ТИХА ВОДА БРЕГ РОНИ

ЗЛАТАН ВАУДА – 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

Музичка редакција Културног центра Београдa – Љубица Солунац и Дамјана Његић – годинама смишља и реализује успешне програме ван стандардног, устаљеног репертоара Београда. Великим неуморним радом и залагањем постигле су да њихови програми буду увек веома посећени и лепо примљени. Пошто је Свечана сала Скупштине града забрањена за класичну музику, што је велика штета, концерти се догађају у Галерији Артгет и другим дозвољеним просторима. У оквиру циклуса Јубилеји композитора у овом простору jе организован осмишљен и уметнички промишљен концерт, посвећен стогодишњици рођења Златана Вауде, композитора, диригента и педагога, који је оставио трајни траг у музици Београда. Јер, како пише у програму, „Вауда је својим радом и бригом о младима значајно утицао на културни живот Београда и некадашње Југославије. Брига о деци је остала фокус његовог ангажовања целог живота, пошто је препознао да енергија уложена у подршку младима како би им се пружила подршка, вођство, па и инспирација, може дати најбоље резултате у развоју и напретку целог друштва. Данас, можда и јасније него икад, видимо колико је Вауда био у праву“. Препознавши Ваудину непролазну вредност, 2014. је установљена повеља Златан Вауда, која се додељује приликом манифестације Дечје музичке свечаности у Дечјем културном центру Београд, за најбољег соло певача без обзира на старосну категорију.
Тихо и скромно, с бескрајном енергијом перфекционисте, Вауда је 40 година радио као диригент, уметнички руководилац и продуцент дечјег хора РТВ Београд, са којим је постигао изванредне резултате, освојио многе награде код нас и у иностранству, одгајио многе будуће музичаре. Овај период дечјег хора се сматра златним добом ансамбла. За њих је доста компоновао. Тако је према најпатриотскијој поеми Бранка Ћопића Јежева кућица написао 1957. прву дечју оперу у бившој Југославији. Као врсни студент Марка Тајчевића, бавио се и другим жанровима. Његов опус броји близу 300 дела, међу којима су најбројнија хорска. Написао је око 70 композиција за дечје хорове, готово исто толико разноврсних аранжмана народних песама, као и велики број композиција за мешовите хорове. Компоновао је гудачке квартете, клавирска трија (Сеансе), дела за кларинет (Афоризми и Соната бревис), флауту, дувачке квинтете (Пастели), као и бројне соло песме и циклусе за глас и клавир. Оригинална и цењена у време настанка, али и данас, са изузетном топлином музичког израза и честом филозофском трагиком, његова дела се ретко налазе на концертном репертоару. Нема ко да их погура.
После уводног излагања Теодоре Трајковић о животу Златана Вауде, Словенца пореклом, Југословена опредељењем, Београђанина својим радом, изведен је концерт изабраних камерних дела, да се не забораве, а можда и да инспиришу организаторе за извођење већих и сложенијих композиција у будућности. Два става из Мале свите и Енколпије за клавир извела је пијанисткиња Ана Симонути, коју, нажалост, ретко имамо прилику да чујемо на нашим концертним подијумима, али је зато ову композицију она често изводила у иностранству. Сложену фактуру и честе промене расположења Ана Симонути је донела смирено, са лепим тоном и пажљиво смишљеном агогиком. Сонату бревис за кларинет и клавир, Ваудино најизвођеније дело написано за кларинетисту Ернеста Ачкуна, словеначког компатриоту, извели су Михаило Саморан и пијанисткиња Јасмина Раковић. Духовито, скерцозно, полетно и разиграно зазвучала је ова соната, свежа као да је јуче написана. Изванредна сарадња оба инструмента. Два комада за флауту и клавир (Тужна песма – народна из Помурја, и Игра) извеле су млада флаутисткиња Резеда Грунчевски и њена корепетиторка са ФМУ Мери Бојић Радојчић, коректно. У фрагментарно-неповезаним и за солисте незахвалним Дијалозима за обоу и виолончело чули смо Невену Мајдевац (обоа) и Ђорђа Милошевића (виолончело), који су се маестрално изборили са свим тешкоћама оваквог отвореног и слободно конципираног предлошка. Поетичан звук обое допуњавао је племенит и соноран звук виолончела, у дијалозима без темпа. Све је било флуидно и поетично. За крај, Сеансе III, за мецосопран и клавирски трио, на текст Старинског сонета Густава Крклеца. Пијанисткињи Јасмини Раковић и виолончелисти Милошевићу придружиле су се виолинисткиња Мила Смиљковић и мецосопран Наташа Рашић. Депресивни стихови … и све је ништа… добили су трагичну ауру, кроз надахнуто и експресивно извођење свих, посебно вокала на коме је лежала сва тежина текста. Ипак, на крају тунела види се светлост … а ипак нешто јесте… а ту сигурно припада и музика.
У Галерији Артгет присуствовали смо достојанственом и уметнички врхунском уметничком чину, подсећању да све има свој крај, само музика не.