићевих аутобиографских исповести пише о деликатности мемоарског штива у коме је аутобиограф истовремено писац, приповедач и јунак приче. При томе је важно, подсећа Куљић, схватити асиметрију између приче о себи и приче о друштву, узајамну условљеност обе приче, али и – узајамно искривљавање. Ћосић, према нашем социологу, није био лишен саморефлексије о властитим променама (од убеђеног титоисте до оштрог антититоисте), али је властиту одговорност за извесно нормализовање национализма неуверљиво порицао. О Ћосићевој наративној драматургији Куљић износи још покоју оцену која може бити предмет расправе, али као утешан износи став како и накнадно уношење смисла у прошлост потврђује како ниједно искуство није мртво, и некоме увек може помоћи. Аутор ово поглавље завршава указивањем да има сведока који нису увек свесни да маштају, и јасним ставом да аутобиограф има право да не буде у праву.
Уз ново виђење аутобиографске лектире, остајући доследан својим научним опредељењима, Тодор Куљић пристаје да се изложени критеријуми примене и на његова сећања на крај прошлог века и почетак овог, презентована у овој драгоценој књизи као други глас. У том паралелном току приче посебно су занимљиви фрагменти о ауторовом учешћу у јунским студентским демонстрацијама (1968), о добровољном уласку у тада једину партију и исто тако добровољном изласку из ње, и о индивидуалним и колективним повијањима у хаосу културних и идеолошких дисконтинуитета. Ови самокритички пасажи су у функцији обезбеђења веродостојности и аутентичности приче у којој се скоро белетристички стил заводљиво преплиће са старим и новопронађеним социолошким појмовима и алатима.