ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: Чари непријатељевог пријатељства

Ширитељи демократије су код нас стигли на фер-понуди „узми или узми“. Помогли су нам да пуцамо једни на друге, а онда нам – благодарили демократију. Пошто је она поклон народу, који се опирао, наравно да глас тог народа неће бити одлучан. Направиће се – елита. Елита која зна: Србија је Европа, Србија је Запад, Србија је спремна, Србија је део европске породице, Србија је Запад

Да је амерички утицај у овој земљи малигни не говори се гласно. Не говори се ни да не треба бити лакомислен пред економским утицајима САД. Без обзира што Србија сада, ако узмемо мерила нормалности, нема већег непријатеља од Америке. Да, непријатеља! Отужни наративи политичара који „успостављају пријатељске односе“ с непријатељима не могу променити ништа. Јер, и у теорији и у политичким праксама, онај ко ти отима територију – узима да је нормално да се „против непријатеља бори и непоштеним средствима“ (Википедија).

СПОТ НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ А неподношљива циничност је да ти тај ко те понижава објашњава да је то за твоје добро, и да је твоја будућност с њим.
I agree, Serbia‘s future is on the west! – понуда је америчког амбасадора Кристофера Хила. Реченица је мото агресорског пропагандног спота који је приправила америчка амбасада и у заморној врућини бацила у српску јавност.
То није мишљење него ратна кампања. Прост рачун – пошто не мрзиш моје непријатеље колико и ја, а требало би да показујеш да је твоја мржња и већа, уводим те у корал и кротим. Кроћење ће од вас направити „слободни народ“, јер наш корал је – слобода. И идеал коме се иде је концентрациони логор, сад дигитални. Зар не гледате вести из Давоса!?
По америчкој класификацији ова изјава љубави је – мобинг. Иза ове реченице америчког амбасадора нема – права на избор. Пред Србијом је удварач коме није у памети да се понуда може одбијати. (Немојте им рећи да за то одговарају и Трамп и Асанж. Нисте саговорник.)
А јесте трагикомично настојање „српске политичке елите“, која наступа уз Вашингтон и Брисел, да заборави знано писмо немачког парламентарца Вилија Вимера од 2. маја 2000. канцелару Герхарду Шредеру а после тајне конференције НАТО мировњака у Братислави: „Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.“ Еј, 2023. је!
Овај Хилов спот је још једно зрно песка из братиславског таласа.

МЛАДИ ПРОЧИТАЛИ АМЕРИКУ Годинама истраживања показују да је само један од десет грађана ове земље спреман да „иде у Европу“ ако је услов одузимање Косова; један од десет је спреман да подржава америчке радње на гушењу Републике Српске у „духу Дејтона“ а који јој је уграђен у војној бази у Рајт Петерсон; и избор Срба – куда ићи, на Исток или на Запад, углавном су неклоњени Истоку. У свим генерацијама. Здрав народ с недораслом елитом!
Ових дана се огласило нешто што нисте знали ни да постоји – Кровна организација младих Србије. НВО који уједињује 111 НВО. Објављују резултате Алтернативног извештаја о положају и потребама младих – тј. како млади у Србији виде спољну политику своје државе.
И: кад младима споменете ЕУ, само њих 16 одсто мисли да је то добро, а 40 одсто зна – лоше је. Највећи проценат (39) њих мисли да је најбоља спољна политика баланс између Истока и Запада – 14 одсто верује да се треба окренути ЕУ и САД, а дупло више, 28 одсто, ка Русији и Кини.
А ако би дошло стани-пани, „Србија би према мишљењу младих требало да се определи за Исток (55 одсто) у односу на Запад (45 одсто)“. При томе – натполовична већина је у тренду увећавања!
Ајде, уводите санкције Русији, вичу из америчке амбасаде, али „59 процената младих оцењује да Србија не треба да осуђује нити да уводи санкције Русији, док 17 одсто сматра да власт уведе санкције – само ако би последице по Србију биле превисоке ако их не уведе“. То се слаже с другим стратешким опредељењима – „само шест одсто младих подржава чланство Србије у НАТО-у … док 59 одсто не жели било какав контакт с Алијансом“.

ЗАПАД ИМА АЛТЕРНАТИВУ Таква су „наша деца“. Иако је њихова изложеност западној/америчкој пропаганди од почетка њиховог живота – тотална. И овде их је све гурало на несрпску страну – њихова држава, овдашњи НВО корпуси, медији у Србији, реформа школа и универзитета… Све сем њиховог здравог разума.
„Млади не виде ЕУ као гарант стабилности, безбедности и неког просперитета“, рећи ће Миљана Пејић, генерални секретар КОМС, „консултанткиња и трнеркиња у области родне равноправности“, што сугерише да је она „прогресивнија“ и склонија „европском путу“ од генерација. Али и она увиђа да је Европа „некако далека“, те они „емотивно и негативније реагују него прошле године“. Да, „представници цивилног друштва“ стално упозоравају да „млади губе веру у ЕУ“ и „кажу, утиче како се воде преговори… Већина младих мисли да Србија никад неће бити део Уније“. Не, они нису читали Вимера. Нема потребе. Ко сме – види. Нема савршеног злочина окупације.
На младима свет остаје!
И, ево, у ту народну мудрост могу да поверују „аутократски“ режими из Москве и Пекинга, али овлашћени представник „демократског света“, а и „демократска влада“ и „демократска опозиција „ у Београду, наравно – не. За Кристофера Хила који ступа на челу колоне, као и за премијера/ку Србије једино је прихватљиво да „Запад нема алтернативу“.
Мишљење народа је последње што је важно „демократском свету“.

ДЕМОКРАТАМА НАРОД НЕ ЗНАЧИ Како смо дошли довде? Прво, демократија на Западу одавно није владавина народа него употреба гомиле. Па је, пре пола века изречена истина, само духовитост: „Демократија је кад бели човек пошаље црног човека да убија жутог човека, 20 хиљада километара далеко од своје куће, под изговором да брани безбедност своје земље, коју је отео од црвеног човека“ (из филма „Коса“ Милоша Формана, 1979). То не утиче, само забавља.
Друго, ширитељи демократије су код нас стигли на фер-понуди „узми или узми“. Помогли су нам да пуцамо једни на друге, а онда нам – благодарили демократију. Пошто је она поклон народу, који се опирао, наравно да глас тог народа неће бити одлучан. Направиће се – елита. Елита која зна: Србија је Европа, Србија је Запад, Србија је спремна, Србија је део европске породице, Србија је Запад, Све боља економска сарадња и – Запад је гарант сигурности Србије. Ово су наслови великих мисли „правих Срба“ из актуелног спота: Ана Брнабић, Жељко Митровић, Марко Ђурић, Ана Брнабић још једном, Александар Радић, Стефан Лазаревић и Дарко Обрадовић. Командир одељења је окупациони наредник Кристофер Хил на челу: I agree, Serbia‘s future is on the west!
У споту нема нашег председника, главног стуба за који су окачени сви ови „светионици“. Могли су Хилови трагачи за изјавама атлантске љубави наћи достојних, а и бољих председникових изјава, за Европу, демократију, протестантску етику и дух капитализма, америчке и европске председнике, Отворени Балкан, НАТО моћ, за западни начин живота, привређивања, забављања… Ко је заложио више жетона за „европски пут“ од Александра Вучића? Али они нису ни тражили.
Као што појава спота није случајна, тако није ни одабир „америчких љубимаца“. То ваљда тако „чита“ и председник. Ово је порука. Дао си све, као што сам кажеш – али не одређујеш ти шта је све. И ако си ти дао све, више ниси наш МВП. Шоу давања – must go on! Шоу је важан, играчи се троше.
Пошто је силни народ устао „против насиља“, али остаде неспреман да спас, пут и решење види у Ђиласу, Мариники, Сави Манојловићу итд., у реду је да председник одигра још једну изборну утакмицу – јер и даље није створен неки Јаков Милатовић, којем је могуће нагурати којекаквих гласова. ДОС никад није тако лоше стајао као данашња прозападна опозиција!

ПЕРСПЕКТИВА ЈОШ ЈЕДНИХ ИЗБОРА Кад народ по избору – шта да се ради – на изборима да гласове оном ко виче „Живела Србија!“, овај ће моћи отићи тамо где треба – то више није она кафана поред шаторског игралишта тениса на Сењаку – па мандатару Хилу дати да састави Владу Србије која неће бити српска ни колико су биле ове досад. Што не значи да А. Брнабић неће добити четврти мандат да несрпску Србију унапреди. Видећемо да ли ће се то обављати јавно, и с говорима који дају значај историјског догађаја, или дискретно. Зависи од тренутка. Али више нема компромисних решења.
Досад је убацивано кадрова колико се могло. Из објекта на темељима старог Маршалата узимало се да је нормално да особа која станује у кући Јованке Броз буде неупитна, а онда се списак ширио док мољакања из Старог двора нису постајала убедљива, па се попуштало. Али после Европрајда, и те вучићевске „мекоће“ – ајде да то мало заташкамо – тога не може бити. Нема више времена! Досад се трпело – Гашић, Вулин, Вучевић, Селаковић (трпело се да министарства безбедности нису под директном контролом, и да се уклони онај одлични човек који је наочиглед целе Србије демонтирао војну фабрику „Крушик“ у Ваљеву; да се повуче кума Зорана која је по узору на најпопуларнијег политичара у Србији Срећка Шојића славила да би имали вест – амерички амбасадор на српској слави), али више не може. Не мооооже!
Што би Америци Србија била другачија од суседа? БиХ, Црне Горе, Македоније… Свуда су Срби, али дисциплиновани су.
Ево, шта би фалило Радету Басти на Вулиновом месту? Па о њему ће се Клинтон изјаснити позитивније него и о самом председнику? А био је и на кратком курсу код човека који је био први у Ленглију. Или у чему би био проблем да се врати министар Шутановц још један круг? Или можда неки од ових војскозналаца из спота? Мислите да је то немогуће? Па погледајте министре у последњој деценији. Кога сте знали пре него што је оглашен министром? Ведете из претходних спотова су амбасадори на најважнијим местима. Добро, Ивица Дачић може да остане, достигао је Вука Драшковића у свим сегментима.

ВАЉАЛО БИ ДА СЕ УПАМТИО ВИМЕР Председник јесте слао сигнале велике кооперативности. Подастирање које је показивао пред великим државницима Јаковом Милатовићем и Стевом Пандеровским шаље „добре“ сигнале… Јесте, за српске националисте председник Србије би морао да буде мало веће специфичне тежине од антисуседа који су журили као помахнитали да међу првима у свету признају „Косово“, да уводе санкције, поштују захтеве далеких малтретатора из „Квинте“ више од најелементарнијег добросуседског разумевања и сарадње.
Председниково је да одржава односе на – принципима равноправности и поштовања међународног права, ма колико он воли македонски језик. Уосталом и да их пита: како они могу одржавати добросуседске односе с народом који је, како они таламбасају кад год затреба, извршио геноцид у Сребреници и ко зна где све, ако буде требало да се Срби притишћу ко зна због чега. Али суверенитет није на дневном реду.
Или, баш је показао да им је до кооперативности више него и до њега самог. Кад је на телевизији, у обраћању народа, извикао захтев Савету безбедности УН да размотри како Албанци, неуптино подржавани од „пријатељских“ САД, угрожавају физички опстанак Срба на Косову… Али (то беше оно али! из ироничне српске изреке) прво да се види с Едијем Рамом, те посаветује с малим Сорошем и још неким људима. И одустао је. Мали плус. Али мали.
А вероватно би се боље оријентисао да понекад прочита брижно писмо Вилија Вимера. Немци нам јесу бивали непријатељи, али нису лажирали смисао непријатељства. То није мало.