Зечевизија – ТРИ, У СТВАРИ ЧЕТИРИ ЖЕНЕ У ПЕТ ФИЛМОВА

Биланс покретних слика у Србији 2023

Kад се боље погледа, резултат лепшег пола у нашем филмском и телевизијском опусу, бар кад је о његовом најистакнутијем делу реч, успоставља неки нови квалитет и то без икаквог уплива политичке коректности и gender егзалтација. Тако се, једноставно, догодило у једној години и то је реалност коју ваља прихватити, иако се ради о два играна филма, једном дугометражном анимираном и два телевизијска остварења сасвим различитог порекла, домета и вредности. Ово није изузетак, нити је то први пут да су жене-актери у првом плану, док је у току рад на још неколико „женских“ филмова у наредној сезони. Што се ове сезоне тиче, најбоље је да одмах скинемо с дневног реда Радоша Бајића, који суверено стоји у врху квалитета овогодишње продукције.

ОТВАРАЊЕ БОЛНИХ ПИТАЊА У свом играном филму Херojи Халијарда Бајић је изградио неспоран историјски оквир и спојио довољно веродостојних призора да бисмо његову причу о америчкој операцији спасавања савезничких пилота из окупиране Србије у лето 1944. године разумели у свој геополитичкој пуноћи. Американци имају разлога да сваки пут прогутају дебелу кнедлу кад се помене ова мисија. Али то мање занима Бајића од нечег за нас много важнијег: од судбине слободног српског сељака и у овом и у сваком другом светском полому. Традиционална српска породица и њен трагични усуд у последњој години крвавог општенародног рата против окупатора, који се изметнуо у братоубилачки и истребитељски, посрће и повија се из свог хиљадугодишњег темеља и то је основна тема овог филма; по томе ће остати и упамћен као истинито и потресно сведочанство, можда прво ове врсте у нас. Био је то и тужан опроштај од Жарка Лаушевића, који је у овом филму дао своју последњу велику улогу. О филму смо детаљно писали и овде и на другим местима трудећи се да укажемо и на бројне историјске околности, које су и данас нејасне широј публици услед дугогодишњег скривања ових чињеница под комунистичким игом. Заслуга Радоша Бајића је и у томе што је учинио први корак у скидању овог табуа из наше скривене историје, што је неминовно отворило низ нових питања о једној изгубљеној земљи, правој lost country у светском вихору прошлог рата, на која српски филм тек мора да одговара.

LOST COUNTRY INDEED Али иза играног филма Владимира Перишића под насловом Lost Country стоји у потпуности једна жена, носилац главне женске улоге, у неку руку и продуцент овог филма Марклена (Маркс-Лењин), чија сен у потпуности доминира радњом у сваком тренутку једне мучне повести о нашој недавној прошлости. Перишић на једвите јаде успева да испетља причу о односу мајке и сина на крају деведесетих, у условима санкција и НАТО затезања омче свима нама, иако није у питању ни политички филм ни психолошка драма. Да будем искрен, уопште не знам шта је у питању. Да је хтео да прави политички филм, знало би се ко кога овде јури, а не зна се, осим да на народној грбачи седи омражени Милошевић, који опет покушава да покраде изборе. (Исто као и сада испод еуропских застава, испред РИК-а; као да је тридесет и кусур година џаба отишло у ветар.) Они који Милошевића подржавају, старе комуњаре и њихови потомци у виду саме мајке Марклене, која је Слобина висока функционерка и архибот, све новокомунисти усред раскомунизване Европе и на другој страни неки недефинисани бунтовници, који, заједно са Шиптарима, братски хрле ка Борељовом еуропском рајском врту. Не зна се ко је од кога гори. Заједно тероришу једног јуношу, код кога се запажају знаци унутрашње борбе ком ће се царству, ако већ мора, приволети. Додуше, он воли своју мајку и деду из Шесте личке, али би радо с друговима отпорашима, који га неће и презиру. Све ово је могло испасти и схизоидно и едипално, али се на томе није радило као што се ни на чему није радило осим на арчењу народног новца.
У почетку Lost Country личи на први класични пропагандистички филм др Гебелса Der Hitlerjunge Quex из времена фиреровог доласка на власт (1933, режија Ханс Штајнхоф), у коме одвратни отац – комуниста и пијандура терорише свог нежног, малог сина, који на крају приступа прелепој нацистичкој омладини и даје свој живот за нову Немачку. Ова одлука пада после сцене у којој острвљени отац мрцвари сина терајући га да пева „Интернационалу“. (Химна пролетера свих земаља вуче се и кроз Перишићев наратив, са њом се, рекло би се иронично, и завршава овај филм; али шта ће уопште она овде никоме није јасно.) И наш јунак бежи са дединог рођендана где сви френетично певају „Од Вардара па до Триглава“, бежи бестрага од овог пропалог света, али не успева да се прикључи својим вршњацима и онда оде да се – убије. Дакле, нешто обрнуто од оног што се догађа код др Гебелса, замисао која је могла да придобије наше симпатије. Али ту је одмах и крај, а да нисмо нашли трага икаквој драмској мотивацији, уопште икаквој смисленој драматургији. Глуп и сувишан дијалог знатно оптерећује ове неуверљиве призоре, у којима се сударају неки случајни клинци. Филм се тешком муком пробија према крају, који уместо да стреми катарзи, издуши ни у чему и за собом остави само равнодушност. Ту је и „телефонирање радње“, које уместо радње саме несносно бомбардује гледаоца новинским исечцима, деловима ТВ дневника, лецима и паролама, дакле лавином „јавног отпада“, стварајући временом мучнину: све у нама почиње да се буни што нас редитељ држи за мороне. То утиче на одбијање јединог што овде хоће да игра неку улогу, а то је – политичка пропаганда.

Ту спада и очигледна Перишићева симпатија за албанску квазидржаву на југу Србије. После низа читких инсинуација испада да су београдски студентски протести 1996. године били подржани од стране братских шиптарских колега, који су им слали топле поздраве и позивали их да заједно устану према еуропској демократији и слободи, на шта су неке индивидуе устале и похрлиле право у ЕУ. То се, отприлике, каже у „филмском телеграму“ из Приштине, док „студенти“ устају из „исцртаних мета“ око Платоа. Колико се сећам, никада није било оваквог телеграма. Чини се да је то обичан Перишићев политички фабрикат, али ми је сад јасније откуд онолике, нарочито ЕУ, напосе француске, донације и учешћа у овој продукцији. Отуд, ваљда и навелико цитиране блогерске канске похвале попут ове: „Године 1996. у Београду, када је управо завршен геноцидни рат који су Срби водили против Босне, велики део становништва устао је против власти Слободана Милошевића“ итд. („Данас“, 24. мај 2023). Узалуд им труд. Филм су успели да ћушну у нижерангирани кански програм, „Недељу критике“, али то је углавном све, ако се, наравно, изузме „Срце Сарајева“ за главног глумца. О томе, као и о „Открићу“ из Кана боље да не говоримо: глумачки успех овог младића, као и свих других, раван је нули. Годишњу награду УФУС-а нећу ни да помињем.
Осим што су велики играчи ставили по који жетон и на црвено и на црно, па остали на истом, сви други су изгубили. Највише порески обвезници државе Србије из чијег је џепа отишло најмање тридесет и два милиона динара за овај пројекат путем бахате и јавне трговине утицајем. Госпођа Марклена одиграла је при томе много слабије него Јасна Ђуричић у покушају да опере своју политичку биографију.

САТИРА У СЛИКАМА Доајен српске филмске анимације Вера Влајић више од пола века бави се светлим тачкама историје различитих видова ликовног изражавања у Србији и региону. Њен дугометражни анимирани филм Авантуре карикатуре вредан је покушај историјске синтезе најважнијих појава у развоју изражавања друштвене, и политичке критике средствима цртежа, које су се у Срба појавиле прилично рано, кад и у Европи, крајем прве половине ХIХ века. Српску карикатуру кроз овакву призму Вера Влајић прати као стварање једног сасвим специфичног погледа на свет, ако се узме у обзир дефиниција карикатуре као вида хотимичног и уметнички мотивисаног „претеривања“. То је и „differentia specifica“ карикатуре као ликовног жанра: претеривање је стицало право грађанства, развијајући се од облика „сатире у сликама“. Популарни Пјер Крижанић био је међу оснивачима најпопуларнијег хумористичког листа у нас – Ошишаног јежа – који је 1935. покренула група новинара и цртача. Сви они, као „витезови златног пера“, наступају у шароликој и необичној поворци Влајићеве у којој се огледа смена епоха, нови хладни и „врући ратови“, социјална превирања, неправде, нови пркоси и изазови. Леп и поносан филм о нашем културном благу, које је обележило своје време.

СМЕХ САТАНЕ И СРПСКА ГЕРНИКА У жанру телевизијског документарца поново је бриљирала Слађана Зарић (РТС) са новим филмом у серијалу „Досије Косово“, сведочанством о незапамћеном арнаутском терору и Жутој кући, средином 1999. Општи утисак после овог филма је толико снажан да призори делују као нека врста продуженог шока који не дозвољава да се у први мах разабере шта је ту главна истина: историјски документ о монструозном вађењу органа Србима с КиМ у Албанији од јула до септембра 1999, одговорност за тај незапамћени злочин, дугогодишње циљано ћутање Европе или игнорисање чињеница, које је Парламентарна скупштина у Стразбуру једногласно прихватила на основу извештаја Дика Мартија. Или највише: провалу стварности саме у свет покретне слике, суочавање масовног гледалишта са призорима које је знала, слутила, али није видела до премијере овог филма, чиме је покренута лавина емоција. На крају филма Слађане Зарић видимо и Бернара Кушнера како се ђаволски церека, сада већ као шеф француске дипломатије: Сатанин грохот, слика и прилика ЕУ. Циничан и бахат, на месту злочина „за који никад није чуо“ уз кикот и подршку шиптарских „преводилаца“: „Каква жута кућа? Зашто је жута? Није било никакве жуте куће. Није било вађења органа. То причају будале и убице. Ви се лечите. Нас двоје смо лекари“, показује при томе на једну своју колегиницу (нажалост, српског имена и порекла), која све време стоји испред Дома здравља у Грачаници и усиљено се смејуљи. Каква симболичка слика! „Европа“ и ми! Какво тотално одсуство људскости и апотеоза зла. Каква драматургија пакла, која се одвија својом унутрашњом, документарном логиком, бриљантно уоченом и примењеном, у најбољој традицији жанра!

Један сличан призор из наше новије историје заледио нам је крв у жилама у документарном филму Петровачка цеста Тихане Бајић (РТС). У целини био је то не тако убедљив покушај као претходни филм Зарићеве, али језива слика масакра избегличке колоне 7. јула 1995. године плени својом апокалиптичном снагом. На лицу места задесио се ТВ сниматељ Зорић, који нам је оставио најдрагоценији снимак моћи покретне слике и то је главна тачка овог филма. Туђмански авиони, још са ознакама ЈНА, бомбардовали су тада српске жене и децу на Петровачкој цести, а четворицу хрватских ратних зликоваца-пилота гони сада наше тужилаштво. Подиже се бура емоција против овог атака на основне људске вредности, на етичку вертикалу целе цивилизације, коју је тако брутално и поново згазила Хрватска уз отворену подршку Америке. Била је то оркестарска увертира за оно што се данас догађа у Гази и што ће се, нажалост, још дешавати тамо и другде. Али они, фуртимаши, фуртум говоре о „вредностима“! Поводом јуриша нацистичких кондора на беспомоћну колону жена и деце, хрватски премијер Пленковић дрско и безочно истиче „вредности ’Олује’“! Те вредности данашња Европа прихвата без протеста, штавише гура их нама под нос и опет хорски мантра о европским принципима и кластерима. Кластер усташких ракета разорио је свако поверење у њих. Сада остаје отворени и доследни судски процес и још једна кап српске Гернике која је канула из овог филма.