ШМИТ ОЗБИЉНО СХВАТА МАНДАТ КОЈИ НЕМА

Лажни високи представник за БиХ Кристијан Шмит у интервјуу телевизији Републике Српске изјавио да неће наметати закон о такозваној државној имовини БиХ, али и саопштио да „му за посао који обавља није потребна потврда Савета безбедности УН“

Лажни високи представник Кристијан Шмит је добио прилику да у емисији „Телеринг“ телевизије Републике Српске гледаоцима у мањем ентитету дејтонске творевине саопшти своје ставове о ситуацији у БиХ и понови неистине на рачун руководства РС предвођеног Милорадом Додиком. Мада није могао да покаже резолуцију Савета безбедности којом се потврђује његов легалитет високог представника у Босни и Херцеговини, гаулајтер из Баварске је у свом добро познатом бахатом стилу поручио „да му за посао који обавља није потребна потврда најважнијег органа Светске организације из Њујорка“. Објаснио је да је за њега довољно то што га је на ову функцију именовао Савет за спровођење мира у БиХ, што је, како је нагласио, поручио и генерални секретар УН Антонио Гутереш.

ШМИТОВО ЛАВИРАЊЕ Осим ове безочне лажи од Шмита се могло чути и да неће наметати закон о такозваној државној имовини БиХ, већ ће тај посао препустити Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. Покушао је да објасни „да нема ништа против Милорада Додика, већ његових одлука, те је морао да реагује јер председник РС и српски члан Председништва БиХ не разумеју Дејтон“. Очигледно је, међутим, да овај немачки политичар и његови наредбодавци не желе да разумеју „слово Дејтона“, већ свесно форсирају његов имагинарни „дух“. Занимљиво је да Шмит у поменутој емисији није директно одговорио на питање новинара „да ли је његов циљ да из политичког живота елиминише Милорада Додика“.

„Желим да разговарам са свима, па и с Додиком, али он не жели са мном да разговара. Саветовао бих му да промени став. Имао сам користан разговор с Младеном Иванићем и волим да разговарам с младим људима“, саопштио је нелегални представник Колективног запада у некадашњој централној југословенској републици.

Зашто адвокат из баварског Обернцена разговоре с некадашњим чланом Председништва БиХ и актуелним почасним председником опозиционог ПДП-а сматра корисним, постало је јасно (ако није било раније!) после само неколико дана приликом одржавања „Роуз–Рот“ семинара, који је у Сарајеву организовала Парламентарна скупштина БиХ у сарадњи с Парламентарном скупштином НАТО-а. Овај тродневни скуп, коме је присуствовало око 120 парламентараца из држава Северноатлантске алијансе, бојкотовали су, због присуства Кристијана Шмита, представници из Републике Српске, а једини изузетак је био управо Младен Иванић. Његово присуство, заправо, не представља изненађење када се зна да овај искусни политичар, који и даље има кључну улогу у ПДП-у и по многим тврдњама важи за енглеског човека у Српској, не скрива своју приврженост „НАТО путу БиХ“. А хер Шмит је своје обраћање НАТО истомишљеницима на овом скупу искористио да поручи како су „и поред тога што Устав БиХ не предвиђа отцепљење ентитета, суверенитет и територијални интегритет земље, као и функционисање институција, под сталном претњом пошто су политичари из РС интензивирали своје сецесионистичке активности“.

„Не могу правити компромисе кад је у питању Дејтонски споразум, јер је то мој мандат који схватам врло озбиљно“, саопштио је човек који не само да нема легални мандат за посао који наводно обавља већ и својим поступцима руши споразум из ваздухопловне војне базе у Охају.

ПОРУКА ИРАНСКОГ АМБАСАДОРА Претњама којима је Република Српска константно изложена од стране Колективног запада, придружио се, нажалост, ових дана и нови амбасадор Ирана у БиХ Абузар Ебрахими Торкаман. Мада је нагласио да његова земља „поштује суверенитет БиХ и вољу народа“, дипломатски представник Исламске Републике у Сарајеву је запретио да ће „ако се под било којим околностима појави проблем за државу Босну и Херцеговину, Иран, баш као што је то учинио и пре 30 година, без оклевања поново похитати да јој пружи помоћ“. Ако се зна да су управо Срби у рату у БиХ били жртве „помоћи“ коју је Техеран, заједно са САД и осталим западним земљама, пружао режиму Алије Изетбеговића, поставља се питање зашто држава која је већ дуже време изложена опасним претњама Вашингтона и истовремено сарађује с Москвом у борби за стварање новог мултиполарног света, сада, макар и индиректно, наговештава понављање већ виђеног сценарија? Тешко је поверовати да Иранци не знају да управо Америка, притисцима које врши на Бањалуку, продубљује кризу у БиХ, као и да Русија – с којом највећа шиитска држава гаји чврсте везе у отпору доскора јединој суперсили – брани угрожена дејтонска уставна права Републике Српске. Због тога би логично било да Техеран, уколико се заиста искрено залаже за сарадњу исламског и православног света у борби против глобалистичке хегемоније Запада, пружи савете муслиманима у БиХ да промене досадашњи антисрпски и проамерички курс или бар избегне да изјавама, какву је дао амбасадор Торкаман, охрабрује ратоборне политичке структуре Бошњака да ће у случају сукоба са Србима уживати подршку не само „евроатлантске породице“ већ и режима иранских мула. Уместо тога ће „стрела“ коју је одапео амбасадор Торкаман можда Иранцима обезбедити додатне симпатије Бошњака из некадашње централне југословенске републике, али ће с друге стране довести у сумњу спремност ове велике азијске земље да води политику залагања за мултиполарни свет, односно навести многе да размишљају да ли се Техеран заправо налази на истом фронту с Америком у борби против православних Срба.

Има, међутим, и другачијих мишљења о изјави иранског амбасадора. Угледни професор геополитике Срђан Перишић тврди да ова земља није током рата у БиХ слала своје људе да ратују на страни Бошњака већ се искључиво ограничила на пружање финансијске помоћи браћи (сунитској) по вери. Перишић сматра да је Торкаманова порука о „пружању помоћи држави Босни и Херцеговини“ заправо претња упућена Америци кроз коју Техеран шаље сигнале Вашингтону да би Иран могао извући најбројнији народ дејтонске творевине из досадашњег доминантног утицаја САД и привући га у своје окриље.

НОВО ЗАХЛАЂЕЊЕ ИЗМЕЂУ САРАЈЕВА И БАЊАЛУКЕ Да ће челници владајућег блока из Бањалуке тешко постићи договор с бошњачком „тројком“ о важним „европским питањима“, а пре свега новом Закону о Уставном суду БиХ, потврдио је Милорад Додик саопштивши „да до марта не очекује никакав помак у разговорима са политичарима из Сарајева чији став није нимало промењен од Алије Изетбеговића“. Подсетио је да је у јуну с „тројком“ постигнут договор и потписане обавезе које треба реализовати до краја године, после чега су усвојени неки закони који су „ишли у корист бошњачке стране“. Када је, међутим, требало у септембру ставити на ред Закон о Уставном суду БиХ, партнери из града на Миљацки су почели да избегавају разговор о овој теми са објашњењем да не треба доносити споменути закон док се не уђе у Европску унију. Због тога ће, како је најавио Додик, преговори о испуњавању 14 приоритета из Мишљења Европске комисије бити враћени на договор из јуна. „Само он може бити смерница даљег рада, што значи – прво Закон о Уставном суду БиХ, а онда и друга питања“, тврди први политичар РС.

Одбацујући тврдње да Република Српска припрема сецесију од БиХ, њен председник је оценио да политика унитаризације коју форсира бошњачка страна води Босну и Херцеговину ка „мирном разлазу“ садашњих ентитета. „Једна од варијанти да им се супротставимо јесте да се мирно разиђемо. То је нешто што ће се десити и они то савршено добро знају“, саопштио је Додик, коментаришући писмо које су посланици бошњачке коалиције „Тројка“ упутили америчком Конгресу и европским званичницима.

Наравно да је Додику јасно да Бошњаци, бар у садашњим међународним околностима, неће пристати на „мирно раздруживање“, али ову његову изјаву треба првенствено посматрати као одбрамбено средство борбе против притисака и претњи с којим се мањи ентитет суочава. То, међутим, не значи да политичар кога противници сматрају „главним проблемом Босне“ не очекује да ће се ствари на међународној сцени у догледно време променити у складу са интересима нашег народа, па у том контексту треба третирати и његову недавну, за многе вероватно преоптимистичку најаву да ће „до краја ове деценије постати први председник независне Републике Српске“.

Додик је саопштио да ће одлуку о томе хоће ли се 22. новембра (кад овај текст буде у прелому) појавити на главном рочишту процеса који се против њега води у сарајевском Суду БиХ донети након консултација са својим тимом. При доношењу коначне одлуке ће без сумње бити добро „извагани“ аргументи за одлазак у сарајевски трибунал и против тога. Први се односе на политичку корист који би првооптужени могао да има од свог изношења неоспорних аргумената пред „инквизиторским судом“, док други пре свега узимају у обзир безбедносне ризике које доноси појављивања председника РС на практично непријатељској територији.