Patrijarh Vartolomej je prešao Rubikon

Mitropolit Leonid, patrijaršijski egzarh Afrike

Finale duhovnog pada Carigradske patrijaršije biće neposredno učešće u procesu formiranja jedinstvene svetske sinkretističke religije. Da li će samo nekolicina jurnuti u more sa strmine?

Mnogi primećuju da se oko nas dešavaju globalni procesi koje je teško objasniti i sa stanovišta morala i sa stanovišta zdravog razuma. Ono što se juče smatralo sramotnim danas se predstavlja kao norma. Štaviše, određeni koncepti i inicijative prodiru u mase tako sistemski i agresivno da njihovi protivnici, čak i ako imaju ogromnu brojčanu nadmoćnost, nisu u stanju da zaustave prodiranje tih razornih ideja u sve sfere društvenog života. Reč je, između ostalog, o fenomenima kao što su LGBT agenda, dozvoljena eutanazija, popularizacija abortusa, porodično pravo i sve drugo što neposredno udara u suštinu pravoslavlja, kaže na početku razgovora za „Pečat“ Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit klinski i patrijaršijski egzarh Afrike Leonid.

Na nedavno održanom arhijerejskom sastanku u Trojice-Sergijevoj lavri patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril upozorio je na činjenicu da se pravoslavlju sada suprotstavljaju moćni neprijatelji. Možete li da konkretizujete koje su to snage i koje zadatke pred sebe postavljaju?
Iza svega toga stoje destruktivne snage Kolektivnog zapada, koje deluju i otvoreno i u tajnosti, oslanjajući se na ogromna finansijska sredstva. Izvršioci volje ovih globalista su nacionalne vlade i šefovi država, marionete koje su dovedene na vlast.
U službi globalista su nedostatak savesti i informativni glasnogovornici. Zadatak koji su ovi „gospodari“ postavili pred sobom je monopol na upravljanje ljudima. Njihova je namera da čovečanstvo bude podeljeno na elitu i uslužno osoblje, čija će populacija i natalitet biti pod kontrolom. Prvima će biti pružene sve mogućnosti i blagodeti sveta, dok će druge, prilično proređene, pokušati da pretvore u krdo slabe volje, bez identiteta i samosvesti, spremno na poslušnost svake vrste i odricanje od svih prava za činiju leće.
U tu svrhu se sada briše sistematski, na nivou mnogih država, granica između dobra i zla. „Duboka moć“ žudi da uspostavi kontrolu nad ljudskom prirodom, primoravajući nas da dobrovoljno predamo svoju slobodu „izabranima“ u zamenu za primanje milostinja, kao i iluzija virtuelnog sveta. Zato se ona tako i naoružala protiv pravoslavlja, koje nastavlja da greh naziva grehom, kao i da ukazuje na pravu misiju svakog od nas – spasavanje sopstvene duše.
U odluci arhijerejskog sastanka RPC se kaže da su čelnici Konstantinopoljske patrijaršije postali jedan od instrumenata neprijateljskih snaga prema pravoslavlju. Šta je podstaklo učesnike episkopske konferencije da se usaglase oko takve formulacije?
Teško je poreći očigledno. Rukovodstvo Konstantinopoljske patrijaršije veoma dugo podriva jedinstvo vaseljenskog pravoslavlja. I pre nezakonitog mešanja u ukrajinske crkvene poslove, Fanar je počinio nedostojne postupke. Vredi se setiti njegove odluke da, u suprotnosti s kanonima, stvori strukturu koja paralelno deluje sa Estonskom pravoslavnom crkvom Moskovske patrijaršije, ili tajne pretnje Srpskoj crkvi da će dati autokefalnost nekim nekanonskim entitetima na Balkanu. Konačno, patrijarh Vartolomej je prešao Rubikon kada je s planom realizovao projekat tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine, u kojoj, između ostalog, „episkopi“ nemaju zakonska rukopoloženja.
Kao rezultat odluke glave Fanara, raskol nije bio zalečen već legalizovan. Štaviše, rukovodstvo Konstantinopoljske patrijaršije je postiglo da tzv. PCU prizna još nekoliko grčkih pomesnih crkava. Inače, u ovome su fanariotima aktivno pomagale diplomatske i obaveštajne strukture niza zapadnih zemalja. Prema rezultatima takvog očiglednog bezakonja, vaseljensko pravoslavlje je podeljeno. Njegovom jedinstvu zadat je snažan udarac. A mi se sećamo ko je zainteresovan za slabljenje i uništavanje pravoslavlja.
Koje su glavne tačke dokumenta „O izopačenju pravoslavnog učenja o Crkvi u praksi Konstantinopoljske patrijaršije“, predstavljenog i odobrenog na arhijerejskom sastanku RPC. Šta se planira sa ovim dokumentom u budućnosti?
U dokumentu postoji mnogo važnih stavova, ali fokusiraću se na onaj ključni. Odbacujemo koncepciju prvenstva konstantinopoljskog patrijarha, predstavljenog kao zemaljskog poglavara vaseljenske crkve. Jer to je zapravo jeres „papizma“, koja direktno gazi princip sabornosti vaseljenskog pravoslavlja. Neosnovanim smatramo i tvrdnje da konstantinopoljski patrijarsi navodno imaju isključivo pravo da se samoinicijativno mešaju u unutrašnje stvari bilo koje pomesne crkve o bilo kom pitanju, da samostalno ocenjuju, ukidaju ili preispituju odluke autokefalnih crkava ako ih Fanar smatra kao „nedovoljne“.
U Pravoslavnoj crkvi ne može biti poglavara koji ima posebne privilegije u poređenju s drugim poglavarima, pošto je glava vaseljenske crkve Gospod naš Isus Hristos, a ne patrijarh koji je turski državljanin. Na osnovu toga, mešanje jedne pomesne crkve u poslove druge crkve je takođe neprihvatljivo.
Dokument je veoma iscrpan i argumentovan. Biće preveden na različite jezike i poslat na razmatranje pomesnim crkvama.
Tokom gostovanja na jednoj TV rekli ste da se reč „jeres“ osećala u vazduhu tokom sastanka arhijereja u Trojice-Sergijevoj lavri. Zašto se ipak nije čula i kada mislite da će se čuti?
Naša crkva deluje postepeno, svaki put ostavljajući braći priliku da se vrate iz „daleke zemlje“. Jer niko ne želi da bude svedok ponavljanja događaja iz 1054. godine, koji su doveli do odlaska Katoličke crkve iz pravoslavlja.
Međutim, jeretička tvrdoglavost Fanara u svojim zabludama ne ostavlja nam izbora. Kada je jedan od delova tela pogođen gangrenom, ulažu se svi napori da se izleči oboleli deo. Ali ako neko veruje da mu se ništa nije dogodilo i bolest koristi kao sredstvo da potvrdi svoju nadmoć, hirurška intervencija postaje neophodna. Ako polazimo od ove analogije, možemo reći da se sada priprema operaciona sala. A operacija će sigurno uslediti ako se deo crkvenog organizma izjeden gangrenom jeresi „istočnog papizma“ ne opameti i nastavi da predstavlja opasnost, od duhovne smrti, za sve.
U ovom kontekstu treba napomenuti da istorija Crkve poznaje mnoge slučajeve kada je kostantinopoljski arhijerej skrenuo u jeres ili raskol. Tako je konstantinopoljski episkop Jevsevije bio arijanac, a Makedonije je bio duhoborac. Episkop konstantinopoljski Nestorije je bio jeresiarh, zbog čega je bio anatemisan od Crkve na Trećem vaseljenskom saboru. Konstantinopoljski patrijarsi Sergije I, Pir, Pavle II, Petar su pali u jeres monotelitizma, a patrijarsi Anastasije, Konstantin II, Nikita I, Teodot Kasitera, Antonije I Kasimata, Jovan VII Gramatičar – ikonoborstva. Zauzvrat, patrijarsi Mitrofan II i Grigorije III Mama bili su u uniji s Rimom.

Vaseljensko pravoslavlje je podeljeno zbog crkvene situacije u Ukrajini, odnosno stvaranja PCU i njenog priznanja od jednog broja pomesnih Crkava. Da li je ostalo prostora za nalaženje rešenja za ovu krizu tako što bi se obnovilo jedinstvo pravoslavnih crkava? Ili su negativni procesi nepovratnog karaktera?
Može se spasti zaustavljanjem na samoj ivici ponora, centimetar od pada u ponor. Ključno je imati iskrenu želju za tim. Nažalost, Fanar ne želi da se zaustavi. Slažem se sa idejom da je sada rukama Konstantinopoljske patrijaršije stvoren simulakrum, inferiorni i štetni falsifikat vaseljenskog pravoslavlja. U ovom paralelnom sistemu takvi aspekti kao što su kršenje kanona, legalizacija raskolničkih struktura, sasluživanje sa licima koja nemaju kanonska rukopoloženja, uništavanje saborskog formata crkvene uprave smatraju se prirodnim i normalnim. Sve ono što se ranije činilo nezamislivim i nemogućim.
Štaviše, iza ove stvarnosti već se naziru novi orijentiri. Govorimo o daljem siromašenju pravoslavne eklisiologije, otvorenom sasluživanju sa predstavnicima drugih vera, pomirenju sa nametanjem LGBT ideologije itd. Finale ovog duhovnog pada biće neposredno učešće u procesu formiranja jedinstvene svetske sinkretističke religije.
Međutim, veoma se nadamo da će, ako se to desi, samo nekolicina jurnuti u more sa strmine, a većina pravoslavnih stajati u veri i istini.
U vezi s tim, po mom dubokom uverenju, potrebno je obnoviti rad tzv. amanskog formata, gde će poglavari pomesnih crkava moći da formiraju opšti stav o teškim i aktuelnim pitanjima opštepravoslavne agende.
Jedan broj pravoslavnih stručnjaka tvrdi da se u Ukrajini razrađuje scenario nove unije i da se zemlja vodi ka pokatoličenju. Da li se slažete s takvim ocenama?
O tome direktno govore i predstavnici katoličkog sveta i PCU. Konkretno, još 17. aprila 2018. godine poglavar ukrajinskih grkokatolika Svjatoslav (Ševčuk) je na sastanku sa ambasadorom SAD u Ukrajini naglasio da je stvaranje tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine samo prvi korak na putu postizanja jedinstva Ukrajinske grkokatoličke crkve (UGKC) i Ukrajinaca koji sebe smatraju pravoslavnima. Drugi korak će biti ekumenski dijalog između unijata i „ujedinjenog ukrajinskog pravoslavlja“ o obnavljanju pomenutog jedinstva. Da se ovaj sveobuhvatni plan već sprovodi potvrđuje, između ostalog, i činjenica da su sasvim nedavno i UGKC i PCU zajednički prešle na novi kalendar.
U celini, s obzirom na to da su za realizaciju projekta PCU lobirale parlamentarne snage bliske UGKC, a grkokatoličko rukovodstvo podržava napore zvaničnog Kijeva i raskolnika da unište Ukrajinsku pravoslavnu crkvu, nameće se krajnje jasna slika. Unijati žele da ostvare likvidaciju UPC, ulivanje njenih ostataka u PCU, a zatim i pretvaranje organizacije Dumenka u katoličku strukturu.
Zanimljivo je da Vatikan podržava odgovarajuće procese. Rimski papa se već istakao što je primio lidera PCU, a nadbiskup Lavovske nadbiskupije RKC Mečislav Mokšicki je direktno izjavio da je osnivanje tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine pozitivan događaj.
Zauzvrat, Dumenko smatra da su ključevi ujedinjenja PCU i UGKC u Rimu i Konstantinopolju. Reči vođe ukrajinskih raskolnika nisu lišene logike, jer Fanar i RKC otvoreno pokazuju želju da obnove molitveno i evharistijsko jedinstvo. A sasvim je moguće da je formiranje nove unije u Ukrajini – na bazi PCU i UGKC – neophodno Konstantinopoljskoj patrijaršiji i Vatikanu kao dokaz da je ponovno ujedinjenje pravoslavnih i katolika bez promene dogmata njihovih učenja ostvarljivo i stvarno.
Predstavnici srpske inteligencije nedavno su uputili otvoreni apel u odbranu svetinja i vernika UPC. Kakav je trenutni status UPC, da li se pritisak vlasti na nju smanjio ili povećao?
Jedan od poslanika predsedničke partije „Sluga naroda“ nedavno je javno rekao da će za mesec dana Ukrajinska pravoslavna crkva prestati da postoji. Najverovatnije, to će se desiti kao rezultat donošenja Zakona o zabrani UPC u Ukrajini.
U stvari, Crkva je bila stavljena pred jednostavan izbor. Ili će UPC pristati da izda pravoslavnu veru i spoji se s rasoklničkom PCU, ili će njena dalja sudbina biti uništenje i služba u katakombama.
A da bi donela „pravu odluku“, nastavljaju sistematski da vrše pritisak na nju. U toku je veliki talas zauzimanja hramova UPC, njeni episkopi su poslati u zatvor ili u kućni pritvor, vernicima nije dozvoljeno da se mole čak ni na teritorijama koje su njihovo privatno vlasništvo. Inače, trenutno su dve eparhije Ukrajinske pravoslavne crkve – Lavovska i Ivano-Frankovska – skoro potpuno uništene.
Na saboru u Feofaniji UPC je donela odluku o svojoj potpunoj nezavisnosti. Može li se to smatrati autokefalijom? Kakva je pozicija RPC u vezi s ovim pitanjem?
Autokefalnost se ne može samovoljno proglasiti. Ovo će odmah biti kvalifikovano kao raskol.
Naravno, odluke „feofanije“ su grubi kanonski prekršaji. UPC je došla do njih, pokušavajući da ugodi vlastima. Međutim, ovaj poduhvat je propao. Neprijatelji su, uvidevši uočenu slabost, s još većom snagom napali Ukrajinsku crkvu, koja je, ne dobivši ništa zauzvrat, sama sebe oterala u raskol.
Zamislite samo da je na isti način delovala Mitropolija crnogorska-primorska. I umesto aktivne borbe za svoja prava, održala „sabor“ i tamo proglasila svoju „potpunu nezavisnost“ od Srpske crkve. Siguran sam da takve antikanonske akcije ne bi baš naišle na razumevanje i podršku na nivou SPC.
Stoga rezultate „feofanije“, posebno prestanak pominjanja Njegove svetosti patrijarha Kirila, smatramo otvorenim vratima za klizanje u raskol. Po rečima poglavara Ruske crkve, sveštenstvo UPC ima pravo da ne ispuni bezakone zahteve za nepominjanjem patrijarha, a laici da očekuju od svog sveštenstva da će izvršiti takav pomen i sačuvati jedinstvo Crkve.
Aleksandrijski patrijarh je optužio patrijarha srpskog Porfirija da Srpska crkva navodno ne primećuje „invaziju“ Ruske crkve na afrički kontinent. Koliko su ove optužbe opravdane? Može li se reći da je RPC prekršila kanone stvarajući svoj egzarhat u Africi?
Prva parohija RPC u Africi pojavila se 1914. godine u Egiptu, tada su počele da se pojavljuju sve više – 1920. osvećena je crkva u Tunisu, 1922. stvorena je parohija u Alžiru, 1927. ruske pravoslavne parohije su otvorene u Maroku.
Aleksandrijska pravoslavna crkva prisutna je od drevnih vremena, ali je teritorija njenog širenja bila ograničena na Egipat i Libiju. Tek oko 1930. godine aleksandrijski patrijarh Melentije proglasio je širenje svoje jurisdikcije na ceo afrički kontinent, što je počelo da se oličava u stvarnim akcijama tek u drugoj polovini HH veka.
Biblija poziva na izbegavanje onih „koji čine razdore“ u Crkvi (Rim. 16:17), tako da je Pravoslavna crkva veoma stroga prema problemu raskola. Odnosi između Ruske i Aleksandrijske crkve su donedavno bili najbolji. Ali, nažalost, oni su obustavljeni 2019. godine nakon što je aleksandrijski patrijarh Teodor, pod spoljnim pritiskom Zapada, priznao raskolničku pseudocrkvu u Ukrajini, iako je ranije obećao da to neće učiniti.
Da podsetim, patrijarh Teodor je 8. novembra 2019. zvanično priznao PCU. Štaviše, 13. avgusta 2021. je sasluživao sa Dumenkom na liturgiji na ostrvu Imvros, što je automatski učinilo predstojatelja Aleksandrijske crkve saučesnikom raskola.
Ishodeći iz toga, kao i reagujući na brojne apele sveštenstva Aleksandrijske patrijaršije, koje nije želelo da bude saučesnik u raskolničkim delima patrijarha Teodora i koje je žudelo da ostane u kanonskoj crkvi, u decembru 2021. Sinod RPC doneo je odluku da formira Patrijaršijski egzarhat Afrike.
Dakle, nije bilo kršenja kanona s naše strane. Takođe, imajte na umu da smo dugo čekali pre nego što smo preduzeli takav korak. Čekali smo iskreno pokajanje patrijarha Teodora za greh raskola. Nije usledilo i morali smo da vodimo računa o očuvanju istinskog pravoslavlja na afričkom kontinentu.
Kakvo je stanje egzarhata na čijem ste čelu u ovom trenutku? Kako Afrikanci doživljavaju novu misiju Ruske crkve?
U proteklih godinu i po dana Patrijaršijski egzarhat Afrike otvorio je više od dve stotine parohija u 25 afričkih zemalja. Pored liturgijskog života, pokrenuti su i mnogi humanitarni i edukativni projekti, prevodi knjiga na lokalne jezike i još mnogo toga. Osnivanje i aktivan rad egzarhata izazvali su veliku pažnju Afrikanaca prema RPC.
Za mnoge je dragoceno to što naša crkva ima drevne korene koji potiču od vremena apostola, to što smo tradicionalna i konzervativna crkva koja ne dozvoljava ljudima da menjaju ili poništavaju učenje Biblije o moralnim i porodičnim pitanjima u korist modernih ideoloških trendova koji dolaze sa Zapada, kao i da RPC nikada nije bila crkva kolonizatora.
Afrikanci pokazuju veliko interesovanje za našu misiju. Uostalom, iskreno govoreći, mi smo dobili teško nasleđe posle Grka. Stiče se utisak da nisu pokušavali da izgrade normalan crkveni život u Africi. Na primer, moramo da upoznajemo Afrikance sa postom, Tajnom ispovesti. Sve nam to stvara određene poteškoće, ali, s druge strane, otvara i široke perspektive za pravi misionarski rad i prosvetiteljstvo.
Veliku pažnju posvećujemo obrazovanju i verskom i svetovnom. Nekoliko desetina studenata iz Ugande, Kenije, Tanzanije, Nigerije, Ruande, Burundija, Kameruna, Centralnoafričke Republike i Madagaskara već je poslato na studije u ruske bogoslovske škole. Istovremeno, u Moskvi su održani kratkoročni teološki i pastirski kursevi na engleskom i francuskom jeziku, nakon čega su građani Centralnoafričke Republike, Nigerije, Malavija, Kameruna, Južne Afrike, Demokratske Republike Kongo, Obale Slonovače, Togoa i Madagaskara rukopoloženi u sveštenike. Da bi se povećala kvalifikacija sveštenika i laika, pokrenuti su bogoslovski onlajn-kursevi na Moskovskoj duhovnoj akademiji na engleskom jeziku. Na njima se obučava 160 Afrikanaca.
Što se tiče svetovnog obrazovanja, Ruska pravoslavna crkva je otvorila osnovnu školu u CAR i obrazovni centar u Tanzaniji.
Na humanitarnom pravcu, RPC ima suštinski novi pristup rešavanju problema opasnosti od gladi. Iako smo povremeno delili hranu gladnima (u Keniji i Nigeriji, na primer), sada se ipak više fokusiramo na obezbeđivanje lokalnih afričkih poljoprivrednika semenom i/ili đubrivom i na taj način im pomažemo da uberu veću žetvu. Ovakvi projekti su uspešno realizovani u Tanzaniji, Malaviju i Keniji. Naša vizija je – dati štap za pecanje, a ne ribu.
Crkva pomaže i žrtvama prirodnih katastrofa, kao što je, na primer, ciklon Fredi u Malaviju. Afrički egzarhat ima dva sirotišta u Keniji i jedno u Kamerunu.
Aktivno prevodimo i publikujemo pravoslavnu književnost na afričkim jezicima, ne samo široko rasprostranjenim, kao što je svahili, već i kao što su ačoli (Uganda), tiv (Nigerija), bemba (Zambija), kirundi (Burundi), kikuju i tiriki (Kenija ), malgaški (Madagaskar) i drugi. Ovo je naš doprinos očuvanju i razvoju afričkih jezika koji se koriste i za bogosluženje u našim lokalnim parohijama.
Sveti Petar Cetinjski je pre nego što je predao svoju dušu Gospodu rekao mitropolitu crnogorsko-primorskom Petru ІІ: „Moli se Bogu i drži se Rusije!“ Šta danas ujedinjuje naše crkve, narode i zemlje? I može li se reći da u svetlu sadašnjih izazova pred kojima se nalazi pravoslavlje, Ruska i Srpska crkva treba da formiraju strateški savez?
Ujedinjuju nas bratske veze, zajednička istorija, a naročito želja da živimo u Duhu Božjem. Verujem da je naša zajednička misija da zaštitimo tradicionalne vrednosti, onu normalnost bez koje je nemoguć pravilan razvoj čovečanstva.
Takođe sam uveren da ako Ruska i Srpska crkva stanu rame uz rame, onda nikakve jeresi i raskoli neće moći da uzdrmaju vaseljensko pravoslavlje. A format takvog strateškog saveza moraju, ako takva ideja bude odobrena, da razviju naši poglavari uz podršku Sinoda.
Vaše visokopreosveštenstvo, na kraju našeg intervjua, bili bismo vam zahvalni na pouci našim čitaocima i srpskoj javnosti.
Treba uvek i u svemu da se držimo Boga, da verujemo u Njega i Njegovu bezgraničnu milost. Ako uspemo na ovom putu, i najteži problemi i krize biće rešeni.
Neka Gospod čuva srpski narod, a Bogorodica svojim omoforom zakrili našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji!