Жичка хрисовуља за 2023. годину – РШУМОВА ОЗБИЉНА ИГРА

Мало ко је показао такву спретност у баратању савременим урбаним, медијским и технолошким садржајима и поступцима, уједно чувајући логосну суштину језика понетог из златиборског завичаја. Мало ко је успео да помири и захтеве унука и захтеве дедова и да приближи два удаљена искуствена света. Ослушкује Ршум и унука Алексу, на пример, као што из незнани дозива Првог Ршума, митску и елементарну фигуру родоначелника

Оно што оперативно називамо књижевношћу за децу, не може бити само за децу – ако јесте књижевност. Дете и детињство имају значајно место у модерној књижевности уопште. Међу кључним речима је у таквом поимању стварања – појам игре. Један од најстрожих теоретичара које је строга наука о књижевности XX века дала, Јуриј Лотман, назвао је уметност експерименталном, сазнајном сфером која се бави игром, „сложеним процесом преплитања случајног и онога што није случајно“. Опит, сазнање, али – игра. У модерна времена многе су маске стргнуте, па је и уметност, некада узвишена делатност одабраних, поистовећена са игром.
Опет, ни игра није тек игра. Игра има строга правила и дете се према њој озбиљно односи, као према засебној стварности. Отуда је квари-игра онај који правила крши, који разара дату слику поретка. Уметнике, песнике, стога и третирају као децу, гдекад и као деране и деришта, који заподевају своје игре – мимо других, или пак ремете одвијање неких великих, окошталих друштвених игара.
Значи, ни књижевност за децу није књижевност – ако није за све друге. Разумљиво свима, па и деци, како рече Милован Данојлић. Са авангардним занимањем за потиснуте знаковне просторе, за културе примитивне и урођеничке, у креативни хоризонт доспели су и дечји спонтани, неукалупљени светови. Замах који је потекао од непатвореног надреалисте Александра Вуча, после Другог светског рата задобија новог носиоца у личности Душана Радовића. Он је био покретач и путовођа млађим ауторима на путу налажења властитих правила унутар заједничке игре. Радовић је био нетолерантан према лажњацима и безличнима у књижевности и животу, али је имао слуха за даровите. Неговао је осећање дуга према своме дечјем народу и подстицао оне за које је сматрао да их вреди подржати. Међу њима је био и Љубивоје Ршумовић. Не само он, али је Ршумовић можда понајвише оправдао ту почетну потпору свога великог друга, вратио дугове са вишеструком каматом. Разумео је и вишу сврху игре које се подухватио, не само у писању, него и у другим, новим медијима. И дело Љубивоја Ршумовића се разгранало, у поезији и прози, у драмском и ТВ стваралаштву.
Можда се, укупно гледано, у Ршумовом ауторском раду очитује живи образац популарне уметности, у најчистијем значењу, коју не треба мешати са индустријом масовне забаве. Популарна култура, по речима Луја Долоа, инстинктивна је и спонтана, појављује се „у скривеним слојевима популације која је остала врло блиска свом родном тлу“, док масовна култура нема карактер аутентичности, него се преноси и умножава, па тако наметљива утиче на мноштво обескорењених јединки.
Ршум јесте у дослуху са тлом, као и са тактовима свога доба, једнако. У његовим текстовима, поред маштарија за младе и старе има и друкчијих тонова, од меланхолије до хумора, од пародије до осетљиве рефлексије, од лирике до еротике, од родољубља до сатире. Има у том распону нечега што у западним књижевностима називају light verses. Лаки стихови су, према Абрамс–Харфамовом речнику књижевних термина, термин који се примењује на песме обичног говорног тона и опуштеног начина. Оне се према својим темама односе весело, разиграно или духовито, или са добродушном сатиром. Тема лаких стихова не мора по себи бити ситна или безначајна; квалитет који их дефинише јесте лежеран тон.
И дечји стихови припадају овој групацији писања без претенциозности и високог мудровања, ношени покретачком провокацијом. То је најпре Ршумов начин. Стихови и прозни редови лаки и светли. Али, Ршум зна и да отежа, он свет пошироко обухвата и није га лако описати. А лако га је емотивно и духовно примити, стога што је Ршумовић колико песник за децу толико и народни песник. Бити народни песник не значи бити песник за ширину и мнозину, него значи бити песник у основи и по дубини. У модерно доба свет детињства уведен је у културни простор као нова повлашћена област, која упућује да испод културних слојева, нагомиланих и тешких, још увек обитава она првобитна, откривајућа и откривењска реч, коју разумеју сви без разлике. Сви, па и деца и оно дечје, основно у нама. То је реч обнове, рекреације, виталности и ведрине. У тој речи лежи импулс игре која покреће и бори се против досаде и страхоте постојања. То је реч, ако не увек чистоте, оно бар чистине и истините срдачности.
Међу даровито речитим ерским човечанством, Љубивоје Ршумовић припада ретким примерцима примерне шкртости на речима. Језичком економијом погађа у срж ствари. Не расипа речи – а има их у изобиљу. Као у песми „Кора“, која описује управо искуство пипавог и трудног рада са језиком, просејавања правих речи: „Ко сновито сеје жито / И ко мора све што мора / И ко ради жуљевито / Једе хлеб са девет кора // Кора чува кора брани / Од инсекта и од скота / Глад запрети кора храни / Соковима од живота.“ Песме Ршумове одиста црпе виталне капи смисла, било да су хуморно раздешене, било да су лирски одушевљене, било осенчене сетом над изгубљеним. Треба умети па доспети до исконске прозрачности општепознатог рефрена „Сваки дан се то догађа / Сваки дан се сунце рађа / По небеској хода стази / Сија греје и залази“, или до насмешеног, али тачног духовног увида: „Молимо за фину тишину / Јер тишина годи души / Молимо за фину тишину / Јер тишина је здрава за уши.“ Чак и у дечјим песмама са класичним ликовима животиња уме да провеје нешто тамно архетипско: „Чини ми се вековима / Вук са овцом нешто има […] Овца не сме да се брани / Вук се њеним страхом храни.“ Просјај антрополошке трагике емитује и песма о питомом вуку који је очајан пошао да потражи пријатеље међу псима и људима, али „Видеше га неке страже / Опалише и убише“.
Мало ко је показао такву спретност у баратању савременим урбаним, медијским и технолошким садржајима и поступцима, уједно чувајући логосну суштину језика понетог из златиборског завичаја. Мало ко је успео да помири и захтеве унука и захтеве дедова и да приближи два удаљена искуствена света. Ослушкује Ршум и унука Алексу, на пример, као што из незнани дозива Првог Ршума, митску и елементарну фигуру родоначелника: „Мора да је био снажан. Болу / Вичан. Мора да је пио / Кишницу са коре трешње. Школу / Не похађо. Жестоко се био…“ Језик на који се наслања сраста са вољеним пределима: „Српски језик говори смрека на Тари / И каћунак на Равној Гори / Српски шапућу дрински сплавари / И Студеница српски збори.“ Непорециво осећање припадности породици, родном крају и отаџбинском окружењу чини поуздан ослонац у доживљају космополитизма, у отворености за виђена или сазната чудна својства и појаве других, далеких, али и овдашњег поднебља. У тим поврацима завичају и дому отачком, статус лепог симбола задобија крушна мрва хлеба насушног: „Између ње и вечности танка нит / Тај безначај је чува од свега злог / Довољно велика да врабац буде сит / Довољно мала да се нахрани Бог.“ Другим речима, и најситнија честица твари одржава свеукупност живота. Од сваке честице све зависи.
У језгру језика и човекове свести лежи сећање, лично и колективно. О месту сећања сведоче и ови Ршумови рефрени: „Протиче река / Остаје пена / У дну човека / Успомена“, или: „Ја хоћу да се сећам / Свој живот да увећам“. Лични живот се увећава и сећањем на прошлост и на континуитете, као у песми монаху Теодосију, историјском штампару из манастира Рујно: „Зато што Ти постоја, прескромни Теодосије, / Ми данас словослажемо и лепше и радосније.“ Тако је и у евокацијама страдалних претходника, поемама у почаст жртвама за слободу. „Учимо историју на брзину / Преслишавамо се тихо“, пева у једној поеми, срезано налик Попи или Миљковићу, да би другде упутио горку молитву: „Боже који си на небесима / Кажи колико ти анђела треба / Сами ћемо их наћи у осмесима / У колевкама у зрневљу хлеба // Послаћемо ти Боже најлепше наше / Најбоље што мајке роде / Али молимо Те не шаљи батинаше / Да их отимају туку и воде.“ Богу припада Божије, али невино и сурово страдали, нарочито деца, за људско поимање остају нерешива енигма.
Солидарност са заједницом која трпи недаће, по старинском обичају наших песника, у Ршумовом случају не односи се само на прошла и давна него и на савремена збивања, од којих данашњи песници од каријере и политичке коректности увелико одвраћају поглед. Песму поводом НАТО-насиља 1999. почиње сугестивно једноставним исказом: „У тишини чистој при светлости свеће / Свако слово бива светлије и веће“, док у другој песми опоро сведочи последице поменутог насиља: „Туга леди капке очне / Окрупњале све ситнице / Како песма да се почне / Жице око Грачанице.“ О рђавој бесконачности народног удеса зна да се огласи и кроз невесели, својски хумор: „Киша пада преко нашег јада / Носи вода оно мало рода / Била би то огромна зарада / Кад би могла туга да се прода.“ Љубивоје Ршумовић, кога знамо пре свега као поету луденса, песник је пуног распона тонова и расположења. Песников задатак је да сведочи, али не и да једино горчи и мрачи: „Треба речи наћи праве свагдање / Да нам оснаже жељу осмисле надање.“ Силесију речи подршке и наде Ршум је изнашао у себи и оне трају у непрекидном радосном и присном оптицају међу нашим детињим и осетљивим народом.