ЈЕДНА НЕВЕЛИКА, А ОПАКА КЊИГА

Тек у књигу сакупљени текстови критика и полемика Николе Кусовца, и средином минуле године објављени под насловом „Поглед једног српског националисте“, стварно откривају ауторово моћно, храбро и скоро усамљено деловање у правцу очувања националног бића и достојанства старе и новије српске уметности, са настојањем да се измене и пониште погубни токови који су српску културу свели на провинцијски, овиснички и лакејски ниво

Информатика“, београдски издавач који не престаје да изненађује добрим насловима, средином ове године објавио је књигу критика и полемика Николе Кусовца „Поглед једног српског националисте“. Овог историчара уметности рођеног у Београду 1935. године не треба посебно представљати. Он је и ликовни критичар, публициста и прослављени бивши кустос српског Лувра Народног музеја у Београду. Уз Ђорђа Кадијевића и Срета Бошњака најзначајнији је старији ликовни критичар, са више од 2.000 текстова и неколико десетина монографија о српским сликарима. За прошли Сајам књига издавач Мирослав из Београда објавио је стручно издање Татјане Богојевић и Бојане Бјелице ауторки из Матице српске: „Грађа за библиографију Николе Кусовца 1963–2023“ на 600 страна са 1.500 јединица. Осим за модерну, експерт је и за српску уметност XIX века. Током последњег Балканског рата руководио је спасавањем српског културног наслеђа и блага. Одржао је преко 1.000 предавања и водио на стотине хуманитарних акција. Живи у Београду.

МОЋНО И ХРАБРО После недавно објављених књига о феноменима српског сликарства XX века код „Радионице душе“ и „Фондације Плаво“ ово је прва његова и не само његова књига о српској уметности написана са националног становишта, али зато не и назадна или антимодернистичка. Подељена је на три дела: „На првој линији фронта“ (о негативностима у нашој уметности и култури), „Заштита блага“ (о спасавању српске црквеноуметничке имовине из Хрватске и са Косова) и „Полемике“ (које укључују „Отворено писмо Билу Клинтону“ и Галерији „Надежда Петровић“ у Чачку, откривање криминалне позадине емисије „Арт трилери“, „Отворено писмо Јовану Деспотовићу“, а уз остале текстове ту је и једно од најаргументованијих обеснаживања псеудоавангарде Раше Тодосијевића). У ову невелику али убитачну књигу од 130 страна уводи „Предговор“ социолога културе Слободана Антонића написан са обиљем фуснота и цитата о деловању непријатеља српског народа, издаји Србије од стране интелектуалаца, политичара и најпре представника невладиних организација. Ови текстови су већ објављени, али расути по недоступним часописима и листовима као „Покрет“ (изузетно мали тираж јер није био по вољи сепаратистичкој бирократији Мила Ђукановића), „Борба“, „Чачански глас“, „Нова Зора“, „Уметност“, „Глас“ и „Свеске Друштва историчара уметности“, а ту су и чланци из „Вечерњих новости“, „Политике“, са округлих столова и из књига каква је „Погледи. Време уметности“. Тек овако сакупљени, откривају моћно, храбро и скоро усамљено деловање Николе Кусовца у правцу очувања националног бића и достојанства старе и новије српске уметности са настојањем да се измене и пониште погубни токови који су српску културу свели на провинцијски, овиснички и лакејски ниво.
Не треба заборавити, да је било ко други написао овакве текстове, који аутору могу донети само невоље и непријатеље у нашој поодавно мундијализованој средини, то не би имало такву специфичну тежину нити би се схватило као глас савести једног интелектуалца који још увек верује у снагу и харизму свог народа. Кусовац је био најпознатији кустос Народног музеја у Београду, где је утицао на формирање својих сарадника и наследника Љубице Бубе Миљковић и Петра Петровића, стручњака за рану српску модерну и XIX век, али као и он упућених у савремену уметност. Као ликовни критичар савремене уметности Кусовац је присутан у медијима и међу најзаслужнијим је за дводеценијски успех Галерије РТС. Један је од највећих познавалаца српске уметности XIX века, па је постао и оно најређе у свету уметности – коносер, експерт за процену порекла, ауторства, вредности и датације ликовних дела, што је од великих светских историчара био Бернард Беренсон. Ниједан од његових противника нема таква знања што мора да је болно за њих.

Српски колекционари, трговци и власници уметнина у том смислу кажу, није важно шта имаш већ шта ти Никола каже. Тако је скоро сам руководио спасавањем српског црквеног и уметничког блага из ратом похаране Славоније, Српске Крајине и Далмације (1991–1995), спасавши од пљачке, ватре и уништења стотине икона и иконостаса, који су рестаурисани у Народном музеју и приказани на више тематских изложби. У томе није имао помоћ Цркве нити војске, углавном се сам организовао, свестан да се Срби у Далмацији у аналима први пут помињу 822. године и да су били већински народ у највећем делу Хрватске.
Ако неко из наслова ове књиге закључи да ће у њој наћи нека четничка иживљавања, грдно се вара, реч је о крајње актуелним текстовима, горућим питањима наше културе и политике, које само један храбар и вешт познавалац може да постави. Кусовац не само да напада послушнике, он предлаже и детаљан план за васкрс српске уметности и њен нови сјај. Премда је београдски коленовић (његова мајка је наследила од оца целу Карабурму, од Богословије до Ћалија испод Звездаре) он мисли другачије од „круга двојке“ и пркосно се изјашњава као „српски националиста“ и то још чланцима објављеним 2000–2002. године, у време највећег досовског евромазохизма. Његови противници у свету културе попут Биљане Србљановић изјављују за „Пешчаник“: „Погледаш и кажеш шта је мени и зашто да се родим баш овде. Како баш овде да заглавим?“ Многи су овде зато што је дрога јефтина а они други се логично питају, а шта те спречава да одеш, када је овде тако лоше. Кусовац даје праве разлоге за остајање и уздизање. Свестан је да „Друга Србија држи културу и памет“ и после одласка ДОС-а и у чланцима сабраним у овој књизи из периода 1993–2007. говори о „оболелом бићу српске културе“, храбро устајући против светских моћника и њихових домаћих послушника међу интелектуалцима и невладиним организацијама. Слободан Антонић у „Предговору“ каже да је „Кусовчев пркосни ’национализам’ покушај одбране од непрестане, злостављачке и сатанизујуће пропаганде против овог народа и културе, у којој је сасвим нормално да се сними емисија са Мирјаном Карановић која каже: ’НАТО је на крају морао да нас бомбардује да би нас зауставио’“.

НАЈБОЉИ ПОЗНАВАЛАЦ СРПСКИХ ЈАВНИХ И ПРИВАТНИХ КОЛЕКЦИЈА Оцртавајући прецизно обрисе актуелног постхуманизма у свету и на нашој сцени у студији „Сликарство у Србији после 2000. године“, аутор крајње агресивним идеолошким комесарима у лику цењених кустоса и селектора ангажоване уметности, диктатури авангарде, лажних награда, комисија и жирија, које унифицирају ликовни живот, супротставља хуманистички модернизам другачијих уметника. Захтева „и пуну трпељивост према различитостима, штавише и према супротностима, (…) чији ће се заједнички именитељ садржати у чврстом убеђењу да ништа што је људско не сме бити прогањано“. Премда националиста Кусовац није ни за какав назадни вид уметности, већ је прву појаву наших реалиста из деведесетих година прошлог века одбацио са примедбом да они не сликају ни приближно мајсторима из деветнаестог века. Зато је он постао и експерт за српски модернизам, за велике сликаре прве и друге половине XX века, пишући обимне студије посвећене том периоду, књиге које су и у два тиража разграбљене. Као коносер постао је и најбољи познавалац српских јавних и приватних колекција, од којих је са неколико других по обиму и квалитету издвојио збирку Николе Богдановића из Сремске Митровице. Колекција Богдановић броји више од 400 врхунских остварења из најбољег периода српске уметности, високог модернизма, између 1950. и 1980. године. Тако на делу Никола Кусовац вишеструко демонстрира своје погледе на уметност и културу.

„ОПРОШТАЈА НЕЋЕ БИТИ“ Зашто се Кусовац толико залаже за српски народ? Довољно је прочитати увод у његов чланак „Опроштаја неће бити. Страдање српских споменика културе на Косову и Метохији од 1999. до 2004. године“: „Лако се може доказати, чињенице то речито поткрепљују, да историја уметности Срба, сагледана у целини, значајем садржаја надраста све што твори део историје уметности других народа који су током нетом минулог другог миленијума живели, повремено и владали, на подручју Србије. Остаци материјалне културе и уметности који сачињавају баштину Угара, односно Мађара, Бугара, Турака, Немаца, Румуна, Словака, Шиптара, Хрвата и других који су краће или дуже, мање или више плодно стварали на тлу Србије, често су знатних домета и заслужују пуну пажњу, али су значајем увек на маргинама оних садржаја који представљају главне токове и језгро стваралачких вредности њихових националних историја уметности“. Тако су од Турака на зло подстицани Арнаути проглашени Илирима и неким староседеоцима Србије мада се зна да назив Илири у старијој литератури одређује Србе. Зна се и да су Илири били добри морепловци а како онда у шиптарском језику нема ниједне речи за морепловство и бродоградњу? Тако се „шиптаризује“ српска „архитектура, монументално зидно сликарство и иконопис неколико стотина сачуваних манастира, цркава и капела, затим у многим црквиштима, гробљима и другим споменицима што су расути широм Косова и Метохије“. Нигде у Европи нема такве споменичке концентрације а ако то заиста

није наше поставља се питање зашто Шиптари деценија руше и затиру оно своје најбоље? Кусовац у овом тексту из 2005. године наводи манастире из XIII века гранатиране 1999, претворене у штале за шиптарску стоку и коначно уништене у присуству Кфора, уз благослов Била Клинтона, Европе и невладиних организација. Реч је о 1.300 споменика, од којих 500 ужива (наводну) заштиту Републике Србије, док је 61 проглашен за добро од изузетног значаја. Значајни локалитети, градови, манастири и цркве, нама сада скоро ништа и не значе, Цркву Косово и не занима. Главна битка се, како пише Кусовац, води управо на подручјима културног и образовног идентитета српског народа. Разлога за то има много, али је главни садржан у чињеници да се са духовно интегрисаним, национално обезличеним народима најлакше манипулише. Генијални српски традиционалиста Милан Кашанин, анализирајући нашу средњовековну прошлост, утврђује да народ без државе, ако му се узму култура, образовање и просвета, постаје маса, а маса не прави историју, него служи онима који је праве. Непријатељ то зна али не и наш народ, који мисли да култура долази на крају, када је све већ завршено. Разни „фондови“ и наводно „отворена друштва“ продужена су рука, или извршни органи преко којих се обавља трансфер космополитских и мултинационалних садржаја, управо оних који се нуде као накнада за изгубљену самосвојност, као утеха за однарођавање, каже Кусовац. Његова књига би могла да има и наслов „Капитуланство у култури“, што је њена окосница. „На тај начин је припремљен терен за потоње прихватање свакојаког белосветског отпада чије основне производе сада препознајемо у равнодушности и, што је још горе, агресивном отпору према свему што има родољубиви и патриотски предзнак. Због тога се образовању и просвети као битним чиниоцима у формирању историјске свести, мора дати предност у свим озбиљним програмима препорода српског народа“ (Н. К.). Аутор заснива програм могуће обнове: „На исти начин требало би приступити и оболелом бићу српске културе. Пре свега, неопходно је да на чело установа културе, које су од виталног интереса и значаја за очување и неговање националне свести, буди постављени стручњаци – родољуби, свесни да у светским и европским цивилизацијским оквирима вредимо колико их обогаћујемо, а не опонашањем или следимо.“ Проблем је само што смо све даље од оваквих утопијских визија, ниједна власт после краљевине није радила на томе да се обнови српско национално биће па ни такав велики антиглобалистички борац какав је био Слободан Милошевић. Једна од његових главних грешака у културној политици је било допуштење Сорош фондацији да уђе у Србију. Кусовац, међутим, излаже сликовито своју идеју отпора: „Нажалост, поштеде бити неће, јер су апетити великих неутољиви. У ствари, само они међу малима који се склупчају попут јежа и тако постану бодљикав залогај, око којег се већи труд највећему и не исплати“ биће спасени. Сећамо се Бизмаркових речи упућених немачким војницима – Ако кренете на Балкан, тамо ћете наићи на Србију која је попут малог јежа, само што су његове бодље од бајонета.