Амбасадор који (ни)је кадрирао

Да ли Вашингтон покушава да одлучује о намештањима по Србији и зашто је чињеница да управо то ради?

Нe мислим да Клич (један од лидера украјинске опозиције у време државног удара 2014. Виталиј Кличко) треба да уђе у владу. Не мислим да је то неопходно, да је добра идеја – рекла је тадашњи помоћник америчког државног секретара Викторија Нуланд 2014. у пресретнутом разговору са америчким амбасадором у Кијеву Џефријем Пајатом. “Да. Слажем се у односу на то да он не улази у владу, нека остане изван и уради свој политички домаћи задатак и остало”, одговорио је Пајат у разговору који је остао упамћен највише по Нуландкиној опасци “је*еш ЕУ”. Пајат је изразио и задовољство што је Нуландова у разговору с Арсенијем Јацењуком, другим опозиционим лидером у том тренутку и потоњим премијером Украјине, “јасно показала које му је место и где се уклапа у овај сценарио”.

Овај део транскрипта разговора високих званичника Стејт департмента превео сам са сајта Би-БиСија – објављен је уз коментаре дипломатског уредника Џонатана Маркуса, који је прво истакао да “САД нису демантовале веродостојност овог разговора и да су биле брзе у сваљивању кривице за пресретање и објављивање разговора на руске власти”. Маркус је оценио да горњи цитати указују да “док САД тврде да у овој кризи раде са свим странама и истичу да ‘украјински народ треба да одлучи о својој будућности’, овај транскрипт указује да САД имају веома јасне идеје о томе какав исход треба да буде и раде на постизању тих циљева”.

Тај рад подразумева и кадрирање у украјинској влади и додељивање улога у том, како кажу, “сценарију”.

Писање сценарија, односно додељивање улога у владама других земаља у Стејт департменту није, нажалост, било резервисано само за Украјину из 2014. Имали смо то и врло недавно, у свом окружењу. У Црној Гори, на пример. Ту није било цурења пресретнутих разговора високих америчких дипломата, али је било њихових отворених и јавних изјава у којим јасно показују склоност ка кадрирању и одређивању како то “црногорски народ треба да одлучује о својој будућности”.

Тако је специјални изасланик САД за Западни Балкан Габријел Ескобар мандатару за састав црногорске владе Милојку Спајићу 13. септембра поручио да му не препоручује да у владу укључи српску коалицију “За будућност Црне Горе”, без обзира на изборне резултате, јер се ради о “највећој антизападној странци”. Своју препоруку Ескобар је зачинио оценом да би укључивање коалиције која је на изборима освојила нешто мање од 15 одсто гласова било “противно вољи народа”, те да би то представљало “прихватање притиска друге земље (Србије, наравно) у односу на препоруке трансатлантске заједнице”. И пре овога било је идеја у Подгорици које се нису уклапале у амерички сценарио.

Тако је, крајем децембра 2022, америчка амбасада у Црној Гори јасно одбацила одлуку црногорске скупштине да мандат за формирање нове владе повери Миодрагу Лекићу оцењујући је као “још један корак у погрешном смеру” и истичући да САД не би могле да сарађују с таквом владом. Наравно, Лекић није постао премијер.

Сетимо се и кадрирања у Србији. Јавности је путем “Викиликса” познат постао случај постављења једног од лидера данашње прозападне опозиције Здравка Поноша за начелника Генералштаба 2006, али много важнији од тога су били западни притисци (учествовали су и неки домаћи тајкуни) у циљу “прелома мозга” Ивице Дачића и СПС-а 2008. да прекину преговоре о формирању власти са ДСС-ом Војислава Коштунице и СРС-ом који су у то време дефакто предводили потоњи председници Србије Томислав Николић и Александар Вучић. Никога ко иоле прати политику не изненађује ни чињеница да у сценарију који су САД осмислиле за Србију улога шефа Безбедносно-информативне агенције не може припасти Александру Вулину.

Заправо, много улога овде није подељено у складу с њиховим сценаријем, али ова им је била балван у оку. Утолико пре што је у исто време улогу у Влади Србије изгубила њихова најомиљенија споредна глумица (с тенденцијом да постане главна) Зорана Михајловић.

Судбине ово двоје Вучићевих кадрова су много повезаније и много симболичније него што се на први поглед може помислити. Обоје су обављали важне функције од доласка СНС-а на власт. Обоје су до формирања садашње Владе Србије обављали важне министарске функције. Михајловићева је била министар енергетике, развоја и заштите животне средине, министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре и, на крају, министар рударства и енергетике. Вулин је с места директора Канцеларије за КиМ 2013. постављен за министра задуженог за КиМ, затим министра рада, запошљавања, борачких и социјалних питања, па министра одбране и, на крају, унутрашњих послова. Обоје су у јавности перципирани као симболи прозападног, односно просрпског опредељења власти, и окончање њиховог присуства у Влади било је јасан сигнал у ком се правцу политика Београда креће. Михајловићева је једноставно елиминисана, што ју је силно разљутило, па је заједно с другим екстремно прозападним отпацима СНС-а, попут Драгана Шормаза и Станиславе Пак, почела да блати свог дојучерашњег лидера. Вулин је, с друге стране, постављен на дискретнију, али подједнако важну функцију директора БИА, што је, такође, био јасан сигнал појачаних тежњи власти ка успостављању веће суверености у владању земљом. То Вашингтон није могао да дозволи и притисци су одмах почели. Директи су испрва били дискретнији и уочљиви само кроз рад “независних” и “објективних” медија, као и прозападне опозиције, али пошто нису уродили плодом, тактика се мења и на Вулина се креће “ђоном” – оптужује се за умешаност у “организовани криминал и трговину наркотицима”, али и за обезбеђивање платформе Русији за “малигни утицај у региону”. Жалосно је што је Вулин попустио и поднео неопозиву оставку јасно указавши да то чини јер “САД и ЕУ траже његову главу” и јер не жели да додатно отежава позицију Србије. Жалосно не јер је Вулин добро или лоше радио свој посао него јер је то плод спољног притиска, а не суверене одлуке наших власти. То је потврдио и Вучић рекавши да су притисци постојали и да су били недвосмислени “од првог дана ко је постављен на ту дужност”. И онда вам се појави амбасадор Кристофер Хил с “разочаравајућом”, како је рекао, информацијом да “има нула интереса да буде умешан у унутрашње ствари Србије”, док његова амбасада тврди да “нема никакву улогу у кадровским одлукама српских власти”. Је л’ то неко рекао “је*еш ЕУ”?

Филип Родић, “Вечерње новости”