Израел, Хамас и ратни злочини: Ко ће одговарати за убиства цивила?

Неписано је правило да у окршајима између Израела и палестинских оружаних група најдебљи крај увек извуку цивили. Након четири дана борби које су уследиле након иницијалног напада Хамаса раним јутарњим часовима у суботу, 7. октобра, то правило је, нажалост, поново потврђено. 

Док су окршаји припадника Израелских одбрамбених снага (ИДФ) и палестинских милитаната на простору Појаса Газе у окупиране Западне обале, па и понека Хамасова ракета испаљена на Израел, постали релативно честа и не претерано изненађујућа појава, најновији напад те организације на Јеврејску државу и одговор ИДФ-а донео је до сада незапамћену количину страдања и уништења: у њиховом најновијем окршају је за мање од четири дана на обе стране страдало око 2.000 људи, док је број рањених близу бројке од 10.000.

Поред тога, припадници Хамаса и других палестинских група киднаповали су више од 100 Израелаца, као и неколико страних држављана.

Реч је о најкрвавијем нападу на Израел у историји те земље, а 7. октобар ће остати упамћен као дан са највећим губитком израелских живота од оснивања те државе 1948. године.

Првобитно стање шока у Израелу убрзо је заменио осећај беса, а премијер Бењамин Нетанијаху је након само неколико сати изјавио је да је “Израел у рату”, што је његова влада и потврдила дан касније.

Израелско руководство је најавило да ће се са Хамасом обрачунати једном за свагда, а министар одбране није се устручавао да објави да ће Појас Газе бити стављен под потпуну блокаду: “Неће бити струје, хране, воде, горива. Све је затворено. Ми се боримо са животињама и понашамо се у складу са тим“, изјавио је он. У исто време, израелска авијација наставља да спроводи ваздушне ударе на положаје у Појасу Газе.

Потези обе стане су, очекивано, наишли на критике многих посматрача, а у медијима и на друштвеним мрежама избиле су оштре дискусије о томе ко је више пута прекршио норме међународног хуманитарног права и ко је одговорнији за масовно страдање цивила на обе стране.

Као и у свим другим сукобима, једно питање се природно поставља: да ли ће неко одговарати за страдање цивила, или ће оно (поново) проћи некажњено?

Историја сукоба – разлог за песимизам

Израелска блокада Појаса Газе није ништа ново – Јерусалим ту палестинску територију држи под делимичном опсадом од 2005. године. Израел то правда пре свега заштитом сопствене безбедности, пошто се Газа налази под контролом Хамаса – који Јерусалим сматра за терористичку организацију и који отворено позива на уништење, како они тврде, “ционистичког ентитета” у Палестини.

Ипак, таква политика Израела наишла је на критике многих стручњака за међународно право, организација за заштиту људских права, али и представника Уједињених нација, укључујући и некадашњег генералног секретара Бан Ки-Муна. Међународни комитет Црвеног крста је блокаду Појаса Газе назвао врстом “колективне казне“, која је забрањена Чланом 33. четврте Женевске конвенције.

“Блокаде Газе нису увек имале исту тежину, али Израелци су се сада одлучили да она буде потпуна, и то је свесна одлука. Циљ Хамаса је да доведе до ситуације која ће по Израелце бити безизлазна”, каже за РТ Балкан војни аналитичар Александар Радић и додаје да ако је до 7. октобра постојало бар прећутно разумевање за позицију Израела, то ће сада бити далеко теже.

Ни Хамас није био ускраћен великог броја критика за кршење међународног хуманитарног права. Њима се најчешће приписује коришћење цивила као “људских штитова”, односно постављање наоружања и сакривање својих бораца у густо насељеним областима, као и у цивилним објектима као што су школе, болнице и џамије.

Ситуација је посебно проблематична ако у обзир узмемо чињеницу да је Појас Газе једна од најгушће насељених територија на свету – на простору мањем од београдске општине Лазаревац живи више од два милиона људи. Самим тим, чак и ако би то желели, Хамасу је практично немогуће да постави војне објекте на безбедној удаљености од густо насељених градских области.

“Израелци никада нису штедели силу, тако да кад они нападају ту увек има доста жртава. Хамас се налази у густо насељеном Појасу Газе, тако да је ту јако тешко разликовати војне и цивилне циљеве, што Израелци и признају”, наглашава Радић.

Киднаповање израелских цивила у околини Појаса Газе и држање талаца такође представља кршење међународног хуманитарног права. То је експлицитно забрањено Чланом 34. четврте Женевске конвенције.

“То што су припадници Хамаса изненадили израелске војнике на спавању, то је одговорност њихових војних команданата, али када је реч о нападима на цивиле, на пример на људе који су дошли на рејв журке недалеко од границе са Газом, то је класичан пример тероризма”, каже саговорник РТ Балкан.

Међународноправна одговорност

Иако је крајем 2000. године потписао Римски статут, Израел га никада није ратификовао и не признаје надлежност Међународног кривичног суда у Хагу, чији је задатак процесуирање кривичних дела кршења Женевских конвенција.

Када је тај суд 2021. године објавио да започиње истрагу наводног кршења људских права током сукоба у Гази из 2014. године, израелско руководство је реаговало крајње бурно и децидно је одбило да са њим сарађује, док су представници власти и опозиције били су уједињени у оптужбама суда за “антисемитизам”.

Самим тим, изгледи да се неки од израелских политичких или војних званичника нађе на међународној оптужници изузетно су мали, а да дођу до оптужениче клупе су равне нули.

Ситуација није ништа боља ни када је реч о руководству Хамаса. Та организација се већ више од деценије налази у мање-више отвореном сукобу са међународно признатом палестинском администрацијом у Рамали, на Западној обали, на чијем челу се налази председник Махмуд Абас и његова партија Фатах.

Иако је влада у Рамали dejure надлежна и за Појас Газе, она ту територију не контролише од 2007. године, када је дошло до кратког оружаног сукоба између две водеће палестинске политичке организације – Фатаха и Хамаса.

Александар Радић сматра да су копнене акције ИДФ-а у Појасу Газе сада веома извесне, зато што напади из ваздуха нису довољни да се неутралише претња коју Хамас представља. Он додаје да ће то неминовно довести до додатних цивилних жртава, чиме ће се разбеснети јавно мњење у арапским земљама и самим тим значајно умањити шансе за њихову даљу нормализацију односа са Израелом.

Он наглашава да је потпуно уништење Хамаса “несумњиво циљ израелске војске”, али да то није реално, зато што та група има специфичну организациону структуру која им олакшава да преживи такве акције ИДФ-а.

(РТ)