ОДВАЖНОСТ ИЗРИЦАЊА

Говор председника Србије Александра Вучића на овогодишњем заседању Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку био је беспрекорно саткан од сјајних геополитичких увида, са пуном свешћу да се свет суочава са преломним и епохалним променама највећим од Другог светског рата; инсистирања на принципима међународног права, на поштовању суверенитета и територијалног интегритета држава чланица; залагању за мир у свету и стабилност на Балкану са посебним акцентима на стање терора над српским народом на Косову и Метохији, јужној српској покрајини; историјским контекстима данашњих проблема; подсећањима са становишта међународног права на криминалну агресију на нашу земљу; европску опредељеност Србије и ненапуштање ослонца на наше традиционалне пријатеље.

Била је то нека врста извештаја о принципима наше државне политике и њене реализације у последњој деценији, али и стратешког програма и политике за будућност Србије. Био је то одиста рационалан говор “из срца и душе целог народа” и на његов понос. Било је то одважно изрицање.

И зато није нимало чудно што му је Сергеј Лавров тачно рекао “да му то Запад неће никад заборавити”.

Али, припадници београдске пробриселске опозиције одмах су кренули у напад на Вучића са разноразним исказима. Ту су им и медији који су им наклоњени и који у ствари предњаче у непосредној политичкој борби и дају свакодневно задатке лидерима прозападне опозиције јер они сами суштински и немају политику. Они само следе политичке директиве које им медији испоручују, а њима већ знамо ко, и обрушавају се на већ задате циљеве. А пре и изнад свега на Вучића. Није нимало случајно што се поменути медији баве и непосредним организовањем политичких активности и протеста бивајући на њиховом челу. Политички лидери ових странака су неке врста лаке пешадије која наступа после предводника. На наше очи су се “спонтани грађански протести против насиља” претворили од самог настанка и почетка у политички организоване скупове. Сами организатори су нам то отворено признали.

Кажу “Вучићев говор је био говор за унутрашње политичке потребе”. Па и да је тако, шта би ту било лоше. Зар свакодневни буквални терор над Србима на Косову усмерен ка потпуном насилном етничком чишћењу Срба из јужне српске покрајине није битан наш унутрашњи, а пре свега, општељудски проблем? Очигледно је да за оне који на овај начин нападају Вучића судбина Срба на Космету није ни унутрашњи ни универзални проблем који заслужује да буде изнесен пред највише тело УН. Они неће да виде да је такав иступ председника Србије и непосредна припрема за седницу Савета безбедности УН.

Кажу да је Вучићево иступање пред Генералном скупштином УН “окренуто прошлости”. Зар је оно што се непосредно дешава на Косову прошлост или садашње стање? И како је до њега дошло и да ли је било “хуманитарне катастрофе” на Косову и да ли је било у Доњецку и када су се на Западу “грохотом смејали”, у једној прилици, а у другој ту истоветну квалификацију искористили као разлог за оружану агресију.

Кажу да је Вучићев говор био намењен “земљама глобалног Југа, што је за Србију ирелевантно”. Овако нешто рећи је наравно немоћна зловоља, али истовремено и сведочанство о томе како они који то изговарају уопште нису свесни шта се то дешава у целом свету, укључивши пре свега БРИКС као започети процес. Њихов ЕУ фанатизам потпуно помрачује сваки рационалан поглед и потпуно потире могућност одржавања и заступања српског становишта и српских интереса. А поготово ако се рок за улазак у ЕУ стално и бескрајно одлаже, ево већ двадесет пуних година.

Кажу да Вучићева политика “гура Србију у изолацију”, а њеним грађанима се прети “увођењем виза”. И то сада када је међународна агенда активности званичне Србије никада значајнија и никад шира. А да о економској сарадњи са светом и не говоримо. Кажу да “Србија своје партнере види међу аутократијама и деспотијама”. Ваљда се од Србије тражи да се придружи већ чувеној немачкој министарки спољних послова Аналени Бербок у несмотреним тврдњама о “диктатури Сија у Кини” и да би то било јако добро за Србију и њене интересе. И моћна Немачка не зна како да се оправда за овакву несмотреност и неодговорност која ће је скупо коштати. У нападима на Вучића ту су просто невероватни и фанатични идеолошки заслепљени налази да он “подржава Путинову умирућу империју која губи рат у Украјини”! Дакле, то би били сажеци примедби све ове “памети” пробриселске опозиције која на тај начин уобличава свој “програм” за изборе у Србији.

Што се ове врсте већ овешталих нападача на Вучића тиче, њих би делимично задовољило да је он у Генералној скупштини УН изговорио само једну реченицу: “Србија уводи санкције Руској Федерацији”.

Они би били помало задовољни, али Вучић је, очекивано, и на наше задовољство, изабрао да послуша Србију, српски народ и себе.

Извор: https://www.novosti.rs/c/vesti/kolumne/1284209/odvaznost-izricanja