МУЗИЧКИ ДИЈАЛОЗИ У ЗЕМУНУ

Концерт Андреја Јованића у Цркви Узнесења Блажене Дјевице Марије

Овде смо у пуном сјају, Вивалди или не, чули барокни трио, који бисмо радо чули више пута у Београду

Kонцертом названим Музички дијалози, одржаном 17. септембра у Цркви Узнесења Блажене Дјевице Марије у Земуну, теорбиста (лаутиста, гитариста) Андреј Јованић обележио је 25 година рада, а организација културних догађања Нимбус арт 15 година успешног и плодног деловања. Са Јованићем (француска теорба и барокна гитара) су наступили Жан-Кристоф Фриш (Француска) – траверзо флаута и Ђорђе Милошевић (Србија) – барокно виолончело. На програму су била изабрана дела француског и италијанског барока. Како и треба, као свуда у свету, концерт је реализован на копијама историјских инструмената, што је допринело посебној звучној атмосфери у одличној акустици цркве.
Теорба је барокни инструмент из породице лаута, настала из потребе да се прошири доњи регистар инструмента (продужавањем врата и разапињањем дугачких жица), да би се добио резонантнији звук прикладнији за вокалну пратњу. Најчешће има четрнаест редова жица. Импресивна по изгледу, компликована за интерпретацију, богата звуком, теорба је на овом концерту била прави доживљај, јер се ретко чује на нашим подијумима. Андреј Јованић мајсторски влада својим импресивним инструментом, којим је освојио простор меканим, широким и складним сазвучјем. Попречна (траверзо) флаута обележила је барок и класицизам, све до појаве модерне флауте. Тај непоновљиви идилични звук који само дрво може да произведе, чули смо у сонатама француских композитора Мишела де ла Бара и Пјера Филидора, који су у служби Луја XIV заједно са Мареом, Де Визеом и Купреном чинили Chambre du Roy, вероватно најбољу групу музичара у Европи око 1700. године.
У обе сонате (Де ла Бар – Deuxième livre,1710, Neuvième suite: Sonate l’Inconnu- Chaconne; Филидор – Premier Livre (1717), Cinquième Suite) осим теорбе значајну улогу има и басова деоница континуа коју је на барокном виолончелу реализовао експресивно и надахнуто Ђорђе Милошевић. Велики француски гитариста, теорбиста, лаутиста, певач и композитор Роберт де Визе за Краља Сунца свирао је гитару и лауту, али је данас најпознатији по комадима које је посветио теорби. У свити из Pièces de Théorbe et de luth (1699) за соло теорбу Андреј Јованић је приказао интерпретацију равну слави која прати његов инструмент. Замишљени Прелудијум, као увод у музички ток (такође је служио музичару да процени акустику сале), грациозна Алеманда, лирична Сарабанда и разиграна Чакона (Chaconne des Halrequins de Mr. Lully) зазвучали су као музички времеплов, преносећи нас у раскошне дворане Версаја пре три века. То могу само велики музичари, којима свакако припада Андреј Јованић.
Соната италијанског барокног композитора Верачинија пружила је прилику флаутисти да се искаже на најбољи начин. Изванредни флаутиста Жан-Кристоф Фриш је путовао широм света, посвећујући се разменама и сусретима европске барокне музике. Оснивач је Балканског барокног бенда (БББ) 2010. године, у чијем су саставу 18 музичара из Хрватске, Румуније, Бугарске, Грчке, Србије и Француске. Наши представници су теорбиста Андреј Јованић (по позиву) и челиста Ђорђе Милошевић. Рад овог неуобичајеног камерног састава је увек интензиван и емотиван, што његовом идејном творцу Фришу даје у интерпретацијама посебну ноту по осећају контраста у темпу, равнотежи између ниских и високих регистара и експресивној инвентивности фраза. Овог пута Јованић се определио, уместо теорбе, за барокну гитару, која је звучала свеже, јасно и одређено. Соната Антонија Вивалдија вероватно није Вивалдијева, већ непознатог немачког композитора, а рукопис се чува у библиотеци Стокхолма, што показује у којој мери су музика и музичари кружили по континенту, обогаћујући утицаје једни на друге. Овде смо у пуном сјају, Вивалди или не, чули барокни трио, који бисмо радо чули више пута у Београду. Музика, инструменти, склад између деоница, равнотежа у звучним бојама, суптилни украси и импровизације, све је то чинило овај концерт јединственим. Одушевљеној публици одужили су се бисом, да нас прати док се провлачимо кроз раскопани Земун. Тако делују врхунски концерти, да не заборавимо.