JURIŠ REVIZIONISTA NA ISTORIJSKU ISTINU

IZ PEČATOVE ARHIVE: ODGOVORIMA NA PITANJA

OBJAVLJENO 6. 3. 2020

Nove mitološke magle i propagandni dimovi atakuju na očuvanje pamćenja: Od pada Berlinskog zida na delu je novo iščitavanje prošlosti prema matrici koja „objašnjava“ da sve što se dogodilo – nije se dogodilo, a sve što smo znali – ne znamo više

Sredinom februara, prilikom susreta srpskih i ruskih parlamentaraca u Moskvi, pokrenuta je inicijativa za osnivanje instituta za očuvanje istorijskog pamćenja, ne bismo li tako prestali da budemo nemi svedoci svekolikog prekrajanja najznačajnijih događaja iz 20. stoleća. Da se zajedničkim snagama, govorom činjenica i dokumenata, suprotstavimo novom iščitavanju prošlosti koje se svodi na to da se sve što se dogodilo – nije dogodilo, da sve što smo znali – ne znamo više.
Obe zemlje, u poslednjih tridesetak godina, našle su se na „meniju“ zvaničnih verzija država Evropske unije o događajima koji su uvukli Staru damu i čitav svet u Prvi i Drugi svetski rat. A davno smo naučili da onaj ko kontroliše prošlost – kontroliše i budućnost.
To odmotavanje klupka unazad i pokušaji iskrivljavanja istorijskih istina započeli su još kasnih 80-ih godina prošlog veka, ispočetka stidljivo i tiho, a posle pada Berlinskog zida već bučnije i nametljivije i prerasli su u proces koji traje do ovih dana s jasnim naznakama da se neće zaustaviti.
Na razmeđi dva veka, Evropa, ili bolje rečeno Evropska unija, obavijena novom mitološkom maglom i propagandnim dimom, potpuno je počela da gubi predstavu o onom što joj se dešavalo u prošlosti. Tu i tamo, s vremena na vreme, mogu da se nazru prave namere savremenog tumačenja „učiteljice života“ – skrivanje neprijatne i bolne istine i poricanje zločina.

U TOJ ISTORIOGRAFSKOJ igri skrivanja pravih ciljeva i „pranja ruku“ započelo se najpre s traženjem novih krivaca za izbijanje Velikog rata. Oni su, naravno, morali da budu pronađeni izvan granica Evropske unije zarad njenog jedinstva. I prst je uperen na Srbiju i Rusiju.
U junu 1919. godine, na Pariskoj mirovnoj konferenciji, zaključen je Versajski sporazum između saveznika Antante i Nemačke. U skladu sa ovim ugovorom, Nemačka je priznala krivicu za rat. Morala je da vrati neke teritorije okolnim državama, da plati ratnu štetu pet milijardi dolara i da pobedničkim državama da svu svoju trgovačku mornaricu.
Pritisnuti teretom ogromnih obaveza, u godinama koje dolaze, Nemci pokušavaju na sve načine da odgovornost za izbijanje Velikog rata prebace na drugu stranu. Angažuju poznate istoričare, naročito one iz Amerike, da loptu za prvu veliku ratnu katastrofu vrate u Sarajevo. Da se Srbija okrivi za atentat na Ferdinanda, a da preko toga Carska Rusija, kao podstrekač, bude optužena za sve ratne nedaće.
Taj prst krivice usmeren ka Srbiji, poput najgoreg virusa, oživeće poslednjih decenija do mnogih naučnih i političkih institucija širom sveta.
Tako istoričar Kristofer Klark s Kembridža u knjizi „Mesečari: Kako je Evropa ušla u rat 1914“ dokazuje krivicu Srbije ne samo za Prvi svetski rat već i za Carinski rat, kad se našla pod totalnim sankcijama Austrougarske, kao i za aneksionu krizu kad je Beč protivno međunarodnim dogovorima pripojio Bosnu Austriji. Ovo Klarkovo delo je u Nemačkoj 2013. proglašeno knjigom godine, a autor je od nemačke vlade dobio odlikovanje.
Novi tumači istorije se ne obaziru na zaostavštinu nemačkog povesničara Frica Fišera, koji je u knjizi Ciljevi Nemačke u Prvom svetskom ratu, na više od 900 strana, uz mnoštvo autentičnih dokumenata iz relevantnih arhiva, ubedljivo dokazao nemačku odgovornost za rat. Oni su ostvarili svoj cilj i pustili da „taj fantomski duh o nabeđenoj krivici izmili iz boce“, te da stave na tapet Srbiju kao remetilački faktor, ne samo na Balkanu već i u Evropi.

POSTOJE MNOGA DOKUMENTA da je svetski rat planiran mnogo pre Sarajevskog atentata. Od 1907. godine, kada načelnik Generalštaba postaje Konrad fon Hecendorf, intenzivno se završavaju operativni planovi za rat protiv Srbije. I 1909. bili su potpuno gotovi. Kao i svi prethodni planovi, i ovaj predviđa ofanzivno dejstvo preko Drine da bi se što brže zauzela severozapadna Srbija.
Još u novembru i decembru 1912, posle Drugog balkanskog rata, Beč nije mogao da se pomiri sa činjenicom da Srbija namerava da uspostavi koridor preko Albanije do Jadranskog mora. Austrougarska je bila rešena da i vojnom intervencijom spreči Srbiju u toj nameri. I Berlin je bio odlučan da podrži taj austrougarski vojni pohod.
Nemački car Vilhelm II 23. novembra 1912. sastao se s Francom Ferdinandom i tada je napravljen plan napada na Srbiju. Svesne da bi taj rat mogao da preraste u svetski, intervenisale su Engleska i Italija, i poluga Berlin–Beč odustaje od namere, ali ne smiruje jeku ratnih bubnjeva.
U međuvremenu otkriveno je i pismo guvernera BiH Oskara Poćoreka upućeno ministru finansija Austrougarske Leonu Bjelinskom, 28. maja 1913, iz koga se jasno vidi da su postajali planovi za početak Prvog svetskog rata 13 meseci pre atentata u Sarajevu i 14 meseci pre austrougarske objave rata Srbiji. Ovo pismo spada u primarne istorijske izvore, jer je nastalo onog momenta kada se događaj desio i ono je jedan od najznačajnijih istorijskih izvora za izučavanje pitanja krivice i odgovornosti za početak Prvog svetskog rata. Nažalost, do sada nije bilo dostupno istoričarima niti je korišćeno u naučnim radovima.
U bečkim arhivama nalaze se „svežnjevi pisama iz kojih se vidi da je Srbija Beču slala signale da Ferdinand ne dolazi u Bosnu, i da postoje naznake kod jednog broja mladih ljudi, koje srpska vlast nije mogla da obuzda, da bi moglo doći i do ubistva prestolonaslednika. Sačuvano je i pismo šefa zagrebačke policije šefu bečke policije, u kome doslovce stoji da se priprema atentat“.

POD MOTOM BORBE protiv totalitarizma 19. septembra, prošle godine, Evropski parlament, povodom 80. godišnjice od početka Drugog svetskog rata, usvojio je rezoluciju O važnosti očuvanja istorijskog sećanja za budućnost Evrope za koju je glasalo 535, a protiv bilo 66 poslanika. U ovom dokumentu se osuđuje Pakt o nenapadanju između Nemačke i SSSR-a, koji su potpisali u Moskvi 23. avgusta 1939. godine Ribentrop i Molotov, i koji je uz svoje tajne protokole praktično podelio Evropu i teritorije nezavisnih država između ova dva totalitarna režima. Drugim rečima, evroparlamentarci su poručili da Drugi svetski rat zapravo nije počeo 1. septembra 1939. već osam dana ranije, 23. avgusta, kada je ovaj sporazum potpisan. Ta inicijativa je potekla od političara baltičkih zemalja i Poljske, a sada smo svedoci da je prihvataju i ozbiljni naučnici. Po tom tumačenju, ovim sporazumom su Hitleru definitivno date odrešene ruke.
To nakaradno tumačenje istorijskog sleda događaja iz druge polovine tridesetih godina svoju promociju je imalo deceniju ranije, 2009, prilikom obeležavanja 70 godina od početka Drugog svetskog rata. Od tada revizionistički mit o izjednačavanju Hitlera i Staljina dobio je pravo građanstva. U jednom trenutku zavladala je prava histerija zvaničnih saopštenja na tu temu, uz plasiranje čitave lepeze novih mitova o ratu, najpre u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, a potom i u nizu evropskih parlamenata.
Sledi jedno sasvim banalno pitanje evropskim parlamentarcima i njihovoj „teoretskoj pozadini“ – čija se zastava zavijorila na Rajhstagu 1. maja 1945. i čija je armija oslobodila Berlin? Znači li to da ćemo uskoro saznati da je sovjetska armija zapravo okupirala nemačku prestonicu. Ko je proterao Treći rajh iz Poljske. Revizionisti istorije Evrope uporno tvrde da je Poljska prva žrtva Drugog svetskog rata. A kakva je njena uloga u sopstvenoj tragediji videćemo nešto kasnije.
Istovremeno, dok Evropska unija definitivno zaključuje da je sporazum Ribentrop–Molotov razlog za izbijanje krvavog rata, nemo posmatra javno demonstriranje nacista. Pred njenim i očima vascelog sveta veličaju se nacističke ideje u pojedinim državama, njenim članicama. To evroparlamentarci nijednom rečju ne spominju, a kamoli da osuđuju. Reklo bi se da čak i ohrabruju naciste iz letonskog bataljona „Vafen“ koji godinama defiluju ulicama Rige. Nikom ne smetaju okupljanja ultradesničara ustaša iz celog sveta u Blajburgu, koji veličaju hrvatske naciste i njihovog vođu Antu Pavelića. Ne spominju se čak ni proslave u Narvi u čast preživelih nacista 20. estonske divizije SS.

ČERČIL JE, kada je došao na vlast, rekao da su se Čemberlen (premijer Velike Britanije) i Daladje (premijer Francuske) odlučili za sramotu, umesto za rat. Na kraju su imali i sramotu i rat. U njegovim Dnevnicima piše: „Koliko je ojačala Nemačka dobivši Austriju i Čehoslovačku? Pogledajmo makar jednu Čehoslovačku. Samo preduzeće `Škoda` isporučivalo je Nemcima tokom Drugog svetskog rata toliko oružja da je 40 nemačkih divizija moglo voditi borbe. Od 1938. do 1939. godine, ovo preduzeće je proizvelo ’toliko proizvoda, koliko su proizvela čitava engleska vojna preduzeća za isto vreme’ samo jedne 1938. godine.“
Čehoslovačka, Francuska i SSSR, godinu dana nakon minhenskog dogovora sklapaju sporazum o uzajamnoj vojnoj pomoći. SSSR je objavio mobilizaciju, podigao je pripravnost vojske. Čak su i avioni preleteli za Čehoslovačku. Poljska, opet Poljska, kategorički je zabranila prolazak preko svoje teritorije sovjetskim trupama koje bi krenule u pomoć Čehoslovačkoj. Objavila je da će obarati njihove avione. Francuska ćuti iako ima brojnu dobro naoružanu armiju.
Da je tada Francuska izvršila svoju obavezu i vojno intervenisala, da su se Britanija i Poljska priključile, sva je prilika da bi nacistički režim bio srušen i vrata pakla u Evropi se ne bi otvorila.
Uporednom analizom Minhenskog sporazuma i tajnog protokola Molotov–Ribentrop uočiće se da je akt o podeli Čehoslovačke neuporedivo ciničniji od dogovora o podeli uticaja SSSR-a i Nemačke u Poljskoj i u baltičkim zemljama. U otimanju čehoslovačke teritorije pored Nemačke učestvovale su i Poljska (koja je, pomenuli smo, prigrabila Tešinsku oblast na severu) i Mađarska (zauzevši nekoliko gradova na jugu).
Čemberlen i Hitler, odmah posle dogovora u Minhenu, potpisali su 30. septembra englesko-nemačku deklaraciju o miru. Dva meseca kasnije, 6. decembra 1938, potpisana je slična francusko-nemačka deklaracija.
Ne govori li to da su Francuska i Engleska potpisima na paktove o nenapadanju s Trećim rajhom, zapravo, gurali Hitlera u rat sa Sovjetskim Savezom. I kakva je razlika između ovih sporazuma od onog koji će Moskva parafirati s Berlinom 23. avgusta 1939? A reč je o identičnim dokumentima s tim što ga Staljin, odnosno Molotov potpisuje poslednji. Sledi logično pitanje koja strana je davala vetar u leđa nacistima da zagaze u najkrvaviji rat u istoriji čovečanstva. Šta su očekivale Francuska i Engleska posle poklonjenja Hitleru u Minhenu i komadanja Čehoslovačke u septembru 1939. godine?
Podsećamo da sva raspoloživa dokumenta ukazuju da je Hitler još u proleće utvrdio tačan datum napada na Poljsku – 1. septembar 1939. To znači da ugovor sa SSSR-om nije uticao na planove Nemačke s Poljskom.
U aprilu 1939. godine Italija je okupirala Albaniju.
I u avgustu 1939. još uvek je postojala mogućnost da se zaustavi Drugi svetski rat. Pre desetak godina obelodanjena su dokumenta o pregovorima Sovjeta s britanskom i francuskom delegacijom koja je doputovala u Moskvu 15. avgusta. Staljin je nudio ozbiljan vojni savez protiv Trećeg rajha koji bi, da je sklopljen, promenio tok svetske istorije jer bi Hitleru vezao ruke. Ukupni vojni potencijal ove tri zemlje bio je duplo veći od oružanih snaga Nemačke i Italije.

U RAZGOVORIMA, unutar zidina Kremlja, sa sovjetske strane bili su maršali Vorošilov, ministar odbrane, i Šapošnjikov, načelnik Generalštaba Crvene armije, a anglo-francuze predstavljali su admiral Draks i general Palas.
Vorošilov i Šapošnjikov ponudili su 120 pešadijskih divizija, svaku sa oko 19.000 vojnika, 16 konjičkih divizija, 5.000 komada artiljerije, 9.500 tenkova i do 5.500 lovaca i bombardera da budu prebačeni na poljsko-nemačku granicu u slučaju rata na zapadu.
Ponuđeno je da se ogroman broj pešadijskih, artiljerijskih i vazduhoplovnih snaga prebaci na poljsko-nemačku granicu ako London i Pariz ubede Varšavu da dopusti prelaz tih trupa preko njene teritorije.
Međutim, London i Pariz imali su neke druge računice, nastale godinu dana ranije kada su Čemberlen i Daladije pili su kafu s Hitlerom. Ali i antiruski raspoloženi vladajući krugovi Poljske bili su ubeđeni da će im Velika Britanija i Francuska pružiti podršku i bez Moskve.
Epilog svi znamo. Hitlera nije zaustavio nijedan sporazum. Bilo je potrebno 60 miliona žrtava da se spreči stvaranje sveta po njegovoj zamisli. Pobeđena je armada Trećeg rajha, ali – sudeći po ozvaničenim dokumentima pojedinih evropskih država – nacizam nije. Onome kome je stalo do istorijske istine može je pronaći u istorijskim dokumentima.
O paktu Molotov–Ribentrop najbolje govore reči Vladimira Putina: „SSSR je… u više navrata pokušavao da formira antifašistički blok u Evropi, ali su svi ti pokušaji propali, i kada je Sovjetski Savez shvatio da je ostavljen nasamo sa Hitlerovom Nemačkom, on je preduzeo korake da izbegne direktnu konfrontaciju.“ Rusija tu nema čime da se ponosi, ali nema čega ni da se stidi.

STEPENICE KOJE SU VODILE U PAKAO Poistovećivanje Sovjetskog Saveza s nacističkom Nemačkom je zapravo pranje ruku svih država koje su bile uključene u zbivanja u mračnom periodu kada je omogućeno Hitleru da sa svojim nacistima započne realizaciju novog svetskog poretka. Te „sramne stranice“ u mnogim zemaljma Starog kontinenta doista postoje, ali zato postoje i pokušaji da se one izbrišu, izbace iz udžbenika ili što više prekroje. Zbog toga su revizionisti istorije stvorili samo „mit o dva čudovišta“ – Hitleru i Staljinu prekrajajući činjenice da je još od atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića bilo jasno da je Evropa postepeno tonula u rat. Poput loptice koja skakuće niz stepenice – sa stepenika na stepenik. Pa krenimo redom tim stepenicama koje su vodile u pakao. GODINA 1934 – Poljska, najgrlatiji pobornik nove istorije, i koja 1. septembra prošle godine nije pozvala predsednike Rusije i Srbije na 80-godišnjicu obeležavanja početka rata, potpisala je s Nemačkom sporazum o nenapadanju. Uzgred da podsetimo da je ova zemlja, od sticanja nezavisnosti 1918, bila daleko od bilo kakve demokratije. U njoj je vladala fašistička prava diktatura pukovnika Pilsudskog. Posle njegove smrti 1935. zamenila ga vojna hunta, odnosno „diktatura pukovnika“. GODINA 1936 – Nemačka nije imala pravo, po Versajskom ugovoru, da ima stajaću vojsku u Rajnskoj oblasti, jer je to bila demilitarizovana zona. Međutim, Hitler, kršeći sve tada važeće međunarodne sporazume, ulazi sa svojim divizijama. Francuska, koja se graniči s tom oblašću, to toleriše. Pariz čak ne šalje ni protestnu notu Berlinu. Prihvata bez reči novo stanje, „bez ijedne jedine grimase na licu, iako je u tom trenutku imala neuporedivo veću vojsku od Nemačke. Bila je u stanju da zgnječi Nemačku kao bubašvabu“, zapisao je jedan vojni analitičar iz tog vremena. Dok je Francuska ćutala, Liga naroda je pokušala da blago ukori Nemce, ukazujući da taj potez nije ispravan. Hitler na to burno i ljutito reaguje, i istupa iz Lige naroda, uz opasku: „A vaše ponašanje prema nama 1919. bilo je u redu?“ GODINA 1937 – Nemačka, Italija i Japan potpisuju Antikominternski pakt, što je zapravo bila preteča budućeg Trojnog pakta. GODINA 1938 – mart – Nemačka više ne vodi prazne razgovore s Francuzima i Britancima. Ne želi više da gubi vreme. Reč anšlus ulazi u istoriju. Hitler okupira Austriju. I jednostavno objašnjava: Ovo je ujedinjenje bratskih germanskih naroda. Tih meseci tiraž knjige Majn kampf bio je četiri miliona primeraka. Nakon anšlusa Austrije, Narodni komesarijat inostranih poslova SSSR-a, 17. marta 1938, uputio je apel Londonu, Parizu, Vašingtonu i Pragu za „kolektivno spasavanje sveta“. U njemu doslovce piše: „Sutra već može biti kasno, ali danas vreme za to još nije isteklo.“ Na ovaj pokušaj Moskve da se očuva svetski mir nijedan od pomenutih centara moći nije odgovorio. Septembar 1938. „minhenska zavera“ – Hitler odlučuje da primer anšlusa Austrije primeni na Sudetsku oblast u Čehoslovačkoj gde su Nemci činili većinu. Čehoslovačka vlada je bila spremna da se pokušaju menjanja granica odupre oružanim putem, računajući na svoj status verne francuske saveznice. Međutim, britanska vlada je držala da još nije u potpunosti spremna za rat, pa je nagovorila Francusku da zajedno s njom 30. septembra 1938. sklopi Minhenski sporazum kojim je Nemačkoj priznato pravo na Sudete. Ostavljena na cedilu, čehoslovačka vlada je podlegla nemačkom ultimatumu. U proleće naredne godine okupira ostatak Češke, a od Slovačke formira satelit državu, sličnu onoj koju će vaspostaviti neku godinu kasnije u Hrvatskoj. Poljska je uz prećutnu saglasnost Hitlera okupirala Tešinsku oblast Čehoslovačke.