ИЗБЕГЛИЦЕ ИЗ СИРИЈЕ НЕРЕШИВ ПРОБЛЕМ?

У пролетошњој предизборној кампањи сва три кандидата за председника Турске су, следећи вољу народа, обећавала велику депортацију сиријских избеглица, а победник Ердоган је у међувремену прећутно прихватио да је то било много лакше најавити него спровести, па је тај радикализам утихнуо

У Турској је, и после више година, актуелно питање судбине 3,4 милиона сиријских избеглица које је, као једна од „врућих“ тема, често помињано и током пролетошње предизборне кампање у тој земљи. Тада су сва три кандидата за шефа државе – поново изабрани председник Реџеп Тајип Ердоган, лидер уједињене опозиције Кемал Киличдароглу и вођа десничарских екстремиста Синан Оган – бирачима, већином незадовољним присуством тих „уљеза“, обећавали њихову депортацију, готово и не помињући међународне прописе који све државе обавезују на хуман однос према избеглицама.
Конвенција о избеглицама, наиме, не дозвољава њихово протеривање у земљу порекла уколико их тамо чека опасност, а Сирија је и даље место опасног живљења. Она је то сада у мањој мери него у минулим годинама крвавог грађанског рата и терора злогласног ИСИС-а, али стабилног мира и праве сигурности тамо још нема.

ТУРСКИ НАРОД „СИТ“ ИЗБЕГЛИЦА Због свог географског положаја Турска је одавно стална рута за избеглице из Азије и Африке које, у потрази за бољим животом, хрле у Европу, тачније у земље Европске уније, али и у њихов велики сабирни центар, због чега локално становништво све чешће негодује.
У 2016. години Турска је од ЕУ добила шест милијарди евра да би поправила животне услове избеглица на својој територији и спречила њихову масовну миграцију ка Европи, али то није смањило незадовољство њених грађана присуством великог броја „дођоша“. Обични Турци, између осталог, сматрају да им они одузимају радна места и обарају цену надница, док, истовремено, добијају новац од државе и користе привилегије у саобраћају, образовању, здравственој заштити итд.
Пре две године, према статистици УНХЦР-а, око 49 одсто Турака је тражило депортацију Сиријаца, а сада је таквих око 80 одсто. Разлог томе је погоршана економска ситуација у Турској, с неспутаном инфлацијом и нараслим трошковима живота, у којој данас има укупно око седам милиона избеглица с разних страна, од Авганистанаца до Украјинаца, а Сиријци су, већ скоро деценију, половина тог броја.
Занимљиво је да је у предизборној кампањи оштрији курс од Ердогана према Сиријцима најављивао прозападни кандидат Киличдароглу, који је често изговарао реченицу: „Све ћу их протерати, и тачка.“ Лидер деснице Оган је помињао да ће депортацију остварити „и силом, ако буде потребно“. Ердоган је, у првом кругу избора, овако крут став својих ривала осуђивао, наводећи да је „нехуман и антиисламски“. У другом је, међутим, кад је боље ослушнуо жеље бирача, а у циљу намицања што више гласова, и он учестано помињао масовнију депортацију, тврдећи да је припрема плана за то „већ у завршној фази“.

ЕРДОГАНОВО ОКЛЕВАЊЕ Сад кад има у џепу мандат за још пет година владавине, народ од старог-новог председника очекује и да се, коначно, детаљније позабави статусом избеглица из Сирије. Он то не одбија, али је јасно да тај проблем није лако и брзо решив, поготово што су односи између у Анкаре и Дамаска и даље прилично затегнути, а изостаје и, више пута најављивани, сусрет Ердогана са сиријским лидером Башаром ел Асадом, који би, како се верује, макар отворио изгледну перспективу за решавање проблема сиријских избеглица у Турској.
Четиристо педесет хиљада избеглих већ се вратило у куће у Сирији које им је Ердоганова власт изградила у његовом претходном мандату. Турски председник је потом, на државној телевизији ТРТ, обећао подизање домова на сиријској територији за још око милион повратника, али није прецизирао до када би то могло бити спроведено. То је, по свему судећи, избегао да учини пошто му је, кад је о градњи реч, приоритет обезбеђивање крова над главом за Турке пострадале у фебруарском земљотресу, када је погинуло око 50.000 људи, а неколико стотина хиљада објеката порушено.
Ердоган је тада рекао да ће око 300.000 стамбених јединица бити изграђено пре пролећа идуће године, што је скуп и сложен подухват. На основу тога може се закључити да ће брзина депортације и збрињавања сиријских избеглица, у огромној мери, бити директно зависна од брзине обнове турских подручја погођених фебруарским потресом.
Олакшицу Турској, кад је реч о притиску који осећа због присуства милиона избеглих Сиријаца на својој територији, могла би донети постепена нормализација односа Асадовог режима са арапским земљама, од којих се може очекивати да помогну и масовнији повратак у Сирију њеног избеглог становништва. С друге стране, неповољност за Турску могла би да буду неслагања у свету око тога колико је Сирија стварно спремна и способна да повратницима гарантује сигурност и нормалан живот. Доста је, наиме, оних који и даље сматрају да је сиријска унутрашња ситуација доста „ломљива“, што значи да не би требало журити с депортацијом њених избеглица.

ШТАП И ШАРГАРЕПА Иако анкете показују да би већина избеглих Сиријаца желела да се врати кући, у овом тренутку је немогуће тврдити да ли ће те жеље и када бити остварене. Неки од њих, који су у међувремено добили турски пасош, највероватније ће остати на садашњим адресама. Према подацима које је Министарство унутрашњих послова Турске објавило пред недавне изборе, 231.000 Сиријаца већ је поседовала турска документа, за више хиљада је у току поступак за доделу држављанства, а преко 120.000 је могло да гласа.
Поједине хуманитарне организације које су тврдиле да је Ердоган, током претходног мандата, протерао око 150.000 Сиријаца, прибегавајући разним притисцима на њих, па и хапшењима, сада очекују његов умеренији став, односно оно што се назива тактиком штапа и шаргарепе. А то, према њиховом уверењу, конкретно значи да ће, дугорочније посматрано, комбиновати протеривање избеглица (у већој мери) и њихово задржавање (у мањем обиму). На нешто блажи став, кажу, обавезује га и то што је већина Сиријаца с добијеним турским пасошем и бирачким правом пролетос гласала баш за њега.
Да би репатријација сиријских избеглица могла имати блажу форму од онога што су сви председнички кандидати говорили пред изборе, наговештавају и поједине економске анализе у којима се указује да није реално очекивати да сви Сиријци буду послати кући и због тога што је Турској потребна радна снага, пре свега у пољопривреди, али и за друге послове.
Очекује се, такође, да ће се Ердоган, у решавању проблема сиријских избеглица, ослањати на савете и помоћ Москве, Техерана и неких исламских земаља, пре свега богатог Катара, као значајног финансијера изградње станова за повратнике. Од ових партнера он се, вероватно, нада значајнијем доприносу бољој комуникацији између Анкаре и Дамаска, што би, нема сумње, допринело и да се питање сиријских избеглица у Турској лакше и брже решава.
Главна препрека сусрету Ердогана и Асада је инсистирање сиријског председника да се турске трупе повуку из његове земље, али Анкара то одбија, правдајући своју одлучност потребом наставка борбе против курдских терориста – ових дана је предузета нова акција хапшења због напада бомбаша самоубице у Анкари.