O jednom dubokom osećanju dužnosti

IZ PEČATOVE ARHIVE: ODGOVORIMA NA PITANJA

OBJAVLJENO 15. 12. 2017

Ne može se nipošto govoriti o dva Slobodana Jovanovića, o jednom u zemlji i drugom u izbeglištvu. Postoji samo jedan Slobodan Jovanović

Približavanje jednog posebno značajnog jubileja za našu kulturu, 150. godišnjice rođenja Slobodana Jovanovića, podseća nas na potrebu da se posveti pažnja nizu pitanja vezanih za Jovanovićev dugi i bogati život i njegovo raznovrsno i složeno delo. U našoj javnosti, kulturnoj i naučnoj, decenijama posle Drugog svetskog rata i posle presude izrečene od revolucionarnog suda, nad Jovanovićevim radom i delom skoro da se nadvio potpuni muk. Njegove knjige i rasprave nisu ispisane iz bibliotečkih fondova, ali u radovima njegovih učenika i mlađih kolega sa Pravnog fakulteta mogle su da se pojave samo u ponekoj belešci ili bibliografskoj jedinici. Posebno nepojamno bilo je ponovno objavljivanje njegovih knjiga i rasprava, pa je utoliko hrabriji i časniji bio izuzetak kada su 1963. godine Matica srpska i Srpska književna zadruga objavile Jovanovićeve Portrete iz istorije i književnosti u izboru Živorada Stojkovića. Do poslednjeg pokušaja sprečavanja objavljivanja dela Slobodana Jovanovića došlo je 1985. godine, posle jedne žestoke i dobro orkestrirane kampanje partijskih organa Beograda i Srbije. Taj poslednji pokušaj doživeo je ubrzo neuspeh sa propašću ideologije pod čijim znakom je Slobodan Jovanović i osuđen, da bi zatim devedesetih godina bila objavljena Jovanovićeva sabrana dela, kao i više rasprava o njegovom delu i ličnosti.

U SVETU POLITIKE Potrebi da se pristupi širokom i temeljnom izučavanju Jovanovićevog dela posebno i podsticajno izlazi u susret nedavno objavljena izuzetno značajna i obimna knjiga Borisa Milosavljevića Slobodan Jovanović. Teorija. Posle monografija Aleksandra Pavkovića (1993, 1996) i popularnog, kraćeg uvoda u delo Slobodana Jovanovića iz pera Miodraga Jovičića (1997), Milosavljević na više od 650 strana svoje knjige, prvi put na mnogobrojnim arhivskim izvorima i izuzetno utemeljeno u najširem istorijskom, političkom i kulturnom kontekstu razmatra i prati evoluciju mišljenja Slobodana Jovanovića. Povrh toga, ova studija najavljuje nova istraživanja i nove radove samog autora o Jovanoviću. Njegovi teorijski stavovi (filozofski, politički i pravni) i njihova evolucija na podroban i uverljiv način prikazani su ovde u društvenoj sredini u kojoj se on sam obrazovao i kretao.
Ma koliko u ovoj knjizi bila reč isključivo o teorijskim stavovima Slobodana Jovanovića, što potvrđuje već sam naziv knjige, Milosavljević posebno razmatra njegov specifičan odnos prema politici. To nas vraća na pitanje koje je odavno postavljano i koje se do dana današnjeg iznova postavlja. Reč je o razlozima koji su doveli do Jovanovićevog ne samo posrednog već i neposrednog učešća u politici, pre svega do njegovog prihvatanja poziva za ulazak u Vladu od 27. marta 1941. godine i učešća u radu Vlade u emigraciji. Dobro je poznato, pri tome, da ni tada ni ikada ranije Jovanovićev javni angažman nije bio stranački obojen, za razliku od mnogih njegovih savremenika, bilo da je reč o pravnicima, istoričarima ili književnicima.
Naravno, da bismo odgovorili na pitanje koji su razlozi naveli Jovanovića da uđe u svet politike, treba obratiti pažnju na koji način je on razumevao političko mišljenje i političko delanje. Jovanović nije najoštrije delio naučni, kabinetski rad od političkog iskustva, kao dva sasvim odvojena sveta, bez dodirnih tačaka. On nije bio zastupnik mišljenja da znanja iz jednog od ova dva sveta neizbežno škode znanju iz drugog sveta. U jednom od ta dva sveta, političkom, Jovanovića kao čoveka od nauke prirodno više su morala privlačiti načela nego njihova primena.
U Milosavljevićevoj knjizi detaljno su analizirana shvatanja Slobodanovog oca Vladimira Jovanovića, ideologa Liberalne stranke i Ujedinjene omladine srpske, i obrazložen je uticaj koji je on imao na svog sina. Ne sme se nipošto zaobići činjenica da je Slobodan Jovanović poreklom iz političke porodice, što je imalo veliki uticaj na njegov život. Već njegovo rođenje u Novom Sadu, koji se tada nalazio u Austrougarskoj, bilo je uslovljeno političkim okolnostima, odnosno političkom delatnošću njegovog oca. Premda je Vladimir prvenstveno bio čovek politike, a Slobodan prvenstveno čovek nauke, to uzajamno prožimanje politike i nauke svojstveno obojici obeležiće i mnoge njihove savremenike.
Slobodan Jovanović je veoma rano pokazivao interesovanje za politiku. Moglo bi se reći da ju je podrazumevao, kao sastavni deo života u državi i u svom narodu. Kao što je poznato, u okolnostima tadašnjeg društva smatralo se da svi, a posebno najbolji đaci, kakav je bio Slobodan, imaju dužnosti prema svojoj državi i da treba da budu spremni da rade za nju. Čitav niz državnika tadašnje Srbije potekao je od najboljih studenta i potom najistaknutijih profesora i naučnika.
U Milosavljevićevoj knjizi detaljno se prikazuje kako je Slobodan Jovanović nakon povratka sa studija, posle kratkog vremena provedenog u sudstvu, pet godina bio državni činovnik u Ministarstvu inostranih dela. Tada je bio potpuno posvećen političkim pitanjima vezanim za sudbinu srpskog naroda na Balkanu. Sačuvan je jedan njegov iscrpan službeni izveštaj o stanju srpskog naroda, crkve, srpskih konzulata, učitelja i škola, kao i osmanske administracije i stranih konzulata koji je sastavio nakon službenog obilaska područja Raške, Kosova, Metohije, Skopsko-tetovske oblasti i Makedonije.

VREDNOVANJE POLITIKE Tokom rada u Ministarstvu inostranih dela Slobodan Jovanović je jedno vreme bio najbliži saradnik Stojana Novakovića. Tada je Jovanović mogao izbliza da sagleda svu složenost rada vlade i stekne iskustva o tome na samom izvorištu donošenja najviših državnih odluka, o čemu je kasnije pisao. U jednom tekstu on primećuje da je Stojan Novaković mogao bolje od drugih istoričara da razume političku stranu Prvog srpskog ustanka pošto je i sam imao političko iskustvo. Dakle, Jovanović ističe političko iskustvo kao jedan od kriterijuma za naučno saznavanje. Tu se možda najbolje može sagledati posebnost njegovog shvatanja odnosa teorije i prakse i način na koji je vrednovao politiku. Milosavljević takođe zapaža da su Slobodana Jovanovića, kada je reč o značajnim političkim misliocima, posebno privlačili teoretičari sa političkim i državničkim iskustvom (Platon, Makijaveli, Berk, Marks).
Na Jovanovićev nacionalni rad, prvo u Ministarstvu inostranih dela, a zatim u Presbirou za vreme Prvog svetskog rata i po njegovom okončanju, mnogo kasnije došao je rad u Srpskom kulturnom klubu od 1937. godine. Prema jednom svedočanstvu, odgovarajući na pitanje ko je osnivač Srpskog kulturnog kluba, Slobodan Jovanović je rekao da je to bila njegova ideja: „Pre nekoliko godina bio sam u Dalmaciji i prolazio kroz Bosnu. Video sam da su naši Srbi dosta zbunjeni i da im kulturne ustanove propadaju. Dok su bili pod Austrougarskom, brinuli su se sami o sebi i imali jaku privatnu inicijativu. Posle rata mislili su da je tu država, kojoj treba sve prepustiti. U stvari, država nije bila srpska, niti je preuzela poslove Prosvjete, Matice srpske i drugih kulturnih društava. Ja sam mislio da taj rad treba obnoviti.“
Nedovoljno bi bilo, međutim, reći da je Slobodan Jovanović bio zainteresovan za politiku samo iz porodičnih razloga ili spletom okolnosti zbog kojih je počeo da radi u Ministarstvu. Ličnosti koje su ga poznavale govorile su da je imao visoko osećanje dužnosti. Čovek koji je Slobodanu Jovanoviću predložio da uđe u Vladu od 27. marta, i tako pređe tu liniju između posrednog i neposrednog učešća u politici, ostavio je sledeći zapis: „Suprotno izvesnim tvrđenjima, Jovanović nije bio unapred upućen u tajnu o spremanju prevrata. On je prihvatio da uđe u vladu političkih stranaka svih delova naroda. Pristao je, bez oduševljenja i bez opiranja, po jednom dubokom osećanju dužnosti, tako tipičnom za njega.“
Dolazimo tako do nečega o čemu se posebno raspravljalo, a to je pitanje da li je političko angažovanje Jovanovićevo u Vladi bilo nauštrb samog njegovog naučnog ugleda, odnosno da li je nanelo štetu njegovom naučnom delu. Treba doduše odmah reći da i oni koji pokreću ovo pitanje ne mogu da zaobiđu tvrdu činjenicu da u godinama kada je prihvatio da bude predsednik Vlade u Londonu, iza Jovanovićevog imena je stajalo jedno, u srpskom narodu i kulturi u mnogo čemu veliko, izuzetno delo. I stajalo je ne samo delo već i izuzetna, jedinstvena ličnost, kako u političkoj i kulturnoj javnosti, tako i u svesti naroda. Dragoljub Jovanović, profesor Pravnog fakulteta, predsednik Narodne seljačke stranke i posle rata dugogodišnji politički zatvorenik napisao je 1940. članak pod rečitim naslovom Slobodan Jovanović i narod, koji je zaključio ovakvom ocenom: „Slobodan Jovanović je od svih naših naučnika i profesora ipak ostao najbliži narodu. Zato pri pomenu njegova imena naš svet izoštri pogled i zaustavi dah, čekajući mudru misao, duhovitu formulu ili definitivan sud.“ Taj uticaj i snaga Jovanovićeve ličnosti posebno su se osetili posle Drugog svetskog rata – i posle osude revolucionarnog komunističkog suda i nakon svih, na kraju neuspešnih, političkih pokušaja da se njegovo prokaženo delo zauvek progna iz kolektivnog pamćenja i kulture naroda u koju je bilo tako duboko ukorenjeno.
Možda ne bi bilo razloga da se uopšte bavimo pitanjem da li Jovanovićevo aktivno učešće u politici baca senku na njegovo delo da u nekim od tekstova o Slobodanu Jovanoviću ne postoji težnja da se o njegovom delu ne sudi samo po tome kakvo je ono bilo već da se razmišlja kakvo bi ono moglo biti da nije bilo tog Jovanovićevog tobože nesretnog i nepotrebnog ulaska u svet politike, kada je „pošao putem koji nije bio njegov“.

U TAKVIM VREMENIMA OSTAJE JEDNO Dobro je poznato da je Jovanović učestvovao u radu četiri vlade, dva puta kao predsednik i dva puta kao potpredsednik, kao i da je 1946. izabran za predsednika Jugoslovenskog narodnog odbora, tela neuspelog u zamisli da bude glavni organ jugoslovenske emigracije. Sve to vreme Jovanović, van otadžbine i u izbeglištvu nije, u uslovima kakvi su tada morali biti, napuštao uslovno rečeno svoj emigrantski naučni kabinet. Tamo su nastali i tamo su posthumno objavljeni njegovi istorijski spisi i portreti njegovih savremenika. Kao što je pre i neposredno posle Prvog svetskog rata pisao izuzetno važne kritičke tekstove o krizi parlamentarizma u Arhivu za pravne i društvene nauke, tako će se posle Drugog svetskog rata u londonskoj Poruci ozbiljno i znalački baviti razjašnjavanjem aktuelnih društvenih i političkih pitanja u posleratnoj komunističkoj Jugoslaviji. Kao što je Milan Grol upečatljivo i potresno, u nekoliko brojeva Demokratije u jesen 1945. opisao socijalnu bedu, strah, beznađe i razobručeno nasilje sa kojim se susreo u Beogradu po svom povratku u zemlju, tako će Slobodan Jovanović u napisima, koji možda jesu odisali njemu svojstvenom ironijom, ali ne i mržnjom, potanko i redovno analizirati najvažnija zbivanja i pojave u zemlji u koju se nikada više neće vratiti.
Ne može se zato nipošto govoriti o dva Slobodana Jovanovića, o jednom u zemlji i drugom u izbeglištvu. Postoji samo jedan Slobodan Jovanović. I u poznim godinama, u posebnim okolnostima u kakvim su se našli njegova zemlja i narod, u društvenom miljeu drugačijem od onoga u kojem je proveo najveći deo života, njegovo javno delovanje tada uz sve nedoumice i greške u procenama ljudi i događaja ipak je u skladu sa celim njegovim prethodnim životom i radom. Taj njegov rad u izbeglištvu nadasve je u saglasju sa njegovim razumevanjem politike kao dužnosti prema državi.
Jovanović je u izbeglištvu napadan da je jedno pisati istoriju, a drugo praviti je, drugim rečima prigovaralo se da je on bio dobar pisac, ali rđav, neuspešan političar. U vremenu kada su se na dramatičan način u svetskom ratnom okršaju i posle njega menjali radikalno odnosi snaga u svetu i kada su počeli da se stvaraju obrisi novih međunarodnih odnosa i poretka, jedan od Jovanovićevih prijatelja s pravom će napisati da neuspeh nije uvek znak nesposobnosti. Misleći na situaciju u kojoj se našao srpski narod krajem Drugog svetskog rata, kada nije imao oslonac ni u jednoj velikoj sili, Slobodan Jovanović se i sam pitao šta da se radi u teškim, pa i nemogućim političkim situacijama, kada se ne mogu jasno predvideti uslovi političkog uspeha. I zapisao je, jezgrovito i jasno, nešto što je mnogo više od njegove lične i ispovedne poruke: „U takvim vremenima ostaje samo jedno, a to je ispuniti dužnost. Ako se više ne zna šta može doneti uspeh, zna se šta dužnost nalaže.“