NEMA PREDAJE KOSOVA NI SANKCIJA RUSIJI

SLOBODAN ERIĆ – GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK „GEOPOLITIKE“

Današnja Srbija nema mandat da pregovara o statusu Kosova jer ono nije samo njena svojina nego i svih prethodnih i budućih generacija

U izdanju Udruženja građana Cer nedavno je izašla knjiga „Srpski plan“ Slobodana Erića, dugogodišnjeg urednika „Geopolitike“, za kog Miša Đurković, u predgovoru, kaže da je „ne samo borac protiv savremenih oblika satanizma već i izraziti vesnik vremena koje dolazi“. Njegova „Geopolitika“ je svoj život započela u vreme kada je krenula puna okupacija Srbije iznutra i u doba punog trijumfalizma američke vizije unipolarnog sveta i novog konsenzusa, a on je od starta pokazivao da je moguće i misliti i raditi drugačije. Đurković kaže da nam je Erić, „bez ambicije da bude neki novi Garašanin“, ponudio veoma vredan materijal u kom dominiraju teme odbrane Kosova i Metohije i sprečavanja ovdašnje vlasti da uvede sankcije Rusiji. Povodom nove knjige, Slobodan Erić je govorio za „Pečat“.

Otkuda ideja stvaranja „srpskog plana“? I da li je, u ovakvim međunarodnim okolnostima, moguće išta planirati?
Vreme je da Srbija počne da projektuje svoju budućnost. Jer sopstveni planovi predstavljaju prepreku za realizaciju planova drugih, koncentrišu napore nacije i usmeravaju je ka budućnosti. Ali da bismo ispunili velike zadatke u budućnosti, potrebno nam je sabiranje, jačanje nacije iznutra, da se bar nakratko odvojimo od spoljnog sveta i medijskog pritiska spoljne politike i spoljnopolitičkih tema, koje dominiraju u javnom prostoru, okrenemo sebi i povedemo unutrašnji dijalog – razgovor jednih s drugim, odgovorimo ne samo na pitanje šta nećemo i šta nismo već i šta hoćemo i šta mi jesmo, da se koncentrišemo na sebe, bolje samorazumemo i samodefinišemo na bazi istine i sopstvenih bazičnih vrednosti.
Pritiscima Zapada – SAD i EU – na Srbiju da prihvati nezavisnost Kosova dodat je zahtev da se Srbija pridruži sankcijama zapadnih zemalja Ruskoj Federaciji. Kako odgovoriti na tako teške izazove?
Srbija, iz brojnih, razumljivih i opravdanih razloga, ne može da prihvati nijedan od ovih zahteva Zapada. Današnja Srbija nema mandat da pregovara o statusu naše južne pokrajine, jer Kosovo nije samo svojina današnje generacije nego i onih svih prethodnih i budućih, istovremeno i zemaljske i nebeske Srbije. Ovo nije neki prigodni i lepo definisani stav – nego sušta istina.
Srbija ne treba i ne sme da uvede sankcije Rusiji, jer srpski i ruski narod veže vekovno prijateljstvo, a RF je najvažniji strateški saveznik Srbije u odbrani Kosova i Metohije. Srbija, ovu svoju poziciju, treba da osnaži i principijelnom odlukom da ne želi da uvodi sankcije bilo kojoj drugoj državi. Snaga počiva na principima, a Srbija ima moralno pravo na ovakav stav jer je i sama bila žrtva sankcija.
Stalno govorimo o neutralnosti Srbije, ali ona, u praksi, sve više korodira. Možemo li ostati neutralni u neuralgičnom svetu na pragu trećeg svetskog rata?
Aktuelna spoljna politika Srbije, bazirana na neutralnosti, suštinski je ispravna. Srbija ne treba da se obazire na optužbe da sedi na dve ili četiri stolice, jer politika balansiranja – laviranja – između velikih sila, vojnih i političkih blokova i država, ima dugu tradiciju i potpuno je legitimna.
Politika vojne neutralnosti utemeljena je u Rezoluciji o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije, usvojenoj 26. decembra 2007, u Narodnoj skupštini glasovima 220 poslanika. Odluka o vojnoj neutralnosti je ispravna sa stanovišta nacionalnih i državnih interesa, samo je treba kvalitativno nadograditi. Vojna neutralnost omogućava našoj zemlji da povodom rata u Ukrajini ili nekog drugog međunarodnog oružanog sukoba, ne bude uvučena u neki regionalni ili svetski rat, što je prvorazredni nacionalni interes Srbije. Srbija je imala ogromne žrtve u dva svetska rata i očuvanje biološke supstance nacije mora biti imperativ nacionalne politike. Istovremeno, vojna neutralnost nas ne sprečava da održavamo i razvijamo političke i ekonomske odnose sa prijateljskim zemljama kao što su Rusija, Kina, Grčka, ali i s drugim državama. Istovremeno, to ne znači da Srbija ne treba da razvija svoje odbrambene kapacitete i jača armiju. Naprotiv, treba – posebno danas kada se u svetu svi naoružavaju i kada vojne fabrike rade u tri smene.
Neutralnost je, pored ostalog, i najprihvatljiviji okvir za Srbiju da pokuša da izbegne i ne saučestvuje u različitim globalističkim agendama i projektima, koji se već realizuju ili je u planu njihovo sprovođenje, ako proceni da to nije u njenom nacionalnom interesu. Počev od nekih elemenata zelene agende, oko koje u svetu postoje podeljena mišljenja u naučnim krugovima i javnom mnjenju (ne sporeći apsolutnu potrebu da se zaštiti i očuva životna sredina), preko veštačke hrane (veštačke koju treba da jedemo, kako nam sugeriše Bil Gejts), smanjivanja obima upotrebe papirnog novca (gotovine), do zdravstvene politike koju nameće Svetska zdravstvena organizacija, sve većeg javnog nadzora, i niza drugih različitih mera – sve ide u smeru ograničavanja ljudskih sloboda i prava, i koje se sve više sprovodi, ne samo na Zapadu nego i u nekim istočnim, i nama prijateljskim zemljama, kao što su Kina i Rusija.
Ponavljam: šta ćemo ako je pred nama treći svetski rat? Kakav je tu plan moguć?
Nama Srbima sloboda je važna. Naši preci nisu prolivali krv za slobodu da bismo mi danas bili robovi. Znači, prema globalizmu najveći oprez! Jer i novi svetski rat – nadajmo se da do njega neće doći – može biti globalistički projekat. Neutralnost, shvaćena i kao neka vrsta autonomnosti u odnosu na međunarodnu zajednicu, najprihvatljiviji je okvir da se u današnjem, sve više uniformnom svetu, sačuva i izrazi, kroz istorijsko trajanje potvrđena, posebnost srpskog naroda.
Pred različitim bezbednosnim rizicima i mogućnošću da rat u Ukrajini, ili na nekom drugom kriznom žarištu, eskalira u neki širi sukob, Srbi moraju sačuvati državu, i ne smeju dozvoliti da se u bilo kojoj formi ponovi 1941. godina, kada je naša zemlja bila okupirana, teritorijalno razdeljena, a naš narod podvrgnut strašnom teroru i genocidu, pre svega u NDH, sa tragičnim građanskim ratom, čiji je konačni rezultat bio dolazak na vlast – uz pomoć Velike Britanije i SSSR-a – Komunističke partije Jugoslavije, arhineprijatelja srpskog naroda.
U svetu, koji će sve više biti podeljen, u kome će ekonomski odnosi biti ograničavani različitim ekonomskim sankcijama, u kojima se zapadne zemlje u nekim segmentima ponašaju kao komunističke države 1945. godine „konfiskujući“, pleneći, imovinu Rusije, ruskih oligarha, i sa njima povezanih firmi i lica, Srbija treba da radi sve suprotno. Srbija treba da pravno garantuje nepovredivost imovine i kapitala, da ostane otvorena za strana ulaganja, slobodna za poslovanje – proizvodnju i trgovinu sa celim svetom. Srbija, kao neka vrsta slobodne ekonomske zone, može biti teritorija na kojoj kompanije iz zemalja čije je poslovanje ograničeno obostranim sankcijama matičnih država mogu posredno ili na drugi način trgovati i poslovati, i gde se može sliti veliki investicioni kapital. Srbije time može najbolje pomoći i prijateljima sa Istoka, i partnerima sa Zapada – a najviše sebi. Ovaj mogući pozitivan ekonomski efekat može nastati samo kao sekundarni rezultat jedne principijelne neutralne politike naše zemlje. Srbija može tako da se nezvanično kandiduje za ulogu nove balkanske Švajcarske u 21. veku.
U knjizi tvrdite da je moguće izgraditi spoljnu politiku na svetosavskim načelima. Šta to praktično znači?
Mi, u osnovi, našu politiku, treba da gradimo na temeljima koje je postavio Sveti Sava. Prvi srpski arhiepiskop naš narod je opredelio, u duhovnom smislu, za istočnu, pravoslavnu, vizantijsku duhovnost i tradiciju. I to je primarno opredeljenje. Ali je Sveti Sava dobijanjem i izgradnjom autokefalne, nacionalne crkve, sačuvao posebnost srpskog naroda u okviru pravoslavlja, što je kasnije istorijski prepoznato kao svetosavlje – pravoslavlje sa srpskim stilom. Time su postavljeni temelji duhovnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda. Istovremeno, na jednom drugom, međunarodnom, diplomatskom, proizvodno-trgovinskom, materijalnom nivou, tadašnja Srbija je održavala različite odnose i imala sporazume sa zemljama i narodima istočno i zapadno od njenih granica. Veliki župan Stefan Nemanja se 1189. godine sreo i u Nišu sa „svetim rimskim carem“ Fridrihom Barbarosom, koji je predvodio vojsku u Trećem krstaškom pohodu, i postigao sporazum s njim. Srbija nije ušla u vojni sukob sa armijom krstaša, kada je, na planu jedinstva vere i politike, postojao u punom smislu savremene formulacije – Kolektivni zapad. Sveti Sava se i podvizavao na Svetoj Gori i hodočastio i hodio u svojim duhovnim i diplomatskim misijama i sretao sa značajnim ličnostima iz drugih naroda. Dr Žarko Vidović, poznati srpski filozof, govorio je da je u tadašnjoj Evropi i svetu, među savremenicima, Sveti Sava smatran za najmudrijeg čoveka.
Duhovno priznanje – davanje autokefalnosti SPC – stiglo je sa Istoka od vizantijskog cara i vaseljenskog patrijarha, a političko priznanje Srbije – preko prvog krunisanog kralja Stefana Prvovenčanog – stiglo je sa Zapada.
Ali šta da radimo ako se svih svojih pozicija odričemo da bismo navodno ušli u EU, što sve više liči na „Ne lipši, magarče, do zelene trave“?
Pozicija Srbije je umnogome određena geografijom, srpski narod se nalazi istovremeno na periferiji i zapadne i istočne civilizacije. Veliki je ispit pred Srbijom: ne priznati nezavisnost Kosova i ne saglasiti se s njom, održati problem u stanju zamrznutog konflikta i ostaviti mogućnost da se u budućnosti južna pokrajina reintegriše u ustavno-pravni poredak Republike Srbije, sačuvati neoštećene odnose s Rusijom, koji su prijateljskog i strateškog karaktera. Istovremeno, Srbija treba da sa Evropom, Evropskom unijom traži neki dogovor i sporazum u obostranom interesu, imajući u vidu ne samo trenutnu geopolitičku situaciju i odnose snaga na Starom kontinentu i u svetu već i dugoročne procese i krize, poput migrantske i drugih, koje će sve evropske zemlje, silom (ne)prilika, sve više upućivati jedne na druge. Srbija može da ostane izvan EU kao nezavisna država, ali sa značajnom stepenom integracije sa Unijom, pre svega na ekonomskom planu.
Oko ulaska Srbije u EU ne postoji jedinstvo unutar zemlje, a rat u Ukrajini je još više uticao da se na unutrašnje političke podele nadomeste i razlike u gledanju oko toga kakvu spoljnu politiku treba da vodi Srbija. Srbiji je neophodno jačanje demokratije kroz ozdravljenje odnosa u javnoj sferi, a put ka tome je dijalog političkih i ideoloških protivnika i neistomišljenika. U naporima da se postigne konsenzus oko najvažnijih pitanja nacionalnog i državnog interesa, treba ići od najšireg spektra pitanja, gde postoji veći stepen saglasnosti, ka užim, složenijim i delikatnijim temama i problemima, oko kojih postoje znatno veće političke i ideološke razlike. Podele u Srbiji se i veštački prave, podstiču i produkuju od strane spoljnog faktora.
Dakle, kuda treba da ide Srbija kad je spoljna politika u pitanju?
Neutralnost je pravi izbor za Srbiju je jer samo ona može sprečiti da naša zemlja postane puka interesna sfera drugih. Dva najveća izazova za Srbiju: Kosovo i pritisci za uvođenje sankcija Rusiji su takvi da se mora odoleti i jednom i drugom. Srbija ne treba da uvede sankcije nikom, jer smo i sami bili žrtve sankcija Kolektivnog zapada. Da bi se izbegla tzv. normalizacija odnosa sa „Kosovom“ kao uslov za ulazak u EU treba sprovesti srpski bregzit pre ulaska u EU.
Tu smo i da razumemo svet u kome živimo – kako dominaciju, tako i opadanje moći zapadne civilizacije. Između ostalog, dužni smo da kreativno pojmimo uzajamne odnose zapadne civilizacije i Kine (naročito nam je važno kinesko iskustvo očuvanja samobitnosti uz preuzimanje ideja i prakse tehnološko – ekonomskog razvoja sa Zapada).
Treba da budemo svesni šta je to globalistička duboka država, ali i da je u toku ozbiljan sukob globalista i suverenista, sa neizvesnim ishodom. Tu je i suočavanje sa činjenicom da su migranti veliki izazov za Srbiju i Evropu, pri čemu mondijalizam želi da sve ljude pretvori u migrante. Ne zaboravimo, hiperaktivni kreator globalizma i migracija je, između ostalih, Soroš, koga je Orban proterao iz Mađarske. Ovo znači i da smo svesni da je u toku razaranje „tvrđave Evrope“ i novi islamski pohod na Evropu. Sada se vodi rat protiv hrišćanstva (o tome, između ostalog, svedoči stradanje hrišćana na Bliskom istoku), pri čemu globalisti imaju suštinski samo jednog neprijatelja – hrišćanstvo, pošto je, kako je rekao vladika Nikolaj, Hristos Neujednačitelj i Neujednačivi. Iako je rat u Ukrajini plod nastojanja da se NATO proširi na Istok, i tako porazi Rusiju, treba se nadati da će biti postignut sveobuhvatni mirovni sporazum, na dobro čovečanstva.
Kakav je program obnove potreban na unutrašnjem planu?
Moramo obnoviti ideju demokratije kao vlasti naroda. Potrebna nam je srpska sinteza najboljeg u našoj istoriji i sadašnjosti, ali se ne sme gubiti iz vida najvažniji element „srpskog plana“ – saglasnost s Božjim planom. Naša kultura sećanja treba da je vraćanje duga precima, a jedan od ciljeva „srpskog plana“ – postizanje dobra. Komparativna prednost Srbije su nauka i obrazovanje, zbog čega se moramo suprotstaviti urušavanju obrazovnog sistema, kao i sistema vrednosti kod mladih. Treba imati za cilj povratak sunarodnika iz dijaspore, čemu će doprineti radikalni raskid sa jugoslovenstvom i komunizmom. Odnos prema Srbima u regionu mora se zasnivati na zaštiti njihovih ljudskih i nacionalnih prava gde god žive, u punoj saglasnosti s politikom Srbije prema drugim narodima koji su naši sugrađani i graditelji zajedničke budućnosti.
Iako nemamo more, treba imati pomorsku strategiju, i ne zaboravljati da je Vojska Srbije garant slobode i nezavisnosti. Tu je i Srpska pravoslavna crkva – kormilar srpskog broda spasenja. U svemu, Kosovo nam je nasušno. Krajnje je vreme da Srbija postane socijalno odgovorna država kojoj su uvek na umu demografija i zdravstvena politika.
Suočivši se sa sopstvenom karakterologijom, svim vrlinama i manama ovog naroda, moramo sprečiti satanizaciju naših dosadašnjih nacionalnih programa – od Načertanija do Memoranduma SANU.
Šta je vaša poruka za kraj? Možemo li rečeno svesti na nekoliko, što bi Homer rekao, „krilatih reči“ koje nas bude i vode?
Kao temelj svega, neka nam budu reči Svetog vladike Nikolaja: „Budi hrabar i slobodan, Bog ti zbori, Srbine.“ Naši preci su od davnina verovali u Boga i njegovu pomoć, posebno u doba nemanjićke Srbije. Mi smo jedan od retkih naroda koji je u nacionalnu himnu ugradio tu veru da Bog saučestvuje u našoj kolektivnoj narodnoj sudbini. To najbolje izražavaju reči naše himne „Bože pravde“, koja se s posebnim oduševljenjem peva na dočecima naših sportista posle uspeha na međunarodnim takmičenjima. U stihovima nacionalne himne, koja predstavlja jednu vrstu kolektivne molitve, izražavaju se vera i zahvalnost Bogu za opstanak našeg naroda u prošlosti: „Bože pravde, ti što spase / od propasti dosad nas.“ A onda sledi i molitvena molba da Svevišnji nastavi tu zaštitničku i pokroviteljsku ulogu nad srpskim narodom i sad i u budućnosti: „Čuj i odsad naše glase / i odsad nam budi spas.“