Бог и кушач

Да ли су веровање и знање супротни или комплементарни принципи битни како за човеково стицање целовите и истините слике о свету, тако и о самом себи?

У дугом генетском процесу настанка човека, његовој способности да мисли, којим се идентитетски потврдио као hommo sapiens, претходи могућност својствена и свим другим бићима да осећа и да, сходно осећањима проузрокованим утицајима из спољашњег или унутрашњег света, реагује на адекватан начин. Зависно од узрока који изазивају позитивна или негативна осећања, односно пријатност или непријатност, успостављао је и одговарајући пријатељски или непријатељски однос према њима и развијао поверење или неповерење. Из тог поверења је настало веровање, односно вера која није проистицала из узрока, већ је сама била узрок стварању одређених представа везаних и за садржаје изван границе видљивог и материјално опипљивог света.

МЕТАФИЗИЧКА ДИМЕНЗИЈА СВЕТА Егзистентност тих ентитета зависила је од веровања, јер за оног који је веровао у постојање натприродних бића они су и постојали, па се одговарајућим обредима и настојала да успостави и очува комуникација са њима.
Веровање, међутим, и претходи искуственом и рационалном сазнању, откривању логичке и рационалне основе узрочно-последичних релација и појава у природи. Када се сазна одређена појава, утврди њено порекло и узроци њеног јављања, онда она и губи ауру тајанствености и разлоге да се као о непознатом верује у поједине њене аспекте. Као што вера претходи знању, тако и знање као извесност чини излишним веровање у постојање евидентних и рационално спознатих чињеница. На питање да ли верује у Бога, Јунг је одговорио: „Не верујем, знам.“ Будући да је постојање Бога емпиријски недоказиво, сумња у његову егзистентност исказана је недавно и идејом да се верници, који верују у Бога, прогласе душевно оболелим. Ова идеја оживљава нека ранија схватања, Фројдова, на пример, о религији као принудној неурози, или марксистичка да је религија опијум за народ. Међутим, потврђује се да веровање у Бога, било да је у форми религиозности или побожности, није дијагноза, већ могућност терапије и начин успостављања потребног животног смисла. Ову идеју, инспиративно и изазовно, истражио је француски психијатар, психоаналитичар и етолог Борис Сирилник у књизи „Психотерапија Богом“. Иако се, дакле, дијагностицира и као болест и настоји да лечи, веровање у Бога је ефикасно и успешно терапијско средство.
За разлику од веровања које даје егзистентност предмету веровања, сумња их доводи у питање и претходи неверовању које атеизмом пориче њихово постојање.

ВЕРУЈЕМ ДА БИХ РАЗУМЕО Уколико је вера израз човекове сазнајне непотпуности, несавршености и егзистенцијалне несигурности, сумња је рационална упитност над веровањем, али и несигурним, спорним сазнањем. Вера изван границе сумње претпоставља одсуство намере за провером, јер искрено веровање чини неупитним и оно апсурдно. У познатом Тертулијаном ставу „верујем јер је апсурдно“, рационална нелогичност је основа веровања, што значи и жртвовање интелекта због вере. Међутим, ова корелација није и обрнуто пропорционална, јер, како је утврдио још Хераклит, није потребна вера да би се дошло до рационалног сазнања.
Човек који верује, према ефешком мудрацу, може остварити највећа сазнања, а неверовањем и сумњом да може доћи до њих сам себе сазнајно спутава.
Сагледано у светлу сазнајног подстицаја, веровање је претпоставка сазнања, јер оно у шта верујемо, то можемо и сазнати. Речи Анселма Кентенберијског „верујем да би разумео“, сажето исказују искуство и потврђују принцип примарног значаја вере за адекватно разумевање.
Премда везивање за сујеверне садржаје предрасудно лимитира могућности спознаје, вера у свом позитивном значењу доприноси сазнајним видицима. Сагледан у контексту примарности вере, однос између ње и интелектуалне активности која доводи до сазнања посебно је изражен у спознаји метафизичке димензије света. Показује се и доказује, дакле, да веровање и знање нису оличење супротних већ комплементарних принципа битних како за човеково стицање целовите и истините слике о свету, тако и о самом себи. Однос између тих принципа може бити веома различит, што одређује моћ веровања и карактер верника.

ПЕТРОВА СУМЊА У Новом завету имамо сјајне примере моћи неупитне вере. Наиме, у повести о исцељењу одузетог, четворица људи у тежњи да исцеле свог неверујућег и болесног пријатеља, којем никав лек ни лекар нису могли помоћи, у вери и нади да га једино Христос може својом чудотворном моћи излечити чине све да га приближе њему који им је био неприступачан. Због много људи окупљених око куће у којој их је Христос лечио, они су разградили кров и принели му свог болесног пријатеља. Њихова вера и Христова моћ потврдили су своју исцелитељску снагу и онај коме нико није могао помоћи опет је стао на своје ноге. Вера других исказана молитвом може помоћи и онима који немају вере. Ово, наравно, не значи да се вера не може проверити, али од начина те провере зависи њено потврђивање или оспоравање. Наиме, са становишта моћи вере, њу потврђују верници способни да учине чудо. Исконска моћ вере се умањује и престаје веровањем у моћ. Сумња сенчи и доводи у питање моћ веровања.
У јеванђељу се приповеда о Исусом ходању по води, и дављењу његовог ученика, апостола Петра, који је показао да може да учини исто то, али када је посумњао у моћ своје вере, почео је да се дави. Сумњом поништена моћ вере има за последицу и немогућност чињења чуда. Када је више поверовао у моћ ветра, него у Исусову божанску моћ да чини чуда, који му је омогућио да хода по води, Петар је почео да тоне. Његово умањење вере последица је сумње у Исусову моћ. Све док је чврсто веровао у Исуса, Петар је могао хода по води, али када је помислио на силу природе, паганско у себи, Исус је дошао у други план, и у том тренутку сумње и губљења вере, почео је да тоне и да се дави. Тренутак у којем Петар пада у воду након ходања по њој обзнањује његову критичку свест о чуду које је чинио. То је тренутак рађања сумње, преиспитивања и провере чудесног живота који се тада умањује.

ИСТИНИТОСТ ВАСКРСЕЊА Орфејево окретање за собом, док је изводио Еуридику из доњег света, било је кобно, јер је провером да ли га она прати изразио сумњу, а тиме прекршио забрану да тако нешто учини. О томе говори и старозаветна прича о Лотовом окретању за собом које је за последицу имало претварање његове жене у стуб соли.
И Тома је био један од 12 апостола који је посумњао у вест о Исусовом васкрсењу и његовом јављању ученицима. Наиме, будући да није био са осталим ученицима када им се Исус јавио, хтео је да поверује у његово васкрсење тек након добијања опипљивих и неоспорних доказа. Зато је након недељу дана када се Исус поново јавио својим ученицима, пружио и Томи прилику да се осведочи у истинитост његовог васкрсења, рекавши му: „Пружи руку твоју и метни у ребра моја, и не буди неверен, него веран.“ Учинивши оно што је Исус од њега тражио, Тома је тада казао: „Господ мој и Бог мој“, а те речи представљају врхунско исповедање вере у распетог и васкрслог Христа. Међутим, када се уверио у постојање оног у шта је до тада сумњао, Тома је учврстио своју веру јер се непосредним искуством уверио и сазнао да постоји васкрсли Исус. Христовим васкрсењем је радикализован антрополошки облик принципа животног преображаја, који постоји као животна претпоставка сталних промена. У хришћанској верзији тај принцип животног постојања обасјава човека надом да се његов живот не завршава смрћу и коначним нестајањем. Иако се чини да неверни Тома после тог искуства није имао више потребу да верује, он је себе учврстио у вери и постао један од највећих мисионара Христовог учења.

ОСПОРАВАЊЕ БОГА И други примери показују како запитаност умањује и зауставља животно чудо. Када је стонога, вели се у једној причи, покушала да одговори на питање како у истом тренутку покреће своју 37. и 89. ногу, стала је запањена и није се могла покренути све док није престала да мисли на то питање. И наш говор би стао и постао знатно спорији када бисмо према знању и граматичким правилима настојали да састављамо реченице како бисмо изговорили оно што желимо.
Сумња се рађа као чинилац оспоравања вере или знања о постојећем. Оспоравање проистиче из незадовољства постојећим, а негативно осећање се исказује свешћу рационалног ја. Будући да се вером као емоцијом исказује ирационални потенцијал човековог бића, сумња рођена из свести има различите последице у преиспитивању вере и знања. Док се свесним и рационалним деловањем може поткопати и оспорити вера и уништити поверење, нада и љубав, сумња је основ развоја рационалности и битан чинилац утемељења научног знања. Преиспитивање и доказивање су непосредно изрази оспорљивости као критеријума научности.
Сумња је изражена у потреби за преиспитивањем, за кушањем, а онај који је као кушач, Сатана, доводио у питање Божје одлуке, исказао се као његов супарник. У дуалистичком концепту света, постојања добра и зла, ђаво или ђаволчићи у народним религијама су они који стално кушају и оспоравају постојећи поредак. Они оличавају један од принципа постојања света, који постоји и у нашој психолошкој реалности. Ђаво као оличење супротности добру, постоји у дуалистичкој религији зороастра. Јевреји се суочавају са тим религијским искуством током свог вавилонског ропства. После Вавилона и митска представа зла, оличена у Белзебубу, постаје чинилац њихове традиције, а потом се ђаво јавља у хришћанству и у исламу. Није, дакле, ђаво настао са хришћанством већ има своје дубље религијске корене и психолошку основу у самом човеку. Потенцијал његовог негативитета је у његовом срцу. У представи о другом свету Египћани су веровали да божанство мери срце покојника да би се утврдило да ли је оно отежало од греха.

НИХИЛИЗАМ У КОНТЕКСТУ ВЕРЕ Радикалном сумњом прелази се и Декартова граница која утврђује извесност субјекта који сумња. Сумњајући у све, он сумња и у своју сумњу, односно у себе који сумња. Уколико сумња толико да више није сигуран и у постојање свог сумњичавог ја, онда то има за последицу несигурност у себе, односно у оног који сумња. Радикални вид сумње је нихилизам. У делу Достојевског „Зли дуси“ изражена је идеја и идеологија нихилизма у контексту вере и хришћанства. За Ставрогина, јунака овог романа, каже се на једном месту у „Злим дусима“ да „кад верује, не верује да верује, а кад не верује, не верује да не верује“. Постављајући питање о Богу, поставља се питање радикалне упитности. Уколико не може бити оправдана вера у Бога, онда не може бити оправдана ни вера у безверје. Иако у контексту романа имају одређено значење везано за веровање у Бога, Ставрогинове речи се могу схватити и као универзални исказ, који се не односе само на јунака овог дела већ на феномен човековог веровања. Нихилистичко оспоравање свих вредности, па самим тим и вредности религијског веровања у циљу рушења постојећих представа, укључујући и представу о Богу, не доводи у питање веровање у нихилизам као пројекат који претходи радикалној промени, односно револуцији.
Веровање проистиче из поверења, које је битно за љубав. Уколико не постоји та могућност поверења и вољења, онда она постаје и основ базичне сумње. Зато Ставрогин и „кад верује, не верује да верује, а кад не верује, не верује да не верује“. Овакав став проистиче из његовог базичног неповерења, невољеног детета, неспособног да воли, и да верује. Иако он хоће да воли и да верује, препреке које препознаје за остварење тог хтења и жеље су дубинске природе. Када каже да ће, уколико је истина на једној а Исус Христос на другој страни, изабрати Божјег сина, он се опредељује за њега зато што зна да он оличава истину и веру, а не зато што га воли. Покушај да еротском везом са девојчицом, разреши проблем своје емоционалности да воли, има за последицу њену трауму и осећање греха због којег вешањем прекраћује свој живот, што још дубље гура Ставрогина у патологију животног лавиринта из којег самоубиством налази излаз.

НЕДОСТАТАК ЉУБАВИ Суочавање са бесмислом трагичног осећања сопственог постојања, последица је немогућности осмишљавања сопственог живота и остварења дубље потребе да воли и верује. То је и коначна консеквенца нихилизма. Њему је природа подарила све пожељне телесне атрибуте, он оличава идеал мушке лепоте, али га је ускратила могућношћу да искрено воли. И управо тај недостатак љубави се показује као узрок његове животне трагичности.
Уколико је Бог љубав, онда су неспособност да се воли и немогућност да се верује условљени човековим развојем. Иако је потврђено правило да само онај који је био вољен може и да воли, оно има и изузетке, а ти изузеци не потврђују већ допуњују правило. Оно се допуњује примером из епигенетике као битним чиниоцем човекових способности које доноси на свет, па је у том светлу и разумљиво да постоје појединци који имају капацитет за љубављу, упркос чињеницама да су у пренаталној фази свог развоја и током развоја били невољена деца. Само у тим координатама тродимензионалног и потпуног сагледавања свих битних детерминанти човековог емоционалног капацитета, може се увидети значај генетског, пренаталног и постнаталног фактора.
Снажна и коренита сумња може надвладати веру и угасити наду, али љубав својом снагом релативизује сумњу. Над слепим веровањем, некритичким надањем и безусловним вољењем увек лебди и непрепознатљива сенка сумње. Пред опасношћу да буду њоме нагризена, вера се ојачава знањем, нада извесношћу а љубав делима. Препозната као средиште човековог света, љубав доказује да вера и знање нису супротни, већ комплементарни принципи људског духа.