ИГРЕ (НЕ)СВРСТАВАЊА

Жао нам је због ове одлуке. Очигледно је то демонстрација лојалности према центру моћи који захтева такве акције и спреман је да их награди – рекао је портпарол белоруског министарства спољних послова Андреј Савиних јуна 2012. када је влада Тадићевог фикуса Мирка Цветковића у техничком мандату одлучила да се прикључи санкцијама које је Европска унија уводила Белорусији, односно да „усклади своју спољну политику“ са ЕУ. Поред пријатељског разумевања за сврставање Србије уз Брисел а на штету истинског и дуготрајног пријатељства с Белорусијом, тада је у разматрању реаговања на овај потез Београда постојао још један фактор – управо чињеница да је Цветковићева влада била у техничком мандату и да се ишчекивао долазак на власт нових политичких снага које би према Минску (а и другим државама) могле водити суверенију политику.

Заиста, по доласку Томислава Николића на Андрићев венац и Александра Вучића у Немањину 11, ствари су се умногоме промениле – односи Београда и Минска почели су све више да личе на оне из времена владавине Слободана Милошевића, када су били у најмању руку братски. Штавише, тада је циркулисала идеја о уласку Србије у конфедерацију коју су Русија и Белорусија формирале 1996. Можда је ова идеја била нереална, али је сасвим реална била Лукашенкова одлука да у априлу 1999. године, када су у Београд слетале само НАТО бомбе и, понекад, авиони с преговарачима, допутује у главни град државе под агресијом 19 најмоћнијих земаља света и тако јој пружи подршку. Са њим је стигло и 500 тона хуманитарне помоћи. Еврофили би рекли безначајно у односу на између 22.000 и 79.000 тона експлозивних средстава помоћи које нам је у том периоду изручио Запад, као и у односу на помоћ коју су нам пружали после 2000, али у том тренутку то је био врло важан симболички гест. Уосталом, упоредите то с јеванђелском причом о две удовичине лепте.

ГОДИНЕ ЗАХЛАЂЕЊА После свргавања Слободана Милошевића с власти и усвајања идеје о безалтернативности европског пута, сасвим је природно да су односи Београда и Минска почели да атрофирају. Њихов суноврат чудно коинцидира с амбасадорским мандатом у Минску Срећка Ђукића, о чијој се дипломатској активности много може наслутити из чињенице да је члан Форума за међународне односе Европског покрета у Србији, и (бело)русофобичног начина на који данас по луксембуршким медијима коментарише ситуацију на европском истоку. Да не буде да су ово спекулације, у прилог томе колико су он и власт која га је тамо послала радили на зближавању две раније врло блиске државе иде податак да Лукашенко од бомбардовања до 2014 – пуних 15 година – није долазио у Србију. И тада је, 2014, Србији упутио хуманитарну помоћ, само не због НАТО агресије него због катастрофалних поплава. У ствари, јесте једном долазио, али приватно, у марту 2009. када је боравио на Копаонику у време тамошњег Бизнис форума.

Слично је било и са српске стране, од одласка тадашњег председника СР Југославије Зорана Лилића у Минск у марту 1996, све до Томислава Николића и његове посете Лукашенку марта 2013. године (свега десет месеци по ступању на председничку дужност) никоме није пало на памет да се запути у Белорусију. Управо је ова Николићева званична посета дала озбиљан импулс развоју билатералних односа. Двојица председника су тада потписала заједничку изјаву о будућој сарадњи двеју земаља. Следи већ поменут Лукашенков долазак у Београд и поновни Николићев одлазак у Минск у новембру 2015, а потом и читав низ билатералних посета на нижем нивоу. Већ у јануару 2017, као премијер, Вучић путује у Минск, да би му Лукашенко у децембру 2019. узвратио посету, тада као колеги, председнику.

После те посете, нажалост, билатерални односи поново крећу низбрдо. Додуше не стрмоглаво као за време владавине ДОС-а. Августа 2020. Србија опет попушта под западним притиском и придружује се европским санкцијама против Белорусије и усаглашава се с европском декларацијом којом се Лукашенко не признаје за легитимног председника. Премијерка Србије Ана Брнабић се тада понадала да Лукашенко то „неће замерити“ очекујући исто разумевање као 2012. И изгледа да је било тако – Белорусија с „нелегитимним“ председником на челу шаље нам у априлу и мају 2021. четири „мига 29“. На поклон, да не кажемо у оквиру наставка хуманитарне помоћи.

Та четири „мига“, међутим, нису била довољна да би Србија смогла снаге да се децембра  2021. одупре европским захтевима за усклађивањем спољне политике, и опет се, додуше делимично, сврставамо уз санкције. Али овога пута безусловног разумевања Минска за Београд није било и Белорусија 30. јануара 2022. доноси одлуку о забрани увоза хране из Србије. Мора се признати да су и ове санкције Србије према Белорусији и узвратне, белоруске, заиста симболичне, али као што смо видели, односи двеју земаља су све време одисали значајном симболиком. Србија се прикључила и европским санкцијама из маја 2022.

ЛУКАШЕНКОВ САВЕТ Србија се пак 21. августа ове године није, како је то са жаљењем јавности саопштио шеф европске дипломатије Жозеп Борељ, ускладила са одлуком ЕУ о проширивању санкција против Белорусије. Што је добро, јер нови пакет санкција више не би био само симболичан. Наиме, на списку су до сада махом били прехрамбени производи, попут свињетине, млечних и кондитoрских производа, воћа, поврћа, а главни српски извозни производи за Белорусију су, према подацима Привредне коморе Србије, биле гуме, боје и премази, грађевински материјали и слично. Нове европске санкције против Белорусије укључују ватрено оружје и муницију, као и робе и технологије погодне за употребу у ваздухопловству и свемирској индустрији… То су, заправо, посредне санкције Русији, јер како је и Брисел саопштио, њихово увођење има за циљ спречавање заобилажења санкција Русији преко Белорусије.

То, међутим, није било довољно Лукашенку, па је искористио прилику именовања новог амбасадора у Београду Сергеја Малиновског да нам пошаље поруку, односно „братски савет“. „Морамо да разумемо политику коју Србија води и жели да води у односу на Белорусију. Ако желе, онда треба да буде и резултата у трговинско-економским односима. Ако желе да се додворавају, грубо речено, и подржавају европске и америчке санкције Белорусији, то је њихова ствар. Нека се определе и подрже те санкције, ако су заборавили добро које смо им чинили“, рекао је Лукашенко на састанку с новоименованим амбасадорима.

Поред јасне поруке да Београд треба да престане са својом игром (не)сврставања са европским санкцијама и да одлучи да ли је у односу на Белорусију вино ил’ вода, овде постоји и подтекст за који је потребно читање између редова. Наиме, као што смо већ установили, санкције које је до сада Београд под притиском Брисела уводио Белорусији и узвратне санкције из Минска биле су практично безначајне и нису у великој мери утицале на иовако малу робну размену двеју земаља. С новим пакетима из Брисела, ствар би могла да постане озбиљнија, али ни у томе није поента. Главни проблем је, чини се, могућност „усклађивања“ Србије са спољном политиком коју Европска унија води према Русији. А ту би ствари могле постати далеко озбиљније. Порука би могла бити – уозбиљите се и не заносите се да ћемо бесконачно имати разумевања за вашу игру, а Москва уопште неће имати разумевања. Рекло би се тачка на спекулације присталица санкција против Русије унутар Србије који говоре, попут Ане Брнабић 2020, „надамо се да неће замерити“. Хоће, јер љубав је двосмерна улица.