ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: СРБИЈА НЕ СМЕ ДА (НЕ)СТАНЕ

Иако се српски политички врх (и позиција и опозиција) држи самоубилачког „европског пута“ као пијан плота, контролори из Вашингтона и Брисела немају пуну концентрацију над процесом. Срби су незгодан народ, као риба у рукама зачас исклизну у брзак. У том смислу је незгодна појава групе „Ми – глас из народа“

Како нико није пророк у свом селу, могао се уверити и Александар Вучић кад је 17. децембра успео да убеди већину грађана Србије да им је најбоље да се подају његовој власти, али је на свом бирачком месту бр. 140 добио подршку мање од петине комшија (21,9%). А његови љути противници СПН више од половине (55,38%)!?

ТРИЈУМФ АМЕРИЧКЕ „МЕКЕ МОЋИ“ Диригент хора српских политичких партија Кристофер Хил може бити задовољан. Као што нема разлога за незадовољство – како је и Стејт департмент одмах огласио – ни резултатима за целу Србију који су потпуно обрнути: Александар Вучић је добио 47 одсто према 23 за СПН.
Тако је „мека моћ“ Америке која свуда у свету губи значај и утицај у Србији остварила – апсолутни успех. Готово апсолутни! Показује да је изнад свих на политичкој сцени Србије.
Народ јесте против Америке, и то 9 од 10 Срба, али је амерички социјално-политички инжењеринг створио политичка вођства које уопште немају дилему: Америка изнад свега.
Да се разумемо, СНС је ништа. Јер ваљда нико ни међу њима не сумња да су ови гласови претежном већином дати на име Александар Вучић. Ако погледате онај декор јединки „врха СНС“ у изборној ноћи који падају у транс после победе – видећете да тамо нема ниједан политички делатник који би, кад би се ставио на чело неке групе, могао да пребаци цензус.
Дакле, А. Вучић је на „европском путу“, а они за њим.
„Европски пут“ је – ако гледате свет отворених очију – лудачка кошуља. Некад сте могли да верујете да они имају неке критеријуме. Сумњиве, али могли сте се за њих качити. После давања наврат-нанос приступних преговора Украјини не може да се сумња да је „европски пут“ америчка шаргарепа која је већ трула. Мало ко у савременом свету верује да ће Унија преживети велика преметања у свету.

КОСОВО НЕМА КО ДА БРАНИ А „европски пут“ нас је довео до Бриселског споразума (2013) који јесте потписао Ивица Дачић, за кога је знано да би с Луцифером потписао споразум о Седам смртних грехова – али свако разуме да је то споразум А. Вучића.
Резултат је знан: „Ако су попуштањем у Бриселу Албанцима српске власти предале судство, електро-систем. Пристали да укину већину српских институција. Пристали на царину на прелазима, па цариници са нама поступају као да улазимо у другу државу. Дали катастарске књиге и сада Албанци фалсификују папире и отимају српску земљу. Признали личне карте такозване Републике Косово, пристали да се укину српске регистарске ознаке свих градова јужно од Ибра и боље да не набрајам више…“ Опис је узет од једне разумне новинарске главе с Косова.
Пријатељи А. Вучића усред изборних заврзлама су јављали (Лајчак, Ескобар и др.) да очекују да ће он после свих отписивања сад и – потписати немачко-француски предлог и прихватање агенде спровођења истог из Охрида. Кристофер Хил диригује као да му ни на крај памети није да ће први глас хора српских политичких дечака отпевати неочекивану арију. Иако он понекад уз вино и за уши својих омађијаних следбеника запева другачије. Хил то разуме као „утеху за губитнике“ и не реагује. А зашто би, јер ништа супротно његовим наредбама и жељама се не дешава.
Уосталом ни у извикану „велику љубав“ званичног Београда за Републику Српску – не спада оспоравање Кристијана Шмита падобранца на месту високог представника УН. А на овим изборима, због живе жеље да се победи по сваку цену, убачен је елемент РС као дестабилизујући за Србију. Намерно или ненамерно гласачи из РС, који су ту углавном гласали по правима из позитивних закона, појавили су се као гориво за спаљивање блиских веза Срба с обе стране Дрине.

БРИГА ЧЕШКОГ ПРЕДЕСЕДНИКА Ту долазимо до Хилових и декларативно неупитних специјалних јединица.
Председник Чешке Петр Павел је после масовног убиства на Карловом универзитету 21. децембра „изразио велику тугу, немоћ и бес због непотребног губитка толиког броја младих живота и искрено саучешће породицама“ а онда позвао – „политичаре, медије и грађане да то не користе у политичке сврхе, за нападе на полицију или за ширење дезинформација“. И додао да је „Чешкој сада углавном потребна уздржаност, која ће омогућити да се све истражи до детаља“.
Као да је овај човек у том тешком тренутку имао на уму како је у Србији пола године раније на истоветном догађају (два као координисана масовна убиства у два дана 3. и 4. маја у Београду и Младеновцу, 19 мртвих) подигнута вишемесечна политичка олуја која се после свега оваплотила у политичкој коалиционо-партијској структури СПН (Србија против насиља).
Власт у Србији, очигледно неспособна да државнички делује у екстремним ситуацијама, отворила је врата политичким амбицијама умртвљене опозиције. И кад су се указали избори као шанса „сад или никад“, а пошто је привлачна моћ тзв. проевропске опозиције са Ђиласом и Мариником Тепић била врло лимитирана – по типично америчком начину „ширења демократије“, на сцену је изведен „ПроГлас“.
Иницијатива, грађанска, дефинисали су то брифовани аналитичари. И познате јавне личности су ускочиле у седло и јездиле Србијом. Не зна се шта је разорније по друштвену оријентисаност – њихова знања или њихова незнања.
„Бјелогрлић, Цеца Бојковић и Којо против Лазе Ристовског, Булета Гонцића и Микија Манојловића. Сукоб у мултиверзуму бесмисла и мрешкања на ткању прецењене индустрије масовне забаве. Пајацлук и вербална акробатика за публику с јефтинијим картама. Хибрид фарсе и сотије. Вредно аплауза једном руком…“, писао је бивши министар културе Владан Вукосављевић.

(НЕ)БРИГА О НАСИЉУ Мој пријатељ, док разговарамо уз чашу црног вина, на то гледа као на баш вешту манипулацију. „Смишљена је генијална парола – Србија против насиља. Значи, све и ништа. Све, јер је све у овој и оваквој држави насиље, а ништа јер се треба вртети око апстрактног насиља власти, а да би – сјашио Курта а да узјаши Мурта. Суштинска питања – привреда и социјална ситуација, стандард, здравство, школство, оно што чини једно друштво нормалним – а посебно предају Косова! – треба затамнити. А кад се освестимо, гледамо јасно синхронизовану операцију власти, америчке амбасаде, тзв. опозиције и иних.“ Мучно.
Пројектоване последице су се појавиле 17. децембра у гласачким кутијама. Тај досад невиђени хибрид у Србији освојио је 23 одсто гласова, а у Београду је од 21,7 у 2022. узлетео на – 34,2 одсто! Овде није проблем што је неспособна и неодговорна власт ударена по лабрњи већ што се избор свео између зла и горег.
А пошто им је „обећано“ (сумњам да не знате где) да ће они добити Београд (најављено у тајном фоно-снимку који се појавио на дан гласања, а онда и у првом СПН оглашавању у изборној вечери), кренули су – на улицу.
Према фоно-снимку председник им је посредно „обећао“ да ће имати Београд ако добију довољно гласова – али резултат је 39 : 34 и није лако то премрежити. Остали добитници мандата „можда“ неће с Вучићем, али „сугирно“ неће с СПН. То мало компликује посао прокуратору Хилу, али за инсценирање Мајдана, изгледа, није тренутак. Ни Викторија Нуланд није у форми.

ОТКУД ГЛАС ИЗ НАРОДА Иако се српски политички врх (и позиција и опозиција) држи самоубилачког „европског пута“ као пијан плота, контролори из Вашингтона и Брисела немају пуну концентрацију над процесом. Срби су незгодан народ, као риба у рукама зачас исклизну у брзак.
У том смислу је незгодна појава групе „Ми – глас из народа“.
Без партијске инфраструктуре, без пара за изборну кампању, уз хронично избивање из главних медијских токова и вучићевских и прозападних медија, ево их с резултатом као СПС. С тим што је СПС успавана баба, без идеје и без иницијатива, а они с порукама које дају перспективу и нуде да сазнамо заједно, ујединимо се и – не дамо Косово, не понижавамо се пред пониженом ЕУ, слободно гледамо према Истоку где се диже нови свет, да не привређујемо у корист сопствене штете, да поставимо општи друштвени интерес изнад интереса личне добити, и профита браће и кумова.
Шта је „опасност“ за хор српских политичких партија, а која вреба из овакве полуорганизоване организације?
Не прате Хила!
Напротив, они су клица онога што се у пробуђеном делу Европе зове антиестаблишмент. А значи да не вреди поправљати систем који очигледно друштво води у хаос и пропадање – него ваља чинити све да се овај систем, произашао из Вашингтонског консензуса (1989), уклони.
Мало подсећање: консензус је оглашен у десет неолибералних предлога или смерница које су, пре свега, спроводиле САД. То је значило „радикално оспоравање регулације унутар држава“! Процеса глобализације је полетео у небо „истовремено захтевајући дерегулацију комерцијалне размене“, а што је водило ка стању „да су државне границе препрека циркулације добара, услуга и капитала“.
Из овога је јасно да државама по Вашингтонском консензусу треба да владају они који прате интерес корпоративног капитала и транснационалних моћника – а не интереса сопственог народа. Кад се човек суочи са овом чињеницом, ваљда без проблема може да уђе у логику „наше власти“.
Важније је слушати Вашингтон него глас Срба. Не мучите се да пишете законе, послаћемо вам готове. Не напрежите мозак за економски план, ММФ је ту. Тако добијете државу у којој владар кога „изаберете“ мора да прихвати Шолц–Макронов план а вас сме да теши узвицима као на стадиону: Живела Србија!

РАТ ЗА НАШУ ДЕЦУ, АЛИ ЗАИСТА Уосталом, то се њима и исплати. И кад су викали „за нашу децу“, нису лагали. Само је то прост народ погрешно разумео.
Најисплативији послови у таквим државама су – дочепати се власти и онда учинити да држава подржава пројекте вашег брата, жене, сина, кума и другова који знају да то цене. Ако радите оно што неолиберали од вас траже, они вам неће замерити да пљачкате сопствени народ.
„Ми – глас из народа“ носи поруку да у таквом „демократском друштву“ девет десетина народа чека тотално понижење, брутално манипулисање и – сиромаштво. Сиромаштво које се шири као агресивни канцер. Ако хоћете за своје дете да купите домаће јаје – 30 динара! Скоро три евра за десет комада. У којој плати то није много?
Указује нам се будућност као у приповестима Чарлса Дикенса. Старији читаоци ће се сетити романа „Оливер Твист“ о дечаку који је рођен у дому за малолетнике, продат као шегрт неком предузетнику, бежи у Лондон где упознаје Џека Докинса, члана банде малолетних џепароша које предводи старији криминалац Фејгин…
Шта од овакве биографије дели дете које чека онлајн-школа, уз сиромашне и разведене родитеље, поред корумпиране полиције, стерилних програма социјалних служби… Два века касније (роман је објављен 1838) улазимо у друштвене околности у којима то у Србији нису поучне приче из лектире. Оливери се већ множе око нас, само смо загледани у „мале екране“ на којима је све светло и трик, па не можемо да одвојимо поглед на њих…
Срби, пробудите се! У полумртвој Европи већ трећина оних који иду на гласање, и надају се како је могуће систем променити без револуционарног или ратног насиља, бира – антиестаблишмент покрете. АфД (Алтернатива за Немачку), толико проказану Марин ле Пен, Виктора Орбана, Роберта Фица… Има још. „Ми – глас из народа“ носи такву поруку. Важно би било да је изнесу. Ако не они, мораће неко други. То је нада која је исцурела испод зида, после ових избора децембра 2017.