РЕЧ ЗАПАДА НЕ ВРЕДИ ПЕТ ПАРА: Признајући да је крив јер је веровао ЕУ и САД Вучић се опекао као Путин који је преварен Минским споразумом

ГАРАНТ свих договора који су у дијалогу постигли Београд и Приштина била је Европска унија. Србија је спровела све на шта се обавезала, лажна држава ништа – Заједница српских општина није формирана, тзв. косовска полиција и даље је на северу где не би смело да је буде, слобода кретања за Србе чије су главе свакодневно у торби не постоји. Запад ћути, а све чешће је и ветар у леђа Аљбину Курти. Стога се намеће логично питање – вреди ли уопште њихов потпис и може ли Брисел бити гарант било чега?

Када су Срби прошле године у децембру поставили барикаде на северу КиМ тражећи пуштање на слободу полицајца Дејана Пантића и још неколико наших сународника који су ухапшени без основа, ЕУ и САД су дале “чврста” обећања и гаранције да бунџијама неће фалити ни длака с главе ако уклоне запреке. Срби су то и урадили, јер је Пантић пуштен на слободу, Кфор је саопштио да је тзв. КБС-у потребна њихова сагласност за одлазак на север Косова, а САД и ЕУ су изнеле гаранције да неће бити хапшења и процесуирања наших људи због мирних протеста и барикада. Ипак, после ових обећања кренуо је цунами терора над Србима – хапшења, упадања у куће, пуцњи у децу, косовска полиција се усталила на северу, док Еулекс и Кфор све то мирно посматрају са дистанце. Реч западних моћника не вреди ни пет пара.

Председник Александар Вучић рекао је да је његова кривица, јер је веровао ЕУ и САД да ће испунити оно што су написале:

– Крив сам што сам Србе довео у ову позицију. Друга грешка је та што сам себи дозволио да зависимо од других који су нас крунили део по део стајући на Куртијеву страну.

Пелцер Запада да једно каже, а друго ради већ је примењен приликом потписивања Минских споразума 2014. године који су гарантовали права Русима у Украјини. Међутим, једна од потписница докумената некадашња немачка канцеларка Ангела Мекрел (уз њу, парафе су ставили и тадашњи украјински председник Петар Порошенко, као и лидери Русије Владимир Путин и Француске Франсоа Оланд) је, после пензионисања, рекла да је циљ поменутих уговора био покушај да Украјина добије на времену како би се припремила за рат.

То је потврдио и Оланд речима да је “Меркелова била у праву, да је Украјина од 2014. јачала свој војни потенцијал, постала је боље опремљена и обучена, а Кијев је добио такву могућност захваљујући Минским споразумима”.

Амбасадор Русије у Београду Александар Боцан-Харченко направио је паралелу између догађаја на КиМ и јалових договора у главном граду Белорусије:

– Нема ЗСО, јер ни ЕУ ни САД све ово време нису вршиле неопходан утицај на Приштину. Ситуација много подсећа на приступ колективног Запада Минским споразумима о Украјини. Запад примењује исту шему као у Украјини.

Некадашњи министар спољних послова и дипломата Владислав Јовановић рекао је за “Новости” да једино можемо веровати да ће Запад сигурно бити гарант “нашем подизању руке за независно Косово и добијању столице у Уједињеним нацијама”.

– Али, ни тада нас не би оставили на миру, јер треба се се сузбије скроз утицај Србије у региону. То је почело још 1991. године када су решили да сецирају СФРЈ, па су кренули од одвајања Словеније, Хрватске, а на крају путем силе одузели Косово и сада разним облицима силе хоће да нас натерају да се ми са тим сагласимо. Морамо са њима да будемо лицем у лице, да играмо филигрански, јер околности не допуштају други начин и да им кад год нешто траже кажемо – хвала, не дамо. Време би требало да нам буде савезник и да се у једном тренутку, због важнијих преокупација за Запад, они схвате да независност Косова није могућа. Не можемо то да гарантујемо, али морамо да се трудимо.

Јовановић подсећа да су 1991. тадашње руководство Србије, у којем је био и он, преварили да дођу на Конференцију у Хагу, где их је дочекало све супротно од уверавања да неће цепати СФРЈ – претње и пресуда. Поред лорда Карингтона, међу учесницима су били и Хенри Вејнандс, холандски дипломата, као и Ханс ван ден Брук, министар спољних послова Холандије и председавајући Савета министара Европске заједнице.

– Седам дана пред Мировну конференцију у Хагу, српска делегација није знала шта да ради и да ли да иде. Онда смо отишли код Митерана и Милошевић га је питао зашто га зову у Хаг. Овај га је убеђивао – да састанак сто одсто није замка, да не иде на мину, што је значило да Запад не жели трајно да растури Југославију – сећа се Јовановић и закључује да се десило управо супротно и да је циљ био распад Југославије.

С.Ровчанин Томковић, Вечерње новости