MISTERIJA NESTALIH EVROPSKIH MILIJARDI

IZ PEČATOVE ARHIVE: ODGOVORIMA NA PITANJA

OBJAVLJENO 21. 12. 2018

Luksemburška hobotnica

U poreskim kasama EU članica ove godine nedostaje ukupno 1.000 milijardi evra. Nedavno je rešena misterija gde i kako je nestao ovaj novac, a utvrđeno je i da se već dvadesetak godina dešava isto. I da se sve vešto zataškava

Italijanski novinar i publicista Leo Sisti nedavno je objavio zanimljivu i vrlo dokumentovanu studiju o Evropi kao raju za bogate (Il Paradiso dei Ricchi, Chiarelettere, 2018) i tako otvorio Pandorinu kutiju poreskih utaja nedodirljivih moćnika – „Amazon“, „Pepsi“, „Ikea“ i „Dojče bank“, ali i još 340 njihovih kolega milijardera iz velikih korporacija i multinacionalnih kompanija. Knjiga ne silazi s prvog mesta top-liste bestselera, prvo izdanje od 100.000 primeraka je razgrabljeno za nekoliko dana, a dolila je i dodatno ulje na vatru italijanskog besa zbog višemesečnog ponižavanja i ucenjivanja i to upravo od strane protagonista Sistijeve priče.

UMETNOST SNALAŽENJA Ništa čudno što se dosad sve krilo budući da postoje osnovane sumnje da je glavni arhitekta konstrukcije luksemburškog raja za utaju poreza za milijardere iz moćnih multinacionalnih kompanija koje posluju u Evropi i plaćaju simbolični porez od jednog procenta – upravo Žan-Klod Junker.
Da, isti onaj pedantni Junker, predsednik Evropske komisije koji već duže vreme trenira strogoću i uporno insistira na radu, redu i disciplini, a naročito na maksimalnoj štednji i ozbiljnosti.
Izračunajte sami koliko je ukupno novca u proteklih dvadesetak godina otišlo u privatne džepove, umesto u državne poreske kase; a onda se zapitajte da li su najskuplju cenu za tzv. ekonomsku krizu baš morali da plate isključivo obični građani.
Gospodin Junker postao je simbol one Evrope protiv koje narodne mase danas protestuju zbog nepravde, doskora prihvaćene kao model života, i to zbog „krize“, sve dok se nije shvatilo da ta „kriza“ nikada neće proći. I da postoje dve opcije: ili da savijemo kičmu i sve više stežemo kaiš kako bi bogati bili još bogatiji, ili da se pobunimo i bar pokušamo da nam bude bolje. Narod je shvatio da je dosadašnja politika Unije identična sa smešnim citatom iz popularnog stripa „Alan Ford“: „Kradem od siromašnih da bih dao bogatima“, a ti isti bogataši se sada zgražaju i čude zašto građani glasaju za populiste, izlaze na ulice i bune se protiv ovakve Evrope.
Sisti tvrdi da je Žan-Klod Junker vrlo lukav, inteligentan i pragmatičan čovek, daleko od stereotipa veselog pijanca iz trećerazrednih komedija koji ne zna šta radi i šta govori, kao i da su njegova sve učestalija kikotanja, teturanja i krivudanja i ostali neozbiljni gafovi samo deo strategije da se svi smeju „pijanduri Junkeru“ i pričaju o njegovim rasparenim cipelama kako bi se skrenula pažnja s njegovih mutnih i vrlo unosnih poslova.
„Kada su počele priče da je on kreator luksemburškog poreskog raja za bogate, razgovarao sam s njim i pitao ga otvoreno o čemu se tu radi. Bio je vrlo srdačan i raspoložen, ponudio me je luksuznim viskijem, a zatim veselo rekao: Nemam pojma o čemu govorite! Zatim se uozbiljio i usledila je tipična birokratska priča čoveka koji je od svoje 28. godine u političkoj areni, tako da je vrlo dobro naučio perfidni politički zanat – da pristojno odgovara na pitanja i da pri tome ništa ne kaže. Jer njegov odgovor – tačna primena poreskih pravila koja su nekada dijametralno suprotna može da dovede i do rezultata koji nisu u skladu sa etičkim normama i opšte prihvaćenim moralnim standardima iako su u suštini sasvim legalna – zaista ne znači ništa.“

SVE JE IPAK SAMO JEDNO LEPO PRIJATELJSTVO Neposredno posle Junkerovog imenovanja za predsednika Evropske komisije, italijanski „Espreso“ (u to vreme je još uvek bio ozbiljan istraživački nedeljnik, a ne propagandni bilten nomenklature) doneo je priču o čudnim finansijskim operacijama u Luksemburgu i milijardama dolara koje izmiču poreznicima. Bio je to rezultat višemesečnog istraživanja Sistija i grupe kolega, a na naslovnoj strani objavljena je Junkerova fotografija uz potpis Ovaj čovek nije pogodan da vodi Evropu. Bio je to početak skandala „Luksliks“, usledile su tužbe i sudske istrage, a dva službenika luksemburške filijale moćne konsultantske kuće za biznis revizije „PwC“ osuđena su na zatvorsku kaznu zato što su odala poslovne tajne. U Briselu je došlo do protesta grupe opozicionih poslanika koji su zatražili Junkerovu ostavku i pokretanje istrage kako bi se utvrdilo odakle potiče 220 milijardi dolara koje su se u periodu dok je Junker bio premijer (2002–2013) slile u Luksemburg.
Saznajemo da je ključna godina za luksemburški bum bila 2003, kada osnivač „Amazona“ i vlasnik „Vašington posta“ Džef Bezos, inače najbogatiji čovek na svetu s neto bogatstvom od 150 milijardi dolara, iznenada odlučuje da sedište svoje kompanije za Evropu locira baš u Luksemburgu. Junker već godinama odbija da prizna da ima bilo kakve veze s transferom „Amazona“, a još manje da je on zaslužan za poresku stopu od jednog procenta koja ovom kolosu onlajn-trgovine omogućava da godišnje „uštedi“ na desetine milijardi dolara. Ujedno, Junker tvrdi da je Bezos njegov odličan prijatelj, da je njihovo druženje isključivo privatne prirode i da kada odlaze na izlete i večere nikada ne razgovaraju o poslu. Međutim, „Amazonovom“ evropskom menadžeru za fiskalnu politiku Robertu Komfortu u razgovoru sa Sistijem omaklo se nešto sasvim drugo: Junker nas je mesecima obletao, udvarao nam se i ponavljao da ako se pojave problemi koje ne možemo sami da rešimo, slobodno dođemo kod njega. I da će on sve za kratko vreme srediti. Mi smo mu zahvalni, ali je sigurno zadovoljan i on zbog lepe provizije koju je dobio.

OZBILJNOST SPECIJALNE KOMISIJE  Učinilo se da luksemburški fiskalni raj počinje da podrhtava kada je u EU parlamentu počelo prikupljanje potpisa za pokretanje postupka za utvrđivanje krivične odgovornosti Žan-Kloda Junkera koji su podneli Italijani – poslanici Lige za Sever i Pokreta pet zvezdica. Ali tada dolazi do neočekivanog obrta i istorijskog presedana: 27. 11. 2014. ujedinjuju se u jedan kompaktni blok do tada „ljuti neprijatelji“ – desni narodnjaci i levi socijalisti i tako spasavaju Junkera (461 glas protiv, 101 za i 88 uzdržanih).
Rat protiv Junkera se nastavlja i evropska opozicija predvođena Mateom Salvinijem zahteva osnivanje istražne parlamentarne komisije koja bi ispitala šta se to dešava u Luksemburgu. Sledi novo glasanje i ujedinjene „establišment levica i desnica“ opet nadglasavaju „pobunjenike“ i donosi se odluka o osnivanju specijalne komisije nazvane TAXE. Razlika nije mala, jer je u pitanju samo jedna formalna komisija koja moli države članice da dobrovoljno dostave sve poreske ugovore (tzv. tax rulling) i to od 1991. godine. Dešava se ono što se i očekivalo – nijedna država ništa ne dostavlja, pozivajući se na obavezu o poverljivosti dokumenta i na privatnost klijenata.
Inače, na čelu pomenute komisije su Pjer Moskovisi i njegov kolega Alen Lamasur. Ne rade ništa, osim što se svojski trude da se skandal zataška i sve zaboravi. Potpuno ignorišu proteste opozicije u EU parlamentu, ali kako protesti postaju sve učestaliji i agresivniji, najzad stižu famozna dokumenta i specijalna komisija TAXE može da počne s radom.
Ali evo opet iznenađenja: većina stranica je cenzurisana, tačnije – čitavi paragrafi su precrtani markerom. Tragikomičnost cele priče predstavlja zvanično objašnjenje „specijalne komisije“: izvinjavamo se što se deo dokumenata izgubio prilikom selidbe za vreme krečenja prostorija za EU dokumentaciju.
Za sve evroparlamentarce zainteresovane da konsultuju dokumentaciji uvodi se strogi diktat ponašanja: moraju da potpišu izjavu da sadržaj neće odavati „trećim licima“, a dokumenta se mogu pregledati samo u specijalnoj prostoriji zvanoj „reading room“ (čitaonica) i to iza zablindiranih vrata. Osim toga, zabranjeno je fotokopiranje, unošenje mobilnih telefona, kompjutera, olovaka i papira (jer nije dozvoljeno ni hvatanje beleški). Za svaki slučaj, tu je i nadzornik koji budno prati da neko slučajno ne prekrši stroga pravila „čitaonice“.

SRAMOTA DEMOKRATIJE Ovo je ponižavanje, zavitlavanje poslanika u zdrav mozak i sramota za demokratiju!, izjavio je tada evroparlamentarac Mateo Salvini, a od tada datira i njegovo neprijateljstvo sa Žan-Klodom Junkerom i Pjerom Moskovisijem koje je postalo obostrano i kulminiralo kada je Salvini pre pola godine postao vicepremijer prve evropske populističke vlade. Naime, Junker i njegovi komesari već mesecima sprečavaju realizaciju vladinog programa promena, ucenjuju i prete kaznenim sankcijama, dok Salvini poput mantre ponavlja: Približavaju se izbori! Bolje bi vam bilo da se pozabavite vašim kriminalom, odnosno poreskim rajem u Luksemburgu.
A da se zaista činilo sve da se afera Junker zataška govori i izjava Svena Gigolda, poslanika nemačkih Zelenih, koji je u razgovoru sa Leom Sistijem rekao: Svi smo znali da postoji masovna utaja poreza, da su poreski prestupnici nedodirljivi milijarderi, a znali smo i ko ih sve štiti i koji se novac tu vrti. Novinari su nešto otkrili, ali javnost nije svesna da je to samo vrh ledenog brega i ne sluti dokle sve ne dopiru pipci luksemburške hobotnice.
Jer od onoga što su mnogi evroposlanici pročitali u tzv. sobi za čitanje samo oni mogu da rekonstruišu šta se dešavalo u proteklih 20 godina i da konstatuju da su mnogi EU funkcioneri i neke EU članice sistematski onemogućavali da se u Uniji uvede poštena poreska politika i tako zaustave poreska izigravanja. Naime, tome su se protivile upravo bogate severne zemlje koje danas „siromašnim mediteranskim rođacima“ drže lekcije o poštenju i ozbiljnosti – Luksemburg, Holandija, Belgija i Nemačka. Reči Svena Gigolda ne ulivaju baš mnogo nade da će se u skorije vreme, ukoliko ne dođe do nekih drastičnih promena, bilo šta promeniti: Sve znamo, ali ništa ne možemo jer nemamo dokaze. Dokumenta su pod ključem. A mnogi nikada i neće ugledati svetlost dana jer su se izgubili u selidbi.

POŠTENJE I ISTINA NISU U MODI Evropski establišment blok nema baš mnogo realnih razloga za novogodišnje slavlje s obzirom na to da ga u 2019. očekuje težak izazov – izbori u maju za novi EU parlament. Kako stvari trenutno stoje, male su šanse da se zvanična evropska levica i desnica za kratko vreme oporave od pretrpljenih izbornih brodoloma. Odnosno da se evropski birači naglo ubede da u ovakvoj Evropi žive dobro i da „Zajedničkoj evropskoj kući“ nije potreban pravi generalni remont. Upravo ono što najavljuju sve popularniji populisti i suverenisti čiji rejting sve više raste. Uključujući tu verovatno i remont famozne „čitaonice“ i ukidanje zatvorskog režima koji u njoj vlada.
Žan-Klod Junker se u Briselu polako sprema da počne da pakuje kofere jer mu sledeće godine ističe predsednički mandat i, kako sam kaže – jedva čeka da ode u zasluženu penziju. Inače, kako je afera „Luksliks“ opet postala aktuelna, sve više novinara ga saleće s pitanjima na tu temu. On im redovno odgovara da mu je zaista iskreno žao ako je došlo do neplaćanja poreza koje je trebalo platiti, ali da on o tome ništa ne zna. Na optužbe da je upravo on bio glavni arhitekta ovog perverznog poreskog sistema za bogatu klijentelu, opet naivno sleže ramenima, smeška se i tvrdi da nema pojma o čemu se radi. Pri tome kategorično tvrdi da on kao luksemburški ministar finansija i premijer nikako nije mogao da se meša u rad lokalnih poreskih vlasti: Stvar je u tome da nema fiskalne harmonizacije, tako da je onda moguće da se i dešavaju ovakve stvari. Ukratko – još jedna enigma od odgovora, ali bi poenta cele priče zasad mogla da bude: svi su krivi i niko nije kriv. Jedino je bitno da se novac potocima i dalje sliva u Luksemburg i da 550.000 srećnika koji poseduju luksemburško državljanstvo sigurno na evropskim izborima neće glasati za promene. A i zašto bi? Njihov nacionalni dohodak po glavi stanovnika je 120.000 dolara, a poštenje i istina ionako više nisu u modi.