Хермесови потомци

Избори и протести

Тек када је схватила да је изборе убедљиво изгубила, прозападна опозиција је, не чекајући крај изборних процедура, кренула у протесте и призивање побуне (Мајдана), рачунајући на подршку Запада. А са те стране се прети, али и калкулише, у зависности од околности и политичких очекивања

У Србији скоро да и није било избора који нису били оптерећени сумњама и тврдњама у њихову неисправност, а као „изборне преваре“ истицани не само противзаконити акти већ и они легални, у енциклопедијама описивани као морално неприхватљиви, ван духа избора, или као супротни принципима демократије. Ређају се оптужбе из супротстављених табора – добитних и губитничких – о лажима и крађама, којима би најприкладнија била прича из античке митологије о Хермесу. Када је овај митски гласник богова и заштитник путника и лопова ухваћен у крађи, од њега је тражено да се закуне да неће више лагати и красти. Хермес се заклео да неће више лагати, али да не може да се закуне да ће говорити истину. И данашњим политичким актерима у Србији су уста пуна истине, али тако да она, истина, никада није била „савитљивија“, ма колико то деловало апсурдно и бесмислено.
А ко би више о крађи говорио него опозиција, боље рећи њен прозападни и проевропски део под слоганом „Србија против насиља“ (СПН) – још пре избора покушали су да политички артикулишу свирепа мајска убиства, али, показаће се, невешто одиграју низ политичких корака на своју штету; од громогласног повика да нема избора док се не испуне одређени захтеви (рецимо независност РЕМ-а), до наглог захтева и београдских и парламентарних избора у постојећим изборним условима, што је позиција оберучке прихватила и изашла јој у сусрет.
Уљуљкани у нади да ће на изборе изаћи довољан број грађана и тако анулирати евентуалне неправилности, те самим тим освојити бар Београд, као почетну одскочну даску за преузимање власти у Србији, коначни исход је СПН опозицију потпуно затекао и збунио. Иако је, по многим тврдњама, фамозна иницијатива „Проглас“ бацила у сенку и саме странке због којих је и покренута (потписало је 200.000 људи), изборна излазност је била само 0,5 одсто већа него прошле године. Тако констернираној прозападној опозицији је у изборној ноћи требало да прође више од три сата од затварања биралишта да би се обратила јавности и да при томе није имала своје компјутерске резултате.

КОПЕРФИЛД ИЗ БОСНЕ У таквој ситуацији се покреће план Б, одбијају се званични резултати а за Београд тврди да је изгубљен због тешке изборне крађе јер, ето, Вучић је у главни град довозио Србе из Босне и њиховим гласовима им отео чисту изборну победу. Ни мање, ни више него да је режим увезао 40.000 гласача преко Дрине, баш онолико колико је њима требало за победу. Нису се опозициони лидери сјатили у београдску Арену током изборног дана и пред многобројним медијима упрли прст претње да неће признати изборе. А нису можда и зато што је за толики број људи потребно скоро 1.000 аутобуса, а новинари и репортери наклоњени опозицији успели су да пред проказаном Ареном фотографишу један аутобус и комби у које ни Дејвид Коперфилд не би могао да смести 40.000 људи. Не би могло ни 13.000, за колико је уочи избора саопштено да је порасло бирачко тело у Београду, рекло би се реално, с обзиром на несрећне демографске податке по којима само Београд, Нови Пазар и још неколико локалних заједница бележе раст становништва, док у већини општина број становника стагнира или опада.
Проницљиви и задрти посматрачи су уочили још један куриозитет, бар у односу на досадашње изборе, када се показало да у већим урбаним срединама Србије, наводно либералнијим и демократскијим, људи углавном гласају против власти. Елем, у Београду је опозиција забележила убедљиво бољи резултат него у Новом Саду, Крагујевцу или Нишу. А тврди да је само у Београду брутално покрадена. Некако, накнадно, решили су да оптужбу за крађу прошире ипак на целу Србију.
И на крају, опет проницљиво запажање, како је могуће да на истим изборима на којима су они из СПН наводно покрадени, нису покрадени и СПС, Несторовић и НАДА. Њих су покрали, а поменуте нису.
Наједном су све снаге и средства упрегнути у потпуну делегитимизацију изборног процеса и самих резултата, због којих је покренут и штрајк глађу неких лидера СПН-а, а окупљања и протести постајали су све агресивнији и насилнији. Од физичког напада на директора Републичког завода за статистику, за кога ће Здравко Понош, један од опозиционих лидера и прошлогодишњи кандидат за председника, рећи да су га „само мало повукли за уши“, тензије су расле да би кулминирали нападом на Скупштину града Београда, ломљењем, разбијањем и неизбежном интервенцијом полиције и жандармерије. Сасвим довољно да из многих грла крене реч Мајдан, а тренутно стање опише покушајем обојене револуције. А ту страни фактор игра скоро главну улогу, уз „домаће медије“ Јунајтед групе, чије седиште је у Луксембургу.
Многи ће рећи да су упозоравали на алтернативни постизборни сценарио пре избора и наводне крађе. Тако „РТ Балкан“ скреће пажњу да је „Дојче веле“ 10 дана пред изборе обавештавао да се у Србији „избори краду пре избора“, те да би „могли да избију протести за ’одбрану народне воље’“, а путем истог немачког медијског сервиса је спољнополитички стручњак њихове владајуће партије, такође пре избора, признао да „циљано радимо на јачању оних снага које се залажу за европску перспективу Србије“ јер је „Вучић премало испоручио“. Исте снаге, из „Србије против насиља“, у том су смислу биле примљене и у Бундестагу код Зелених Аналене Бербок.
Одједном је кренуо хор споља и изнутра да „резултати (избора) не одражавају стварну вољу грађана“, да је „неопходна инострана истрага“, а опозициона коалиција „Србија против насиља“ писала је европским институцијама тражећи да не признају резултате избора у Србији, те да покрену међународну истрагу о изборним неправилностима. Као ослонац овог захтева треба да послуже европски посматрачи.
Али, гле чуда, не и Владимир Билчик, изасланика Европског парламента за Србију, са речима хвале за протекли изборни процес (мада ће касније умекшати своју изјаву, уз тврдњу да није добро схваћен), већ само они званичници који су малтене са згражавањем оценили услове у којима су се избори одвијали.
Тако Клемен Грошељ, шеф мисије Европског парламента, објашњава како су „изборне неправилности овог пута биле отворене и бруталне“, док је његов колега Аустријанац Стефан Шенах, шеф мисије Парламентарне скупштине Савета Европе, у прилог тој отвореној и бруталној крађи открио и да је било фотокопираних гласачких листића. А подаци кажу да су само три фотокопирана листића нађена на бирачком месту 24 на Врачару, и пет на Чукарици 36, али да нису убројани у резултат него су издвојени са стране.

ПРИЗИВАЊЕ ГОНЗАЛЕСА Најдаље је отишао посматрач Европског парламента Андреас Шидер, констатацијом да „нигде није доживео оно што је видео на изборима у Србији“, да је „читав процес контаминиран и делегитимисан“, да „дух Фелипеа Гонзалеса опет лебди над Србијом“ и отуда питање „да ли ће, на крају, о регуларности избора пресудити међународни фактор“… Дакле, или наметнута арбитража, или нам следи судбина Белорусије и њеног лидера Лукашенка.
Ако се пак подсетимо те 1996. године, у другом кругу локалних избора у Србији коалиција опозиционих партија Заједно победила је у већини великих градова, укључујући Београд, Ниш, Нови Сад и Крагујевац, што је била прва победа опозиције од увођења вишестраначког политичког система 1990, што је власт покушала да фалсификује, изазивајући тромесечне масовне грађанске протесте, да би на крају био донет лекс специјалис.
Када је 17. новембра 1996. увече, у седишту Социјалистичке партије Србије, после прве конференције за новинаре, саопштено да резултати стижу споро и да ће нови резултати бити саопштени тек сутра, било је јасно да је коалицији СПС-а и ЈУЛ-а ноћ била потребна да би смислила и спровела план поништавања победе листе коалиције Заједно, пре свега у највећим градовима Србије, то јест Београду, Нишу, Крагујевцу и Краљеву и још 25 градова. Рецепт за то је био врло једноставан. Свуда где је изгубила изборе, лева коалиција је преко својих контролора улагала приговоре иако су они претходно потписали записнике. Градска изборна комисија је приговоре прихватала и поништавала резултате. На неким местима, као у Нишу, гласови су пребројавани онолико пута колико је било потребно да се нађе начин који би социјалистима и јуловцима и радикалима накнадно омогућио да се докопају одборничких мандата у локалним скупштинама.
Жалбе су стигле до судова (испоставиће се потпуно потчињени власти и Милошевићу) који их усвајају и на целој територији Србије поништавају изборе и заказују трећи изборни круг. Врховни суд Србије је тада, између осталог, одбио и 45 захтева опозиционе коалиције Заједно за ванредно преиспитивање 45 пресуда Првог општинског суда којима су поништени регуларни избори за одборнике Скупштине града Београда у 33 београдске изборне јединице.
Пошто је било очигледно да се то дешава само у случајевима где је опозиција победила, коалиција Заједно је врло брзо прогласила своју победу, позвала грађане да бране изборну вољу, што је прерасло у највеће демонстрације грађана и студената по свим већим местима у Србији.
Месец дана касније, на позив шефа југословенске дипломатије Милана Милутиновића, 20. децембра је у Београд дошла мисија ОЕБС-а с Фелипеом Гонзалесом на челу како би утврдила праве резултате локалних избора, а на основу оригиналних записника које је поседовала коалиција Заједно.
Специјални закон, лекс специјалис, чије је усвајање тражио Слободан Милошевић, ступио је на снагу у фебруару 1997. Тим законом призната је победа опозиције на локалним изборима у Београду и другим градовима на основу налаза мисије ОЕБС-а.
Дакле, радило се о позиву, што је данас мало вероватно. Чак би се рекло да власт и не помишља на тако нешто јер, како поручују, сви учесници у изборном процесу имали су своје представнике на сваком бирачком месту, захваљујући чему је свака неправилност и могла да буде уочена и забележена. И друга важна напомена: сви записници о раду бирачких одбора на сваком бирачком месту налазе се на сајту Републичке изборне комисије. Па свако може да их прегледа.
Садашње примедбе су се, углавном, сводиле на уопштена и начелна запажања, што везана за кампању (иако су пристали да изађу на изборе по постојећим условима), што за саме избор, где и нису баш имали чврсте доказе.
У свих 1.177 записника с београдских избора за које се тврди да су били и најнерегуларнији, у 1.131 нема ништа забележено у пољу за примедбе, оверено потписима свих чланова бирачког одбора, из свих странака. Од преосталих 46 (од укупно 1.177), у 37 записника има и нешто конкретно, у смислу примедбе, да је забележено. Чак и у тих 37 су примедбе које немају везе с крађом избора.
Чак су и страни посматрачи сами пријавили да нису видели ниједну неправилност на њиховим бирачким местима. А за тврдње коалиције СПН да се број бирача на београдским изборима вештачки повећавао, РИК je саопштио да нису тачне, што је утврђено и провером позива које је СПН доставила.

ТЕЖЕ ПРЕТЕЖЕ Е сад, ако се држимо странаца, јасно је чему многи од њих теже, али је јасно и шта претеже. А тег је на страни Кристофера Хила, амбасадора Сједињених Америчких Држава у Србији, и његове наглашене изјаве да се САД радују наставку сарадње са Владом Србије по питањима од обостраног интереса. Наравно, рећи ће Хил у свом стилу да у свакој земљи постоји проблем што нису сви срећни исходом избора због чега покушавају да поставе питања у вези са изборним процесом и да Србија тим проблемима треба да се бави посредством институција и реши мањкавости које су уочили посматрачи.
На сличан начин се огласио и Стејт департмент, позивајући власти у Србији да сарађују са мисијом ОЕБС-а на истраживању тврдњи о изборним неправилностима, истичући да је насиље према новинарима, посматрачима и изборним званичницима неприхватљиво, као и да легитимитет демократских процеса зависи од транспарентности и спремности свих учесника да прихвате изборну вољу. У саопштењу се поново поздрављају „прелиминарни закључци ОЕБС ОДИХР изборне посматрачке мисије да су избори 17. децембра понудили бирачима избор политичких алтернатива“.
Рекло би се да је таква корелација у директној вези са обраћањем председника Србије Александра Вучића јавности 24. децембра, кад је поручио (зна се коме) да ће Србија спровести све што је рекла, али ће чекати и формирање ЗСО. А у вези с изборима, уз оповргавање неких података, подсетио је да су страни посматрачи сами пријавили да нису видели ниједну неправилност на њиховим бирачким местима. Много више је говорио о економији, повећању плата и пензија, новим пројектима, пре свега о ЕХПО 2027, а то није само наш већ и важан међународни пројекат.
А поменуте изјаве и поруке, стране и домаће, и те како имају везе са изборима и њиховим окончањем, па самим тим и могућим или немогућим неким новим Гонзалесом. Баш онако „хермесовски“, који је, иначе, био и бог разборитости и говорне вештине.