ЗАШТО СЕ АМЕРИЧКИ ПОЛИТИЧАРИ ПЛАШЕ КИНЕСКИХ БАЛОНА, ФРИЖИДЕРА, СТУДЕНАТА, ХУАВЕЈА И – БЕЛОГ ЛУКА?

Страх је оруђе Америке за централизацију моћи, зато се њиме радо и у свакој прилици служи вашингтонска политичка елита

Сенатор с Флориде Рик Скот недавно је исмејан на друштвеним мрежама јер је рекао да увоз кинеског белог лука у Америку представља „претњу по националну безбедност“. Изгледа комично, али није неуобичајено да амерички политичари износе такве и сличне сумануте тврдње о било чему (или чак свему) што долази из Кине. Било је сијасет сличних примера када су различити производи или компаније из Кине проглашени „опасним“ по Америку, укључујући метеоролошки балон, фрижидере, апарате за кафу, дизалице, електричне аутомобиле, вагоне метроа, студенте, Конфучијеве институте, Хуавеј, ТикТок…

ЗАПЛАШИ ПА ВЛАДАЈ Списак није коначан. Овакви бизарни трикови су незаобилазна полуга политичке борбе бројних америчких сенатора, као што показује и пример Рика Скота. На овај или онај начин, све што потиче из Кине повезују с бауком комунизма уз бројне теорије завере на рачун кинеске комунистичке партије. Да бисмо разумели корене таквог политичког прегнућа, морамо да схватимо да америчка политика у основи функционише на „медију страха“, упозорава руски аналитичар Тимур Фоменко. Америка је огромна федералистичка демократија са преко 300 милиона људи који живе у веома различитим регионима, поларизованих погледа на свет. Такву структуру учвршћује и устав.
Некада су америчке савезне државе имале више моћи и уживале више аутономије него што је то данас случај. Грађански рат и његове последице произвеле су политичку путању која се нагињала ка централизацији извршне власти. Тај тренд је захваљујући Првом и Другом светском рату, као и Великој депресији, настављен и у 20. веку. Када се извршна власт суочава са таквим изазовима, пресудно питање постаје – како одржати земљу на окупу? Испрва је легална централизација продубљена проширењем федералних овлашћења уз Рузвелтов Њу дил, а када ни то није било довољно, америчка политичка номенклатура досетила се да би нацију лакше контролисала ако у Американцима изазове, подстакне и потом надзире – страх. Тако је, почевши од Другог светског рата и експанзије радио и телевизијске технологије, Америка интензивирала свој пропагандни апарат како би учврстила подршку унутрашњој, а пре свега спољној политици Беле куће.
Од Хладног рата наовамо, страх је постао главно америчко оруђе за легитимизацију спољнополитичких циљева Вашингтона и јачање јединства чак и упркос жестоким дебатама код куће. Први запаженији израз те појаве била је ера макартизма и плашење народа да „стижу црвени“. Амерички званичници су преувеличавали и користили ирационални страх да би наметнули лојалност држави, а успут су креирали дивље теорије завере о инфилтрацији и субверзији. Исто „средство“ су користили и када су желели да угуше политичку дебату о неком питању или у корену сасеку неслагање. Потпирујући параноју, спречавали су критику, а критичаре компромитовали да су се „спетљали“ с непријатељима Америке. Недавно смо то могли да видимо и поводом третмана кинеске компаније Хуавеј када је на Западу кренула јагма за 5Г мрежом. Америка је успела да истисне Хуавеј чак и из држава Европске уније захваљујући оптужбама (без икаквих доказа!) да та компанија представља безбедносни ризик јер шпијунира за рачун Пекинга.

МЕДИЈСКО ПАПАГАЈИСАЊЕ Вашингтон тако шири свој утицај, а идентичне оптужбе понавља и када су у питању други политички или технолошки ривали; тај „прљави посао“ на крају докрајче мејнстрим медији који некритички и папагајски шире америчке тврдње, лансирајући их као „непристрасну забринутост“, без удубљивања у праве мотиве Великог брата преко Океана. У случају Хуавеја, у земљама ЕУ доказе заправо нико није ни тражио. На крају је са европског тржишта избачена конкуренција из Кине иако се радило о технолошки продорнијем предузећу у поређењу са америчким компанијама, које су захваљујући државној интервенцији задржале монополни положај на Западу. Зато данас не само амерички него и европски произвођачи баратају све лошијом опремом и плаћају све више трошкове…
У међувремену је Кина израсла у потпуно другачију земљу од слике коју пропагирају западни медији. У Кини капиталисти, произвођачи оружја и магнати нису јачи од државе, па не могу, као што је пракса у Америци, да „купе“ сенаторе и конгресмене како би уз нове ратове и санкције широм света освајали нова тржишта и ковали профите. Кини се стално пребацује да крши људска права, пре свега Ујгура, муслиманског народа који живи у аутономној покрајини Шинџианг-Ујгур на крајњем северозападу државе. Међутим, само 22 државе на свету, углавном из Европе уз Сједињене Државе и америчке сателите, оптужује Пекинг за гажење права Ујгура, док 54 земаља, од којих је добар део муслиманских – Кину брани од тих оптужби.
Слично је и с „масакром на Тјенанмену“; у време тих догађаја је у западним медијима преовладавала слика да су кинеска војска и полиција у нередима убиле 100 људи. То је важило све док Викиликс није обелоданио тајну депешу америчког амбасадора да током растеривања демонстраната са трга Тјенанмен није било мртвих, ни тешко повређених. Како год, Кина тада није кренула путем обојене револуције подржаване из западних центара моћи.
Не само у главама политичара на Западу и медија у којима ведре и облаче него и у свакодневни наратив усидрило се много негативних стереотипа о Кини, слично као што о Немачкој хара обиље позитивних. Али није више Немачка она у којој, на пример, возови стижу „у минут“ док у Кини касне већ је обрнуто. У Кини стижу на време, а у Немачкој све више касне, што није ни чудно ако знамо да је кинеска железница за свега око 15 година премрежена пругама за брзе возове који су у Европи и даље реткост, да не говоримо о Америци, где кубуре с приватизованим пругама које пропадају… Западни медији нас кљукају и извештајима о бруталном искоришћавању радника у Кини док Међународна организација рада кинеско радно законодавство хвали као „једно од најпрогресивнијих на свету“. Коме веровати?
„Кинески Закон о раду успоставио је радну и судску праксу у којима се закон и стварност систематски не разилазе, као што је то случај у развијеним капиталистичким земљама. За разлику од запослених у Немачкој који тек након бескрајно дугих и скупих парница после неколико мучних година обично успеју да се изборе за неко поравнање са послодавцем у облику надокнаде за незаконит отказ, кинески радници и запослени директно од суда траже одбрану својих (индивидуалних) радничких права“, упозорава немачки економиста Волфганг Елзнер у књизи „Кинески век“. Укратко, у Кини се спроводи „флексибилна сигурност“ радничких права односно „флексигурност“, слична оној у скандинавским земљама.
Помињање Кине код многих призива из сећања и слике загађеног ваздуха и прљаве индустрије, али се у нашем делу света недовољно зна то да је за само пет година, од 2014. до 2019, успела значајно да побољша квалитет ваздуха у Пекингу и другим градовима. Само у 2017. је затворено хиљаду рудника угља, а 2016. је обустављен рад железара које су производиле 65 милиона тона гвожђа и челика. Ни то није све – већ 2019. у Кини је било 400.000 електричних аутобуса, тачније 90 одсто свих таквих на свету. У великим кинеским градовима махом можете видети „зелене“ таблице које означавају електричне аутомобиле, док су електрични скутери готово истиснули бензинске. Половина свих електричних аутомобила пре више од пола деценије, 2017. године, није возила путевима Америке или Европе већ кинеским. Док Европска унија само разглаба о „зеленој транзицији“, Кина је прешла с речи на дела. Уосталом, међу првима је схватила еколошку катастрофу коју изазива на хиљаде шлепера који возе локалним саобраћајницама или стоје у зауставним тракама, браник до браника.

КАКО СУ НЕСТАЛИ ЏЕПАРОШИ „Кинеско Министарство за екологију није оклевало да избаци већину тих камиона из саобраћаја и на шине преусмери превоз робе. За свега две године избачено је из употребе више од два милиона дизел-камиона“, набраја немачки економиста Волфганг Елзнер. Исти проблем Европа већ деценијама не успева да реши, јер слично решење минирају интереси великих аутомобилских компанија и нафтних гиганата. У Кини слични монополи или олигополи тешко могу да се запате јер су државна предузећа у конкуренцији с приватним.
Занимљив је и податак да се Кина готово у потпуности решила џепароша, али не на неки од репресивних начина који су вам прво пали на ум. Ствар је у томе да је још 2017. године 92 одсто куповине обављано – мобилним телефонима. До данас се то толико уврежио да безмало сви плаћају мобилним телефонима. Ишчезавање готовине у платном промету довело је до неочекиване појаве – професија „џепарош“ је више-мање изумрла јер се новац с криптованих телефона не може украсти, па је ризик приликом такве крађе велики, а добит скоро па никаква. То су само неки појавни облици симбиозе капитализма и Комунистичке партије која, како би избегла незадовољство и немире попут оних на Тјенанмену, пази да је јавни интерес и напредак друштва у целини – веома високо, на првом месту.
Зато се за Кину не може рећи да негује комунизам стаљиновог типа. „Као што је познато, и Џек Ма (оснивач Алибабе, понуђача робе путем интернета) члан је Комунистичке партије Кине; он је забавио земљаке изјавом коју сваки странац пре или касније чује од кинеских колега: ‚Волим Партију као мајку, али не идем са мајком у кревет.‘ Та реченица потврђује да чак и највећи и најбогатији капиталисти у Кини (морају да) поштују примат политике, али и развијају корпоративне стратегије у полемичкој сарадњи са државом и КПК, уместо да се политички ангажују у некој странци капиталиста“, објашњава Елзнер.
У Америци је слика и на том плану другачија – тамошње компаније путем великодушних, масних уплата за предизборне кампање било демократа или републиканаца, а што је дозволио и Врховни суд САД, легално „купују“ или народски речено подмићују политичаре који се пењу на каријерној лествици од локалних управа до Капитола, неки и до Овалне канцеларије (подсећања ради – у Америци се избори, на разним нивоима, одржавају практично сваке друге године); а затим разни лобији, од оних који заступају произвођаче оружја, преко дуванских и технолошких до фармацеутских и иних уз помоћ политичара које „имају у џепу“ изазивају ратове по свету, диктирају здравствену и монетарну политику, пљачкају сиромашне…
Иако је западни капитализам против комунизма совјетског типа до 1980-их година јахао на крилатици о слободном протоку људи и капитала, данас се све више окреће протекционизму како би америчке компаније на заштићеном тржишту и даље могле да продају свој скупоцени шкарт. Зато је чак и кинески бели лук „опасан по националну безбедност“ Америке, док се Кинези на свом тржишту не плаше ни Еплових телефона ни Тесле Илона Маска. Напротив, захваљујући оштрој конкуренцији западних фирми, Кина је развила најбоље ИТ и аутомобилске компаније које данас упола цене израђују и шаљу у свет оно што Запад не успе да произведе ни за дупле паре. Ко не верује, нека погледа цене електричних аутомобила. У Кини су, изузев кинеских брендова, чак и Фолксвагенови е-аутомобили два пута јефтинији него код куће, у Немачкој.