ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: ДЕМОКРАТИЈА НА СМЕТЛИШТУ ИСТОРИЈЕ

Шта се променило? Приватни капитал је беспризорно напредовао у распродаји материјалног богатство света, а данашњи „капитал у облаку распродаје делове нашег мозга“. Некад су вам се обраћали као разумном лицу које је задобијало статус грађанина. Никад није до краја разјашњено шта је грађанин, али био је нешто чему су се морали обраћати са страхом да он, ипак, о нечему одлучује. Данас више нема тог страха. Сваки пробисвет који се попне на какав политички положај зна да моћ којом је он вакцинисан да би могао да ради долази однекуд одозго, из неког сазвежђа у којем нема ни Малог медведа ни Великих кола него само море банкарских, корпоративних и екранских агенди по којима пливаш док не убаце неког другог

Заглушујућа хука предизборне кампање удара по нама. Као екранска кошава. Орвел се концентрисао на велике екране, али данас носимо у џеповима приручне екранске терористе који су разорнији по свест од хипербукача. Они нас, екраноиде, успављују и буде, прате по аутобусима и ходницима, одвајају од деце и пријатеља, и као ексере нам у мозак укуцавају лаж до лажи.

УЗМИ ШТА ТИ ДАЈУ Демократија је почела као бирање озбиљних речи, а окончава у септичкој јами екранских слика. Говорило се гледајући у очи. Најважније је да вам окупљени на тргу верују. Данас се избор добацује као сузавац. Они који говоре не морају да мисле да их то на било шта обавезује. А они који слушају знају да ће им бити глупо да их некад неко подсети шта су говорили: боље је да узму 20, 10 па и пет хиљада, да им се асфалтира 50 метара сокака, може и кило шећера и сто грама кафе, упаљач, па и оловка иако ништа не записују…
Све што ће за вас учинити они за које дајете своје „за“, а којима предајете своју државу у руке, јесте оно што до вас дође пре него што убаците листић у кутију. После они наплаћују то што су се мучили удварајући вам се.
Као што сваки читалац зна, Винстон Черчил (1874–1965) је говорио ,,демократија је најлошија форма државе ако изузмемо све остале“. Мислио је на либералну демократију која подиже државу на капиталистичком начину производње. Век касније западна демократија је стигла до тачке када се њена лошост и не мора упоређивати с другима.

НЕМЦИ СУМЊАЈУ Један путник је у Берлину ових дана уочио да „песимизам доминира“ Немцима и то „не само због ратова у Украјини и Израелу/Палестини већ и због извесних паралела између брига које окупирају данашње Немце и збивања у Немачкој од пре 100 година“.

Ево узрока песимизма: инфлација и високе цене енергије, економска стагнација (раст близу нуле), успон екстремне деснице, политичка парализа, пад извоза у Кину, заостајање немачке аутомобилске индустрије, висока имовинска неједнакост, несавршена асимилација становништва рођеног ван Немачке, неефикасност немачке железнице, мрачне улице Берлина (због штедње), потпуна политичка зависност од Америке… Листа би могла бити знатно дужа.
Сад погледајмо Немца после „година владавине социјалдемократа и развијених институција социјалне државе“: неједнакост у Немачкој је веома висока; 39 процената Немаца поседује нето богатство равно или приближно нули, а готово 90 процената располаже занемарљиво малим финансијским богатством (месечни приходи од имовине мањи од 100 евра по особи). То значи да је имовинска неједнакост у Немачкој (зависно од изабраних параметара) једнака или већа од оне у Америци. Ако се тома дода да се богатији могу сналазити у просторима ЕУ или по пореским уточиштама на далеким острвима, то „појачава утисак да терет кризе није правично распоређен“. (Бранко Милановић је био у Берлину да промовише књигу Визије неједнакости.)

АМЕРИКАНЦИ СЕ ГУБЕ Окупирана „демократска“ Немачка тако, а „демократски“ окупатор САД овако: „Данас је сваки други Американац или сиромашан или га само једна лична криза дели од економске пропасти. Док се млађе генерације суочавају с будућношћу која често изгледа као ћорсокак, они с којима разговарам (као и старије особе) све снажније осећају да их је држава напустила. У тренутку кад републиканци (и неки демократи) тврде да не можемо приуштити опште здравство или пристојне наднице, војни буџет за 2023. износи 858 милијарди долара; поред тога, Пентагон и даље одржава 750 војних база широм света. Министарка финансија Џенет Јелен, која је прошле године рекла да би олакшавање студентског дуга уздрмало економију, прошле недеље је, без имало ироније, инсистирала на томе да Сједињене Државе ‚извесно могу да поднесу два рата‘“ (Лиз Теохарис, угледни теолог из Презбитеријанске цркве САД).
„У првој половини 2023. велика тројка америчке ауто-индустрије остварила је профит од 21 милијарде долара, 80 одсто више него претходне године. Другим речима, посао им иде прилично добро. У последњих десет година велика тројка је пријавила профит од 250 милијарди долара само у Северној Америци. Те исте компаније су прошле године потрошиле 9 милијарди долара – не за побољшање услова живота и рада запослених већ за исплату дивиденди и куповину сопствених деоница да би се увећало богатство већ богатих деоничара.
„Нећемо се помирити с падом просечне наднице америчког радника у ауто-индустрији од чак 30 одсто у последњих 20 година“ (из говора Бернија Сандерса, америчког сенатора који је 2016. био противкандидат Хилари Клинтон у трци за председника САД).

ЖИВОТ У ОБЛАЦИМАПозиција либералног појединца је данас практично неодржива, јавља Јанис Варуфакис у својој књизи Техно-феудализам: ко је убио капитализам. „Људи су уплетени у мреже дигиталног капитала који нас обучава како да га обучимо да нас контролише. Социјалдемократија је незамислива у свету који пролетере у свету капитала у облаку своди на аутомате, док готово све остале приморава да раде као његови кметови, чак и не схватајући да тако увећавају капитал у сада доминантном облику.“

Шта се променило? Приватни капитал је беспризорно напредовао у распродаји материјалног богатство света, а данашњи „капитал у облаку распродаје делове нашег мозга“.
Некад су вам се обраћали као разумном лицу које је задобијало статус грађанина. Никад није до краја разјашњено шта је грађанин, али био је нешто чему су се морали обраћати са страхом да он, ипак, о нечему одлучује. Данас више нема тог страха. Сваки пробисвет који се попне на какав политички положај зна да моћ којом је он вакцинисан да би могао да ради долази однекуд одозго, из неког сазвежђа у којем нема ни Малог медведа ни Великих кола него само море банкарских, корпоративних и екранских агенди по којима пливаш док не убаце неког другог.
На крају, шта је чудно и да рачунају на – AI, вештачку интелигенцију. Они који владају нису још директно, по трансхуманистичком идеалу, прикључени на неки давосовски компјутер, али већ раде као да јесу. Обављају оно за шта су инсталирани, а у паузама – узму од обезумљене масе нешто за себе, брата, жену (боље партнера), дечицу и за друштво с лажним докторатима које сервисира читаву операцију.
Може ли се ту шта променити? Људи смо, још увек.
Варуфакис који је припуштен да то гледа изблиза јавља: „Да би свако од нас повратио индивидуално власништво над сопственим умом, морамо колективно преузети власништво над капиталом у облаку, а не препуштати га неколицини феудалних господара. То неће бити једноставно. Али то је једини начин да артефакти похрањени у облаку, сада искоришћени за модификовање нашег понашања, постану средство еманципације.“ Можда не разумете шта хоће да каже, али разумећете да механизам који се зове Четврта индустријска револуција (што исто не знате шта је) није сигуран да ће моћи да све догура до – краја историје.

НАДЗОР ЈЕ СТВАРНОСТ Али стигло се до доба надзорног капитализма.
„Надзорни капитализам једнострано полаже право на људско искуство као на бесплатну сировину која се преводи у податке о понашању“, објашњење је Шошане
Зубоф, у чијој књизи ћете наћи и употребљиве примере као ово од консултаната Барака Обаме 2008: „Знали смо за кога ће… људи гласати пре него што су се и сами одлучили.“
Ех, шта ти је иронија историје! Један од озбиљних „криваца“ за овај потоп људскости је и широм света знани Србин. Оснивача Гугла, што је темељ општег надзора, „Пејџа је прогањао пример генијалног, али сиромашног научника Николе Тесле, који је умро не извукавши никакву финансијску корист од својих изума“.
Лоренс Лари Пејџ није озбиљно конкурисао Теслиној генијалности, али јесте поништио основу Теслине генијалности – да велики проналасци имају смисла ако доносе добро целом човечанству.
Тако је пред дилемом „шта је Гугл“ Пејџ суоснивачима Гугла 2001. објаснио: „Кад бисмо се бавили неком одређеном облашћу, то би били лични подаци… Места која сте видели. Комуникације… Сензори су баш јефтини… Складиштење је јефтино. Камере су јефтине. Људи ће генерисати огромне количине података… Све што сте икад чули, видели или доживели моћи ће да се претражи. Читав ваш живот ће моћи да се претражује.“ Али не да бисте могли да се поштено исповедите пред Светим Петром у судњем часу него да би вас такви какви сте неко употребио „без грешке“: предизборни тимови, корпоративни планери, креатори шпијунских радова, творци идеја о будућем античовечанском свету, ликвидатори слободе и правде…
Ево последице, научно објашњене: „Данас аутоматизовани машински процеси не само да упознају него и масовно обликују наше понашање“, констатује Шошана Зубоф (Доба надзорног капитализма, 2020, издавач Clio, Београд). Ево профила употребе: „Услед те преоријентације са знања на моћ, ток података се више не аутоматизује тако да прикупља сазнања о нама. Сад му је циљ да нас аутоматизује. У овој фази развоја надзорног капитализма, средства за производњу подређена су све комплекснијим и свеобухватнијим ‚средствима за модификацију понашања‘.“
Е сад замислите како у том стању где је производња усмерена на контролу мозгова и усмеравање кретања народа (и то аутоматско) може да функционише систем демократије – у коме се човек држао за реч. Па се с уверењем цитирао Абрахам Линколн: „Колико год не волим да будем роб, толико не бих требало да волим да будем господар. Ово изражава моју идеју демократије.“
А озбиљан и утемељен љубитељ „власти народа“ је томе морао као аксиом додавати Гандијево мишљење: „Дух демократије не може бити наметнут споља. Он мора израсти из унутрашњости народа.“

ИПАК, ТЕСЛА Изађите за трен из естрадне предизборне буке и зимогрожљивог жамора малих екрана и запитајте се: шта је ту остало од „владавине народом, од народа, за народ“ (опет Линколн).
Цитирамо најпознатије мисли о демократији из времена кад је настојања да народ, ипак, утиче на власти било. И кад се у то веровало. И држало се племенитим да се говори како мора бити неке користи за народ. Опште користи, не само оних ситних достигнућа – да ти дају један опанак пре гласања па ако се покаже (и без сликања мобилним телефоном иза завесе) да си „заслужио“ – додају ти и други. Данас је то толико однељуђено – да си смешан ко биоскоп ако стварно и у трену поверујеш и у једну реч коју чујеш.
Професорка Зубоф то види као инструментаризам. Та моћ „упознаје и обликује људско понашање за потребе других. Без оружја и војске, своју вољу намеће уз помоћ аутоматизоване и све распрострањеније рачунарске архитектуре ‚паметних‘ умрежених уређаја, ствари и простора“.
Како сад гледамо ово што се дешава по свету, Шошана Зубоф је ипак, у размишљањима у категоријама успеха „меке моћи“, прилично потценила моћ „оружја и војске“. Јесте, људе можеш наговорити за много шта, да ипак не кажемо било шта, али не можеш све људе. Велик је свет. И не може се све то пространство разлика и људске неухватљивости – инструментаризовати из једног центра и за једну групу моћника. То је нада у пустињи антиљудскости. Последица тога је нешто са чим ћемо се сусретати у будућности.
А није паметно ни тако бацати Теслу низ реку. Он је фасцинирао Пејџа и Маска, а њега нису ни Едисон ни Вестингхаус. Али јесу Марк Твен и Јован Јовановић Змај.